Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Sl. glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 3. ZPP, na kom je zasnovana pobijana odluka, tuženi je 2003. godine, preko Agenciji ''Vega'', koja se bavi posredništvom u davanju novca na zajam, stupio u kontakt sa tužiocem, od koga je 03.10.2003. godine pozajmio 10.000 evra sa rokom vraćanja od tri meseca i kamatom od 5% na mesečnom nivou. Tom prilikom u Agenciji im je objašnjeno da tuženi, da bi dobio pozajmicu, mora da garantuje nekom svojom nepokretnošću, pa je istoga dana između parničnih stranaka zaključen predugovor o kupovini nepokretnosti, koji je za predmet imao kuću- vlasništvo tuženog, u ulici ... broj .. . Suprotno prvostepenom sudu, koji je poklonio veru iskazu tuženog i utvrdio da je 8 meseci plaćao tužiocu po 500 evra na ime kamate, drugostepeni sud utvrđuje da tuženi do ugovorenog roka, ništa od pozajmljenog iznosa nije vratio tužiocu. Posredstvom Agencije ''Vega'' parnične stranke su 25.08.2005. godine zaključile novi predugovor o kupoprodaji nepokretnosti iste sadržine kao i prethodni, radi obezbeđenja potraživanja tužioca prema tuženom na ime zajma od 15.000 evra, sa istim rokom vraćanja i kamatom kao po prethodnom ugovoru. Istoga dana zaključen je i overen pred sudom i sporazum o raskidu prethodnog predugovora. Dana 13.02.2006. godine parnične stranke su zaključile novi ugovor o zajmu, kojim je konstatovano da je zajmodavac pozajmio zajmoprimcu 36.650 evra sa rokom vraćanja od tri meseca, da je u slučaju docnje zajmodavac, nakon pismene opomene upućene zajmoprimcu, ovlašćen da naplati celokupno potraživanje po osnovu založnog prava iz tog ugovora. Radi obezbeđenja ovog potraživanja zajmoprimac se založnom izjavom saglasio da se u zemljišnim knjigama kod nadležnog suda u korist zajmodavca uknjiži založno pravo – hipoteka na njegovoj nepokretnosti – kući broj .. u ulici ... u ..., pa je uknjižba založnog prava na ovoj nepokretnosti dozvoljena rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn 2909/06 od 16.02.2006. godine. Istog dana zaključen je i sporazum o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 25.08.2005. godine. Drugostepeni sud je zaključuje da tuženi nije vratio tužiocu pozajmljeni iznos.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev, uz zaključak suda da je ugovor o zajmu ništav, jer ne odgovara stvarnoj volji ugovornih strana. Prvostepeni sud nalazi da su parnične stranke zaključile fiktivan pravni posao, imenovan kao ugovor o zajmu, znajući da tužilac nije lično pozajmio novac tuženom, kao i da visina zajma nije 36.500 evra, koliko je tužilac prvobitno tužbom tražio, a potom zahtev opredelio na 25.000 evra.

Pobijanom odlukom, drugostepeni sud, nakon održane rasprave, zaključuje da je osnovan zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi vrati 25.000 evra, nalazeći da je to iznos koji je tuženom pozajmio, a koji mu tuženi nije vratio. Kako je ovo potraživanje tužioca obezbeđeno založnim pravom na nepokretnosti, to je ovlašćen i da naplatu potraživanja vrši prodajom istih.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Tuženi revizijom ukazuje i da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, pa imajući u vidu da je drugostepenom presudom preinačena prvostepena odluka, to se, primenom člana 407. stav 2. u vezi člana 403. stav 2. ZPP, revizijom može pobijati i utvrđeno činjenično stanje.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o zajmu u pismenoj formi, koji je overeni pred sudom, a potraživanje iz tog ugovora obezbeđeno je založnim pravom na nepokretnosti u vlasništvu tuženog. U referatu tužbe i prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom, tužilac je naveo da mu tuženi duguje 36.650 evra sa pripadajućom kamatom, što je iznos zajma naveden u ugovoru od 13.02.2006. godine, tvrdeći da je upravo toliko pozajmio tuženom. Međutim, prilikom saslušanja izmenio je svoj iskaz tvrdeći da je tuženom pozajmio 25.000 evra, pa je u skladu sa tim (podneskom od 15.07.2013. godine), smanjio svoj tužbeni zahtev na 25.000 evra sa pripadajućom kamatom. Drugostepeni sud nije prihvatio kao istinit iskaz tuženog, kao parnične stranke, da je 8 meseci vraćao tužiocu po 500 evra na ime kamate, već prihvata navod tužioca, na osnovu koga zaključuje, da mu od pozajmljenog novca u visini od 25.000 evra, tuženi ništa nije vratio.

Imajući u vidu da su pre ugovora od 13.02.2006. godine, parnične stranke zaključile još dva ugovra, koji su raskidani po zaključenju narednog, da se iskazi stranaka o visini pozajmljenog novca razlikuju, ali da je i sam tužilac potvrdio da iznos koji je u ugovoru od 13.02.2006. godine naveden kao visina zajma – ne predstavlja pravi iznos pozajmljenog novca, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da ugovor o zajmu koji je zaključen između parničnih stranaka, ne predstavlja pouzdan dokaz o visini novca koji je tuženi pozajmio od tužioca, niti o visini novca koji je tuženi ostao dužan tužiocu, kao zajmodavcu.

Naime, odredbom člana 557. ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenjenih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu, posle izvesnog vremena, vrati istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Iz navedenog proizilazi da je za pravilnu primenu odredbe člana 557. u vezi člana 562. stav 1. ZOO, neophodno pravilno utvrditi iznos koji je bio predmet zajma, što predstavlja odlučnu činjenicu za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva. S tim u vezi Vrhovni kasacioni sud nalazi da je bilo neophodno da se u dokaznom postupku pravilno cene i svi drugi dokazi u spisima, s posebnim osvrtom i uz ocenu činjenice da je u sporazumu o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 25.08.2005. godine, kao i u sporazumu o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 13.02.2006. godine, navedeno da prodavac vraća kupcu celokupan iznos primljen prilikom zaključenja i overe predugovora, te da više ne postoje bilo kakva uzajamna potraživanja između ugovornih strana po osnovu ovog pravnog posla.

Iz svega navedenog proizilazi da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, jer za sada nije na pouzdan način utvrđen iznos koji je bio predmet zajma između parničnih stranaka, kao ni da li je tuženi od tog iznosa eventualno nešto vratio tužiocu i koliko, bez kojih činjenica nije moguće pravilno odlučiti ni o osnovanosti tužbenog zahteva, pa je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će utvrditi činjenično stanje u skladu sa primedbama iz ovog rešenja, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava, doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić