Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 283/20 od 28.07.2020. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalba tužilaca i žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom, u stavu drugom i u stavu šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu AA za neplaćenu zakonsko izdržavanje za ćerku BB za period od 01.07.2017. godine do 01.04.2019. godine isplati 264.000,00 dinara i za ćerku GG za period od 01.09.2017. do 01.09.2018. godine isplati 216.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana pravnosnažnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje BB u odnosu na stav prvi izreke prvostepene presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka povodom izjavljene žalbe.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac AA je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred prvostepenim sudom, na kom je zasnovana pobijana odluka, utvrđeno je da je brak tužioca i tužene, iz kojeg imaju dvoje zajedničke dece ćerku GG rođenu ...1998. godine i ćerku BB rođenu ...2001. godine, razveden 2013. godine. Nakon razvoda tužilac i tužena su nastavili da žive u zajedničkom domaćinstvu do kraja juna 2017. godine, kada je tužena napustila zajednicu i od kada su faktički prestale sve aktivnosti tužene oko izdržavanja dece. Deca su ostala da žive sa tužiocem koji je sve svoje obaveze, pa i obavezu izdržavanja, prema deci savesno izvršavao. Starija ćerka GG je u septembru 2017. godine upisala fakultet u ... i celu školsku godinu (do septembra 2018. godine) bila redovan student. Stanovala je privatno u ... i imala troškove stanarine, ishrane, udžbenika, putovanja od Čačka do ..., održavanja socijalnog nivoa, izlazaka i druženja sa studentima. Mlađa ćerka BB je u periodu od 01.07.2017. godine do 01.04.2019. godine je kao maloletna (u toku postupka je postala punoletna), pohađala srednju školu u ... i imala je troškove ishrane, nabavke lekova za migrenu, školski pribor, troškove privatnih časova i troškove odeće.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ima pravo na regres prema tuženoj za dato izdržavanje u smislu člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, pa je obavezao tuženu da naknadi tužiocu regresno obeštećenje za ćerku BB po osnovu člana 68., 73 i 154. Porodičnog zakona i za ćerku GG po osnovu člana 155. Porodičnog zakona, u utuženom periodu i u visini dosuđenih iznosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo regresa prema tuženoj za dato izdržavanje.

Prema članu 165. stav 1. Porodičnog zakona lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu ima pravo na naknadu za učinjeno izdržavanje od lica koje je bilo dužno da daje izdržavanje. Smisao pravila iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona je da se prvo na regres omogući trećem licu koje faktički plaća izdržavanje iako nema zakonsku obavezu, zbog čega se prvo na regres iz ove zakonske odredbe ne odnosi na roditelje. Roditelji su lica koja imaju pravnu obavezu izdržavanja prema svojoj deci, jer su po istom zakonu dužni da ih izdržavaju i ne spadaju u krug lica, koja prema navedenoj zakonskoj odredbi, imaju pravo na naknadu za već dato izdržavanje, a to znači ni prema drugom roditelju koji u tome nije učestvovao ili to nije učinio u dovoljnoj meri. To dalje znači da i u situaciji kada se radi o zahtevu za naknadu za već dato izdržavanje roditelja koji ima zakonsku obavezu izdržavanja deteta prema drugom roditelju koji u tome nije učestvovao, kao što je slučaj u konkretnom, ne postoje uslovi za dosuđenje regresnog potraživanja prema članu 165. stav 1. Porodičnog zakona. Ovo s toga jer navedena zakonska odredba ima za cilj da zaštiti imovinske interese trećih lica koja su faktički davala izdržavanje iako nisu imala pravnu obavezu u odnosu na lica koja tu pravnu obavezu izdržavanja faktički ne vrše.

S toga, tužilac ne spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu za već dato izdržavanje (pravo na regres) u smislu člana 165. stav 1. Porodičnog zakona jer je u utuženom periodu imao pravnu obavezu izdržavanja i to prema ćerki GG po osnovu člana 155. Porodičnog zakona (jer je kao punoletna bila na redovnom školovanju), a prema ćerki BB po osnovu člana 68., 73 i 154. Porodičnog zakona, (jer je u utuženom periodu bila maloletna), niti saglasno cilju zakonske odredbe to pravo može isticati prema tuženoj kao drugom roditelju koji nije učestvovao u izdržavnju svoje dece.

Kako tužilac nema prava na naknadu za već dato izdržavanje (pravo na regres) prema tuženoj po osnovu pravila iz Porodičnog zakona, on to pravo ne može ostavriti ni po pravilu sticanja bez osnova (član 210. - 218. ZOO), jer je specijalni zakon (Porodični zakon) u potpunosti uredio ovu oblast.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić