Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava (kako to proizlazi iz obrazloženja revizije).

Tužilac je dao odgovor na reviziju, koji revizijski sud nije uzeo u razmatranje, jer je dat lično, a ne preko punomoćnika iz reda advokata.

Ispitujući pravnosnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju (utvrđenom nakon održane rasprave od strane drugostepenog suda), predmetne kat. parcele, sve u KO ... (bliže navedene u izreci pobijane drugostepene odluke) vodile su se do 1956. godine kao nepokretno imanje na sada pok. VV. Ugovorom o deobi od 17.12.1964. godine (overenim pred Opštinskim sudom u Brusu), njegovi pravni sledbenici izvršili su deobu tako da im kao deobničarima od celokupne imovine pripadne: sada pok. tužiocu GG (čiji je pravni sledbenik sada označeni tužilac) i DD (neparničaru) po 1/4 dela, a deobničaru ĐĐ (pravnom prethodniku tuženog) 1/2 dela, a prema faktičkom stanju koje je postojalo od 1956. godine (od kada svako vodi posebno domaćinstvo i svoj deo faktički drži i uživa), s tim da prilikom izlaska geometra na lice mesta izdvoje imanje kako su putem faktičke deobe dobili na deo, saglasivši se da navodnjavanje imanja i službenosti puta ostaju i dalje onako kako su služili i do tada do zajedničkog domaćinstva. Deobničar GG poklonio je svom sinu - sada tužiocu AA svoj deo ove imovine - manji deo od dela kat. parcele 2054 (ugovor o poklonu overen pred Opštinskim sudom u Boru pod Ov 224/98 dana 28.08.1998. godine), a potom i 4/18 dela 44 kat. parcele upisanih u LN 11 i 2/8 dela 5 kat. parcela upisanih u LN 155, KO ... (ugovor o poklonu overen pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod Ov I 17870/12 od 05.10.2012. godine).

Iz stranačkog iskaza tužioca AA, čijem iskazu je drugostepeni sud poklonio veru, utvrđeno je da je imanje pravnih prethodnika stranaka i drugih suvlasnika bilo površine 35 ha, da prilikom faktičke deobe ovog imanja, a ni prilikom sačinjavanja ugovora o deobi deobničari nisu izveli geometra, ali da se na licu mesta znalo kome je pripao koji deo, pri čemu u svakoj od parcela ima udela svakog od deobničara (čiji su pravni sledbenici tužilac, tuženi i treća lica-ovde neparničari), da su predmetni putni pravci (ukupno tri) postojali kao kolski (u vreme sačinjavanja ugovora o deobi), ali nisu bili dovoljno široki, pa su ih očevi parničnih stranaka, a kasnije i stranke, proširili tako da njima može da se ide traktorom, uz usmeni dogovor da se služe tim putevima. Dva putna pravca vode do delova tužiočevog imanja, a treći putni pravac vodi do groblja. Tužilac i njegov sada pok. otac obrađivali su svoj deo preko 50 godina (s tim što mu je 2012. godine otac i pismenim putem poklonio parcele). Od 2009. godine tuženi je počeo da im usmeno zabranjuje da prolaze putem koji vodi za groblje, vodenice i imanja kod jaza, a u proleće 2011. godine onemogućio im je korišćenje putnog pravca koji vodi prema zaseoku „Lazarevići“ u tužiočevo imanje postavljanjem prepreka u vidu dva kanala na tom putnom pravcu. Traži da mu tuženi omogući da koristi svoju zemlju (oko 4ha), koju ne obrađuje od 2010. godine, ne može da ode ni do šume da obezbedi drva za ogrev, već ista mora da kupuje, ne može da priđe do svoje vodenice, niti može da ode do grobnih mesta predaka, a drugih prilaza nema, osim ovih prilaza koje mu tuženi uskraćuje. Traži i naknadu štete, jer je sa pojedinih parcela kosio seno radi ishrane životinja, zbog čega je 2010. godine morao da uzme u zakup druge parcele (oko 1ha) da bi mogao da prehrani životinje, s tim što zakupninu ne plaća u novcu već uglavnom daje poljoprivredne proizvode i drugo što zakupodavcu treba (na godišnjem nivou je davao oko 20.000,00 dinara prosečno u namirnicama).

Veštačenjem preko veštaka geodetske struke identifikovane su sve sporne kat. parcele po kulturama, površinama, načinima korišćenja i udelima suvlasnika (2053, 2054, 2055, 2056, 2057, 2060/1, 2063, 2064/1, 2065, 2066/2, 2066/3, 2067, 2081, 2082/1 i 2082/ 2, sve KO ...). Parcele su u katastru upisane kao suvlasništvo tužioca, tuženog i trećih lica (neparničara), od čega su neke parcele sa nešto manjim udelom tužioca (4/18) u odnosu na udelo tuženog (5/18), a neke sa jednakim udelima tužioca i tuženog. Većina parcela su voćnjaci, livade, pašnjaci i šume, dok je kat. parcela 2054 delom zemljište pod zgradama br. 1, 2 i 3, a delom livada. Kat. parcela 2082/2 (livada) upisana je u katastru na tužioca 1/1. Veštačenjem je identifikovao i groblje, voda i vodenica (koji nisu evidentirani u katastarskom operatu). Voda polazi ispod kat. parcele 2066/2, ide granicom tzv. „... potoka“ i kat. parcele 2064/1, potom kroz kat. parcele 2064/1, 2063 i 2054 prema vodenici i vodi pored groblja, a na delu kat. parcele 2054 voda je zauzeta malinjakom koji je zasadio tuženi iznad i ispod „vode“. Opisani sporni putni pravci (po izjašnjenju veštaka) na terenu su jedini pravci od kuće tužioca prema opisanim nepokretnostima.

Veštačenjem su identifikovani i sporni putevi (ukupno tri) i prepreke koje je tuženi postavio na tim putevima (kanali, „tankovi“, zasadi krušaka). Prvi putni pravac (tzv. „gornji put“), dužine ukupno 297m, polazi od nespornog „seoskog puta“ (kat. parcela 2060/1) i prelazi preko više kat. parcela (među kojima je i kat. parcela 2054 na kojoj se nalaze objekti), a završava do tužiočevog dela kat. parcele 2066/2, na kojem je tuženi postavio više prepreka i to u vidu dva kanala, uz nabacivanje zemlje i postavljanje „dva tanka“ (sve bliže opisanih u izreci pobijane presude). Drugi putni pravac, ukupne dužine 170 m, polazi iz dvorišta tužioca odmah iznad stare kuće (na kat. parceli 2054) i ide na zapad kroz dvorište tuženog (na kat. parceli 2053), potom dalje ide kroz ostale parcele prema reci koji je služio za odlazak u kat. parcele: 2081 (od koje tužiocu pripada deo od 0.62,70 ha), 2082/1 (od koje tužiocu pripada deo u površini od 0.22,49 ha), 2082/2 (koja je cela preko reke i pripada tužiocu) i 2063. Treći put (koji vodi prema groblju), ukupne dužine 27,5 m, odvaja se od spornog puta koji vodi ka vodenici i u reku, i to odmah ispod kuće tuženog i ide pravcem severozapad – jugoistok kroz kat. parcelu 2055 u dužini od 27,5 m, kroz deo koji pridržava tuženi, a na istom pravcu su postavljene prepreke od strane tuženog u vidu zasađenih krušaka u obliku plantaže (na stubovima sa žicom) tako da se na gornjem – levom redu nalazi 8 krušaka, na donjem – desnom redu 9 krušaka, a put vodi dalje u reku u nespornom pravcu. Ovaj put služi za opsluživanje kat. parcela: 2056, 2057, 2067 i 2076/3 i za održavanje vodovodnog creva koje prelazi preko reke.

Veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da je šteta koju tužilac trpi zbog nemogućnosti košenja svojih parcela (koje su livade ukupne površine 2.16,37 ha) iznosi 52.353,60 dinara godišnje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, nakon održane rasprave pred tim sudom, na kojoj su ponovljeni dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom, ukinuo prvostepenu presudu (stav prvi izreke), nalazeći da se zasniva na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, i odlučio o tužbenom zahtevu tako što ga je delimično usvojio (stavovi drugi, treći i četvrti izreke), a delimično odbio za deo tražene kamate (stav peti izreke), s pozivom na odredbe članova 13. stav 1., 14. stav 1., 15., stavovi 1.,2. i 4., , 42. stav 1. i 43. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i članova 154. stav 1. i 158. u vezi članova 185., 189. stav 2. i 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sve u vezi članova 228. i 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa - ZOSPO, članom 13. stav 1. propisano je da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo). Prema članu 14. stav 1. ovog zakona, suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Prema članu 15. stav 1. ovog zakona, suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju. Prema članu 42. stav 1. ovog zakona, ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane. Prema stavu 2. istog člana, kada je uznemiravanjem iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta, vlasnik ima pravo da zahteva naknadu štete po opštim pravilima o naknadi štete. Prema stavu 3. istog člana, pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva. Članom 43. ovog zakona, propisano je da suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari. Članom 51., propisano je da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa i održjem.

Lice koje smatra da je povređeno u svom pravu u pogledu načina korišćenja zajedničke stvari, jer mu sukorisnik to pravo osporava, može tražiti zaštitu u postupku pered sudom opšte nedležnosti. Pri čemu je sud ograničen samo na raspravljanje imovinsko-pravnih odnosa između stranaka.

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjničnom stanju, ugovorom o deobi iz 1964. godine pravni prethodnici stranaka izvršili su deobu imovine nekadašnje porodične zadruge, ukupne površine oko 35 ha (koju je činilo više parcela). Deobna imovina je bila povezana trima putnim pravcima različite dužine (bliže opisanim u izreci pobijane odluke), koji su služili njenim delovima, a deobničari su se saglasili da im ranije postojeći putni pravci ostaju na korišćenje kao službenosti. Nakon deobe, ova imovina je formalno pravno zadržala karakter suvlasničke zajednice jer na svakoj od parcela koje su činile deobnu imovinu svako od deobničara ima suvlasnički udeo, iako je na terenu svako od suvlasnika koristio tačno određeni (realni) deo.

Izvedenim dokazima tužilac je dokazao (član 231. ZPP) da zbog nemogućnosti korišćenja ovih putnih pravaca radnjama tuženog ne može da pristupi vodenici, jazu, groblju i svojim delovima parcela radi obrade (konkretno ne može da pristupi livadama sa kojih je prinos koristio radi ishrane stoke), zbog čega je prinuđen da uzima zemlju u zakup za šta naknadu plaća u namirnicima. Visina štete utvrđena je veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke.

Kako je sastavni deo sporazuma o deobi da navodnjavanje imanja i službenosti puta ostaju i dalje onako kako su služili i do tada do zajedničkog domaćinstva, u takvoj pravnoj situaciji svi deobničari, suprotno navodima revizije, imaju pravo na korišćenje ranije postojećih puteva i uživaju pravnu zaštitu tako stečenog prava službenosti, bez obzira na veličinu njihovih suvlasničkih udela, odnosno veličinu realnih delova koje koriste na terenu.

Stoga je, prema stavu revizijskog suda, drugostepeni sud pravilno naložio tuženom da prestane sa uznemiravanjem tužioca u korišćenju predmetnih putnih pravaca, koje pravo službenosti tužilac izvodi iz prava svog pravnog prethodnika koji je ovo pravo stekao ugovorom o deobi iz 1964. godine (kao i ostali deobničari), i da tužiocu omogući nesmetano korišćenje predmetnih putnih pravaca (stav drugi izreke) tako što će ih vratiti u prvobitno stanje uklanjenjem postavljenih prepreka (na način bliže izložen u stavu trećem izreke), radi omogućavanja dolaska tužiocu do njegovih delova predmetnih parcela (uključujući i parcelu čiji je isključivi vlasnik) i nesmetane obrade istih, održavanje vodovodnog creva koje prelazi preko reke (odnosno dolaska do vodenice) i groblja.

Pored toga, pravilno je drugostepeni sud, primenom članova 154. stav 1. i 158. u vezi članova 185., 189. stav 2. i 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO, obavezao tuženog (stavom četvrtim izreke) da tužiocu naknadi štetu koju trpi zbog nemogućnosti korišćenja imanja za 2009., 2010. i 2011. godinu, usled opisanih radnji tuženog, u iznosima od po 52.353,60 dinara (za svaku godinu), ukupno u iznosu od 157.060,80 dinara (utvrđenog veštačenjem), sa pripadajućom kamatom od presuđenja do isplate, pravilno ocenivši da nema doprinosa tužioca u nastanku štete, ni podeljene odgovornosti u smislu člana 199. stav 1. ZOO, jer tuženi na kome je bio teret dokazivanja u smislu odredaba članova 228. i 231. stav 1. ZPP o tome nije pružio sudu dokaze.

Suprotno navodima revizije, u situaciji kada parnične stranke nisu izvele geometra na licu mesta, pri čemu su se sporazumele da se koriste putnim pravci koji se prostiru kroz kat. parcele koji su u njihovoj suvlasničkoj zajednici, i po oceni revizijskog suda tužiocu pripada pravo na traženu pravnu zaštitu u punom obimu. Izvedenim dokazima tuženi nije dokazao da je tužiocu prestalo pravo službenosti na neki od načina propisanih Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa ili za izmenu dotadašnjeg načina korišćenja. Osim toga, u odnosu na parcelu 2082/2 (livada šeste klase površine 0.46,82 ha) koja je upisana u katastru na tužioca 1/1 do koje tužilac može doći samo jednim od ovih putnih pravaca tužiocu pripada pravna zaštita i primenom člana 42. stav 1. ZOSPO.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković