Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja VV je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je baka po majci AA i BB (koje su tokom postupka postale punoletne), dok je tuženi njihov otac. Unuke tužilje su nakon razvoda braka roditelja (2011. godine) poverene majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Tuženi nikada nije bio lišen roditeljskog prava. Nakon smrti kćerke (25.07.2011.godine), tužilja VV je preuzela brigu o unukama (tada uzrasta ... i ... godina), koje su nastavile da žive sa njom u porodičnoj kući tužilje. Rešenjem RFPIO - filijala Čačak od 22.09.2015. godine, unukama tužilje i tuženom priznato je pravo na porodičnu penziju iza smrti majke i supruge u iznosima od po 4.975,51 dinara, koje je kasnije izmenjeno rešenjem istog organa od 18.01.2018. godine tako što je unukama tužilje priznato 2/3 dela porodične penzije (ukupno 9.951,03 dinara), a tuženom 1/3 (4.975,51 dinar). Rešenjem Centra za socijalni rad od 18.12.2017. godine tužilja je postavljena za privremenog staratelja mal. unukama.

U izdržavanju unuka, tužilji je pomagao njen sin. Rashodi domaćinstva iznosili su na mesečnom nivou: za struju 4.000,00 do 5.000,00 dinara, za grejanje (tokom grejne sezone) 5.000,00 dinara, za vodu 1.000,00 dinara mesečno. U utuženom periodu (od 2012. godine zaključno sa martom 2018. godine), tužilja je ostvarivala penziju od 18.000,00 do 20.000,00 dinara, a sada ima penziju od 30.000,00 dinara. Tužilja aktuelno živi u stanu koji je njeno vlasništvo. Unuke studiraju u ... . Tuženi nije doprinosio izdržavanju kćerki u novčanim iznosima, niti je svoja davanja obezbeđivao novčanim priznanicama. Međutim, sve vreme je bio u svakodnevnom kontaktu sa kćerkama, odvozio ih u školu i dovozio iz škole, obezbeđivao im džeparac, kupovao odeću i obuću, organizovao rođendane, plaćao knjige, ekskurzije, telefone i internet, odlazak na letovanje i rekreativnu nastavu, a za stariju ćerku kurs ... . U poslednje dve godine, tuženi nema kontakt sa kđerkama. Tokom ovog postupka, presudom Osnovnog suda u Čačku P 73/18 od 14.01.2020. godine, stavom trećim izreke pravnosnažno je odlučeno o obavezi tuženog da doprinosi njihovom izdržavanju u dosuđenim iznosima od po 11.000,00 odnosno 10.000,00 dinara počev od 01.03.2018. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 215/20 11.06.2020.godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Čačku P 73/18 od 14.01.2020. godine, u preostalom delu i predmet vraćen u tom delu prvostepenom sudu na ponovno suđenje (nakon čega su one povukle tužbu).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, nakon održane rasprave pred tim sudom (na kojoj su ponovljeni dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom i izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka), ukinuo prvostepenu presudu nalazeći da se zasniva na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev smatrajući da tužilji ne pripada pravo na regres troškova učinjenih na ime izdržavanja njenih unuka u utuženom periodu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Porodični zakon propisuje da roditelj deteta ima pravo i dužnost da se stara o detetu (član 68.), kao i da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja (član 154. stav 1.). Lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje (član 165. stav 1). Ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje njihova obaveza je solidarna (stav 2. ovog člana). Ukoliko je više lica istovremeno dužno da daje izdržavanje njihova obaveza je podeljena (član 166. stav 5.).

Na osnovu citiranih odredaba proizlazi, da za razliku od zahteva za izdržavanje po kome se novčana obaveza uvek određuje za period ubuduće i prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, pravo na regres predstavlja pravo lica, koje je bez pravne obaveze podmirivalo nečije troškove izdržavanja, da zahteva naknadu za dato izdržavanje od lica koje je po zakonu bilo dužno da daje izdržavanje. Radi se o imovinsko-pravnom zahtevu čija se visina odmerava prema faktički datim sredstvima za izdržavanje, a ne primenom utvrđenih potreba maloletnog deteta na osnovu potrošačke korpe i mogućnosti dužnika izdržavanja utvrđene u parnici za razvod braka.

Shodno navedenom, i po oceni Vrhovnog suda tužilja nema pravo da zahteva vraćanje troškova za dato izdržavanje unukama u utuženom periodu (od 2012. godine zaključno sa martom 2018. godine). Zakonski zastupnik mal. unuka tužilje (po pok. kćerki), nakon smrti njihove majke 2011. godine, bio je tuženi kao njihov otac i time nosilac obaveze njihovog izdržavanja, iako to sudskom odlukom nije bilo regulisano. Činjenica da je tuženi sve do donošenja rešenja Centra za socijalni rad 18.12.2017. godine kojim je tužilja postavljena za privremenog staratelja tada maloletnim unukama, raspolagao u celosti iznosima koji su im priznati na ime porodične penzije iza smrti majke nema uticaja na drugačiju odluku. U takvoj situaciji, kao lice sa kojim su mal. unuke po pok. ćerki živele u istom domaćinstvu i njihov privremeni staretelj od 2017. godine tužilja je svojim pasivnim držanjem (nepodnošenjem prijave Centru za socijalni rad za nedavanje izdržavanja od starne tuženog) onemogućila mal. unuke da blagovremeno zaštite svoja prava kako u pogledu iznosa koji su im priznati na ime porodične penzije iza majke (za koje je tužilja tvrdila da ih je tuženi zadržavao za sebe), tako i izdržavanja koje ima pripada od oca kao dužnika izdržavanja. Osim toga, utvrđeno je da je tuženi doprinosio zadovoljenju određenih potreba svojih ćerki u utuženom periodu na način bliže izložen u pobijanoj presudi. Dobrovoljna davanja koja je tužilja činila radi pomoći svojim mal. unukama (čija je visina utvrđena veštačenjem) ne mogu se smatrati ispunjenjem obaveze izdržavanja mal. dece umesto roditelja kao dužnika izdržavanja, s obzirom da kao srodnik (baka po po pok. majci) sa kojim su mal. deca živela nije bila dužnik izdržavanja. Pri tome, tužilja pravo da zahteva vraćanje nije ni zadržala (član 211. ZOO) jer je obaveza srodnika supsidijerna.

Imajući u vidu navedeno, kao neosnovani su ocenjeni svi revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Adnrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković