Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 709/2019 od 30.07.2019. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena, tako što je usvojen primarni tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 144.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6, 8, 10. i 11. ZPP zbog kojih se revizja može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u postupku raspravljanja zaostavštine svoje majke - pok. GG po osnovu rešenja Osnovnog suda u Boru O 518/16 od 13.10.2016. godine nasledio stan u ..., bliže opisan u izrekama nižestepenih presuda i u javnim knjigama je upisan kao nosilac prava svojine sa udelom od 1/1. Na tom stanu je kod Službe za katastar nepokretnosti ... upisana hipoteka u korist tužene, kao hipotekarnog poverioca iz ugovora o zajmu, zaključenog između tužene, kao zajmodavca i sada pok. VV iz ..., kao zajmoprimca, overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov 17144/93 dana 25.10.1993. godine.

Predmet navedenog ugovora o zajmu je novčani iznos od 20.000 tada važećih nemačkih maraka, sa rokom vraćanja do 26.12.1993. godine i ugovorenom kamatom od 1.000 nemačkih maraka. Kao sredstvo obezbeđenja zajma, zajmoprimac VV je spornom ugovornom odredbom neopozivo odobrio da se u zemljišnim knjigama upiše hipoteka na njegovoj nepokretnoj imovini u korist zajmodavca, ovde tužene, bez tereta, sa obavezom iseljenja vlasnika u slučaju spora, sa prvim redom prvenstva, kao i da ovo pravo zajmodavac može uknjižiti odmah i bez prisustva zajmoprimca.

Tuženoj iznos iz ugovora o zajmu nije vraćen, a nije podnela tužbu radi utvrđenja prava na namirenje iz predmetne nepokretnosti, jer to pravo ne može ostvariti prema Zakonu o hipoteci, budući da ne postoji sporazum ugovornih strana o njegovoj primeni, a radi se o hipoteci zasnovanoj pre 04.01.2006. godine, kada je taj zakon stupio na snagu.

Prema izveštajima Službe za katastar nepokretnosti ..., rešenjem od 17.08.1992. godine, kao vlasnik predmetnog stana bila je upisana sada pok. GG, na osnovu ugovora o otkupu stana, koji je zaključila sa DP „DD“ iz ... i overila pred Opštinskim sudom u Boru pod Ov 1841/92 od 29.05.1992. godine.

Po osnovu rešenja SKN Bor od 27.10.1993. godine izvršen je upis hipoteke u knjigu evidencije prodatih društvenih stanova pod br. ... za KO ..., na stanu u svojini hipotekarnog dužnika sada pok. GG iz ..., radi obezbeđenja novčanog potraživanja u iznosu od 600.000.000.000,00 dinara, u korist ovde tužene kao hipotekarnog poverioca, nakon što je na usmenoj raspravi održanoj tog dana, u skladu sa tada važećim odredbama člana 74-78. Zakona o opštem upravnom postupku (''Sl.list SFRJ'' br. 47/86), sada pok. GG na zapisniku dala svoju saglasnost da se u korist tužene, kao hipotekarnog poverioca, na osnovu ugovora o zajmu zaključenog sa sada pok. VV upiše hipoteka na stanu i VV dala i overila pismeno ovlašćenje pred Opštinskim sudom u Boru da može u njeno ime zaključiti ugovor o zajmu sa tuženom, kao zajmodavcem.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da nije osnovan primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o zajmu kojom je pok. VV, kao zajmoprimac, odobrio upis hipoteke na svojini pok. GG, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja tužene i zahtev za brisanje hipoteke. Tužena je, kao poverilac iz ugovora o zajmu, upisala hipoteku na predmetnom stanu, u skladu sa tada važećim odredbama člana 63. i 64. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (''Sl.list SFRJ'' br. 60/80) i člana 58. tada važećeg Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima (''Službeni glasnik RS'' br. 83/92), a na upis hipoteke je saglasnost dala i sada pok. GG, kao upisani vlasnik stana. Odbijen je, kao neosnovan, i eventualni tužbeni zahtev, jer nastupanje apsolutne zastarelosti novčanog potraživanja tužene iz ugovora o zajmu iz 1993. godine ne utiče na punovažnost upisane hipoteke niti predstavlja zakonski razlog za brisanje hipoteke, shodno odredbi člana 368. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, već je samo od značaja prilikom namirenja eventualno tražene kamate.

Drugostepeni sud je ocenio da je u postupku pred prvostepenim sudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio u usvojio primarni tužbeni zahtev. Prema datim razlozima, stan na kome je konstituisana hipoteka nije bio bračna tekovina pok. GG i pok. VV, već se radilo o njenoj posebnoj imovini. Sporna ugovorna odredba nije mogla dovesti do upisa hipoteke na tuđoj nepokretnosti, jer pok. VV kao zajmoprimac, koji je dao založnu izjavu, nije bio vlasnik opterećene nepokretnosti, već je založnom izjavom opteretio tuđu nepokretnost, što je u suprotnosti sa članom 3. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa. Naknadna saglasnost pok. GG sa ugovorom o zajmu ili ovlašćenje pok. VV da takav ugovor zaključi u njeno ime, ne može izmeniti sadržinu ugovora u kome pok. GG nije označena kao ugovorna strana, niti je u ugovoru navedeno da se radi o njenoj nepokretnosti kao hipotekarnog dužnika, već je neistinito predstavljeno da se radi o nepokretnosti zajmoprimca, a zapisnik o usmenoj raspravi pred SKN Bor od 27.10.1993. godine ne sadrži založnu izjavu-saglasnost pok. GG da njena nepokretnost bude opterećena hipotekom, odnosno ne sadrži clausulu intabulandi. Ugovor koji je podnesen uz molbu za upis hipoteke, a koji ne sadrži valjan pravni osnov, ne može predstavljati ispravu na osnovu koje se vrši upis navedenog prava u javne knjige, pa kako je sporna ugovorna odredba o konstituisanju založnog prava na tuđoj nepokretnosti ništava, jer je protivna prinudnim propisima, to ne može biti pravno valjan ni upis takve hipoteke.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 321. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80, 11/88, "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95, 29/2001) propisano je da je imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice njihova zajednička imovina.

Članom 322. stav 1. istog Zakona je propisano da se prava bračnih drugova na nepokretnostima koje su njihova zajednička imovina u smislu člana 321. ovog zakona upisuju u zemljišne ili druge javne knjige na ime oba bračna druga kao njihova zajednička imovina sa neopredeljenim delovima. Stavom drugim istog člana je propisano da će se, ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug, smatrati da je upis izvršen na ime oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova.

Primenom citiranih odredbi Zakona o braku i porodičnim odnosima, važećeg u vreme zaključenja spornog ugovora o zajmu i upisa hipoteke, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je nepokretnost, koja je opterećena hipotekom po osnovu sporne ugovorne odredbe, bila isključiva svojina pok. GG. Kod činjenice da je pravo svojine na stanu pok. GG stekla otkupom za vreme trajanja braka sa pok. VV, nepokretnost se, iako je u javnim knjigama pravo svojine bilo upisano samo na nju, smatra njihovom zajedničkom imovinom. Stoga se ne može smatrati da je pok. VV spornom ugovornom odredbom dao saglasnost da se hipotekom optereti tuđa nepokretnost.

Upis založnog prava (hipoteke) u javnoj knjizi može se zahtevati samo na osnovu isprava sastavljenih u obliku koji je propisan za njihovu valjanost, a to su javne isprave ili one privatne isprave na kojima je potpis overio sud. U prilog valjanosti ugovorne odredbe i spornog upisa hipoteke govori i činjenica da je pred organima uprave, u postupku odlučivanja o zahtevu tužene za upis hipoteke, pok. GG dala saglasnost da nepokretnost po osnovu zaključenog ugovorao zajmu bude opterećena hipotekom, koji upis za života nije osporavala i svojim potpisom overenim pred sudom priznala pravno dejstvo zaključenog ugovora o zajmu. Stoga ugovor o zajmu sadrži valjan pravni osnov za upis hipoteke u javne knjige.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, sporna ugovorna odredba kojom je pok. VV dao založnu izjavu da se na stanu u korist tužene kao sredstvo obezbeđenja potraživanja upiše hipoteka nije ništava, jer nije protivna prinudnim propisima, pa je zahtev za utvrđenje ništavosti i brisanje hipoteke neosnovan, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud, zbog čega je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Tuženoj, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 81.000,00 dinara, i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 27.600,00 dinara i sudske takse na odluku o reviziji u iznosu od 41.400,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić