Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti prouzrokovanih postraumatskim stresnim poremećajem.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je učestvovao u ratu od 24.03.1999. godine do 20.06.1999. godine. Odmah po demobilizaciji tužilac je osetio psihičke tegobe u vidu nesanice, razdražljivosti, promene raspoloženja i ružnih i košmarnih snova, zbog čega je sve do kraja 2015. godine samoinicijativno koristio lekove za smirenje. Medicinsku pomoć zatražio je početkom 2016. godine. Pregledom lekara neuropsihijatra od 06.01.2016. godine konstatovane su tegobe ratne geneze i postavljena dijagnoza postraumatski stresni poremećaj. Po nalazu i mišljenju veštaka, tužilac je tokom učešća u ratu bio izložen jakom stresoru koji je doveo do psihičke reakicije u vidu označenog oboljenja. Konačan oblik oboljenje je dobilo 06.01.2016. godine, ali lečenje tužioca nije završeno i verovatno će trajati celog života. Mišljenje je vešaka da je posttraumatski stresni poremećaj, koji se može javiti u periodu od tri do dvadeset godina, umanjio tužiočevu opštu životnu aktivnost za 10%, i da bi ista postojala u tom obimu i da se tužilac ranije javio lekaru. Tužilac je pre mobilizacije i nakon toga, sve do 2009. godine, radio kao ... .

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo. Po stanovištu suda, oboljenje koje je uzročnik umanjenja opšte životne aktivnosti dobilo je konačni oblik 06.01.2016. godine i njegovo lečenje nije završeno, tako da do podnošenja tužbe - 13.01.2016. godine, nisu protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Prilikom ocene istaknutog prigovora zastarelosti sudovi su uzeli u obzir i to što tužena, koja je prigovorila nalazu i mišljenju veštaka, nije uplatila predujam troškova za ponovno veštačenje.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja je imala za posledicu nepotpuno utvrđenje činjenica bitnih za pravilnu ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti.

Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete - rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i rok od pet godina od kad je šteta nastala (stav 2). Pri tom, rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana predviđeno da potraživanje naknade štete „u svakom slučaju“ zastareva protekom tog roka.

Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana konkretnog događaja već od dana nastanka štete - od onog dana kada su pojedini vidovi te štete dobili oblik konačnog stanja. Tako, označeni rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje da teče od dana završenog lečenja. U slučaju psihičkih oboljenja, kao uzročnika navedenog vida nematerijalne štete, koja zahtevaju lečenje u dužem vremenskom periodu a nekada i doživotno, rok zastarelosti se računa od dana kada se zdravstveno stanje obolelog konsolidovalo i kada se dalje lečenje sprovodi u cilju održavanja njegovog zdravlja na tom nivou, odnosno sprečavanja daljih pogoršanja.

Utvrđivanje ovih činjenica zahteva stručno znanje kojim sud raspolaže, zbog čega se iste utvrđuju veštačenjem. Međutim, to ne znači da sud mora nekritički prihvatiti nalaz i mišljenje veštaka, već je dužan da sve moguće dileme i nejasnoće otkloni i razjasni na ročištu, u skladu sa dužnošću propisanom članom 270. stav 4. ZPP.

U konkretnom slučaju, nalazom i mišljenjem veštaka koji su sudovi prihvatili utvrđeno je da je posttraumatski stresni poremećaj kod tužioca svoj konačni oblik dobio 06.01.2016. godine, više od 15 godina od prestanka štetnog događaja koji ga je izazvao, odnosno sa danom postavljanja dijagnoze. Tokom postupka obe stranke su, u prilog svojih tvrdnji o činjenicama bitnim za ocenu prigovora zastarelosti, dostavile nalaze i mišljenja veštaka datih za potrebe drugih sporova iz kojih su sudovi mogli steći određena opšta saznanja o posttraumatskom stresnom poremećaju. Između ostalog i to da se ovaj vid poremećaja, po pravilu, javlja u roku od šest meseci a najdalje godinu dana od traumatskog događaja, kao akutna faza u kojoj se ispoljavaju simptomi u sklopu sindroma nametanja, povećane razdražljivosti i izbegavanja (nesanica, razdražljivost, promena raspoloženja, ružni i košmarni snovi i slično), koja vremenom prerasta u hronični poremećaj. I tužilac u svom iskazu tvrdi da je odmah po povratku sa ratišta osetio tegobe koje se javljaju u akutnoj fazi, ali da se nije javljao lekaru već je samoinicijativno uzimao lekove za smirenje, što znači da su te tegobe postojale sve vreme do javljanja lekaru i da je poremećaj postao hroničan.

Postavljanje dijagnoze, za koji momenat veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete - početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja koji je kod njega prisutan već dugi niz godina, u početku kao akutni a zatim i hronični poremećaj. Mišljenje veštaka da se posttraumatski stresni događaj može pojaviti u periodu od tri do dvadeset godina, u odnosu na tužioca nije dovoljno razjašnjeno, kod utvrđene činjenice da je on već po povratku sa ratišta ispoljio simptome tog poremećaja koji tada nije dijagnostifikovan i lečen, propustom da zatraži pomoć lekara.

Propust tužene da uplati predujam za troškove ponovnog veštačenja ne može uticati na drugačiju odluku u ovom sporu. Tužena se u podnesku od 16.11.2017. godine izjasnila da će troškovi predujma biti uplaćeni nakon saslušanja vešaka na okolnost kada je posttraumatski stresni poremećaj nastao kao akutan i kada je postao hroničan, odnosno odmah nakon eventualnog odbijanja ovog dokaznog predloga. Prvostepeni sud na te okolnosti nije saslušao veštaka niti je odbio takav dokazni predlog tužene.

Imajući izloženo u vidu, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će detaljnim saslušanjem sudskog veštaka, imajući u vidu simptome - tegobe koje tužilac navodi u svom iskazu da ih je osetio odmah po povratku sa ratišta, utvrditi kada je nastao akutni posttraumatski stresni poremećaj i kada je isti postao hroničan, s`obzirom da tužilac tvrdi da je sve do javljanja lekaru u januaru 2016. godine samoinicijativno koristio lekove za smirenje, što bi ukazivalo da su tegobe kod njega postojale sve vreme. Ove činjenice su odlučne za ocenu osnovanosti istkanutog prigovora zastarelosti, za koji u ovom slučaju nije bitan momenat javljanja tužioca lekaru i postavljanje dijagnoze, niti činjenica da je lečenje u toku, odnosno da nije završeno, već kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile - postale hronične, a njihovo lečenje (da je blagovremeno započeto) sprovodilo bi se radi održavanja psihičkog zdravlja tužioca na tom nivou i sprečavanja njegovog pogoršanja. Veštak se naročito mora izjasniti o svom mišljenju da posttraumatski stresni poremećaj može nastati i posle dugog niza godina, jer takvo mišljenje odstupa od saznanja stečenih lečenjem ove vrste poremećaja ali i činjenica utvrđenih iz tužiočevog iskaza, a u ovom slučaju takvo mišljenje nije obrazloženo činjenicama vezanim za ličniost tužioca, njegovo životno okruženje ili nekim drugim razlozima. Po potrebi, prvostepeni sud će izvesti i druge dokaze koje su stranke do sada predložile, naročito novo veštačenje koje je predložila tužena strana.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić