Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9844/18 od 20.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 532/13 od 20.07.2018. godine. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P 532/13 od 22.11.2016. godine, ispravljena rešenjima istog suda P 532/13 od 18.01.2018. godine i P 532/13 od 20.07.2018. godine i presuđeno, tako što je stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 300.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede njihovog ljudskog prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 300.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ljudskog prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 400.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ljudskog prava na pravično suđenje, stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 500.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ljudkog prava na nepovredivost stana, stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 600.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ljudskog prava na imovinu, stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 600.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocima isplati iznos od po 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah. Stavom desetim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova postupka naknade iznos od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/18) i utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci DD i AA su roditelji tužilaca VV i GG, a tužilja BB je majka tužilje AA. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine delimično je usvojen zahtev Višeg javnog tužilašatva u Beogradu OIK 4/09 od 08.04.2010. godine za privremeno oduzimanje imovine, uz odluku da se imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela izvršenog od strane više lica, među kojima i tužioca DD, protiv kojih se vodi krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu po optužnici VJT u Beogradu Kt 2178/07 od 26.05.2008. godine, i to u odnosu na DD zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pokušaju iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3. i 1. KZ-a, u vezi člana 30. i 33. KZ-a, privremeno oduzima od navedenog tužioca i to zemljište bliže označeno u rešenju, stan u ulici ... .../... u ... i automobil, a od trećeg lica, vlasnika AA, stan u ulici ... .../..., površine 74m2 , koji je stekla na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov .../... od 24.07.2000. godine. U pouci o pravnom leku navedeno je da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba u roku od tri dana od dana prijema pismenog otpravka, Apelacionom sudu a preko tog suda, s tim što žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Direktor Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom uputio je Ministarstvu unutrašnjih poslova RS, Direkciji policije, direktoru policije, dopis br. 46-00-57/2010-02 od 28.09.2010. godine kojim je tražio pružanje neophodne policijske pomoći za izvršenje rešenja Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 10.07.2010. godine o privremenom oduzimanju imovine, koje je zakazano za 04.10.2010. godine u terminima 10,00 časova, 13,00 i 15,00 časova, radi preuzimanja stanova od tužioca DD i trećih lica, a za 05.10.2010. godine za izvršenja zakazana u 10,00, 13,00 i 16,00 časova radi preuzimanja stanova tužilje AA i trećih lica. Navedeni zahtev je 01.10.2010. godine dostavljen Upravi policije, PU za Grad Beograd i istog dana prosleđen teritorijalno nadležnim policijskim stanicama. Dana 05.10.2010. godine policijski službenici PS Zemun pružili su pomoć radnicima Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde u vezi izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 10.07.2010. godine. Po molbi tužilje AA da zbog bolesti njene majke ne ulaze svi u stan, policija je raspoređena ispred zgrade, a u stan su ušli predstavnici Direkcije i nekoliko policajaca, bez upotrebe sile ili pretnje. U toku sprovođenja izvršenja nije bilo narušavanja javnog reda i mira niti primene policijskih ovlašćenja od strane angažovanih policijskih službenika. Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom je sačinila zapisnik broj 46-00-57/2010- 02 od 05.10.2010. godine u kome je konstatovano da su u ime Direkcije prisustvovali ĐĐ, pomoćnik direktora, EE, ŽŽ, treće lice ZZ, a da su u stanu pored tužilje AA bili njen suprug i članovi domaćinstva. Zapisnik su potpisali predstavici Direkcije i tužilja AA, bez primedbi, s tim što je na zapisniku konstatovano da je AA ponovila zahtev da nastavi korišćenje stana uz plaćanje zakupnine, te da će zakup iznositi 300 evra a ugovor o zakupu zaključen 06.10.2010. godine, u prostorijama Direkcije. Između Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, kao zakupodavca i AA, kao zakupca, zaključen je 06.10.2010. godine ugovor o zakupu stana broj ..., u ulici ... broj ..., u ..., sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 87348/10 od 20.06.2011. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 87347/2010 od 20.10.2011. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se utvrdi da su pojedine odredbe navedenog ugovora o zakupu ništave, kao i zahtev da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde, Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, da joj isplati na ime povraćaja stečenog bez osnova iznose bliže navedene u presudi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da u radnjama tužene nije bilo nezakonitog ili nepravilnog postupanja a time ni povrede ljudskih prava tužilaca, zbog čega im ne pripada pravo na naknadu traženih vidova nematerijalne štete.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, izveo isti zaključak - da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene koji bi vodio dosuđivanju naknade nematerijalne štete po svim osnovima po kojima je tužioci potražuju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zaključak drugostepenog suda zasniva se na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka za odgovornost je da je organ pravnog lica postupao nezakonito (suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu odnosno propustio da primeni zakon, drugi propis ili opšti akt) ili nepravilno (protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti), čime se povređuju prava ili interesi nekog lica.

Polazeći od potpuno i pravilno utvrđenih činjenica, drugostepeni sud je pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 172. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete zbog nezakonitog odnosno nepravilnog rada organa tužene. Ovo iz razloga što je postupanje državnih organa, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, imalo osnov u odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/2008) – u daljem tekstu: Zakon, koji je važio u vreme kada je izvršeno oduzimanje imovine. Odredbom člana 5. stav 1. navedenog Zakona propisano je da su organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje imovinom proisteklom iz krivičnog dela javni tužilac, sud, organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za finansijsku istragu i Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom. Odredbom člana 8. Zakona, propisano je da se radi obavljanja poslova predviđenih ovim zakonom osniva Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom (Direkcija), kao organ u sastavu Ministarstva pravde, da poslove iz svoje nadležnosti Direkcija vrši po službenoj dužnosti ili po nalogu javnog tužioca i suda i da su državni i drugi organi, organizacije i javne službe dužni da pruže pomoć Direkciji. U članu 9. Zakona određeni su poslovi koje obavlja Direkcija, pored ostalog i upravljanje oduzetom imovinom proisteklom iz krivičnog dela i njena stručna procena, skladištenje, čuvanje i prodaja privremeno oduzete imovine proistekle iz krivičnog dela i raspolaganje tako dobijenim sredstvima, kao i vođenje evidencije o imovini i sudskim postupcima u kojima je odlučivano o takvoj imovini. Članom 10. Zakona propisano je da Direkcija ima svojstvo pravnog lica. Prema članu 21. stav 1. Zakona, kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine. Odredbom člana 25. Zakona, u stavu 1, propisano je da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine, u stavu 2. propisani su obavezni elementi rešenja, a u stavu 3. je data mogućnost sudu da rešenjem iz stava 2. ovog člana ostavi vlasniku deo imovine ako bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje vlasnika ili lica koje je on dužan da izdržava, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku. Prema članu 26. stav 1. i 2. Zakona, rok za izjavljivanje žalbe protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona je tri dana od dana dostavljanja rešenja, s tim da žalba ne odlaže izvršenje rešenja.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 37. stav 1. Zakona, po prijemu rešenja o privremenom, odnosno trajnom oduzimanju imovine, Direkcija odmah postupa u skladu sa nadležnostima iz člana 9. ovog zakona, a na osnovu člana 38. stav 1. Zakona, o oduzetoj imovini sačinjava se zapisnik u koji se, pored ostalog, unose podaci o vlasniku, o imovini i stanju u kojem je imovina preuzeta, napomena da li se imovina privremeno ili trajno oduzima, da li je privremeno oduzeta imovina ostala kod vlasnika ili je poverena drugom fizičkom ili pravnom licu (član 39. stav 3. i 4.) i drugi podaci. Privremeno oduzimanje imovine sprovodi se shodnom primenom odredaba Zakona o izvršnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 39. stav 1. Zakona), a direktor može odlučiti da privremeno oduzeta imovina ostane kod vlasnika uz obavezu da se o imovini stara sa pažnjom dobrog domaćina, s tim da snosi troškove čuvanja i održavanja imovine (stav 3. navedenog člana).

Primenjujući citirane zakonske odredbe koje se odnose na nadležnost i ovlašćenja organa koji postupaju u postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, pravilno je drugostepeni sud zaključio da u postupanju tužene nema propusta - nezakonitog i nepravilnog rada. Ovo stoga što je pravnosnažno rešenje Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine bilo izvršno danom donošenja jer žalba nije odlagala njegovo izvršenje, a samo izvršenje je sprovedeno od strane nadležnog organa tužene osnovanog u sastavu Ministarstva pravde radi obavljanja poslova predviđenih Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, u skladu sa propisanim ovlašćenjima i procedurom. Naime, ovlašćenje Direkcije, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, proizilazi iz odredbe člana 37. stav 1. u vezi člana 9. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao i sadržine ostalih odredbi ovog Zakona kojima se uređuju uslovi, postupak i organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje oduzetom imovinom proisteklom iz krivičnog dela. Stoga, iako u Zakonu koji je bio u primeni u vreme spornog oduzimanja imovine nije decidno navedeno da Direkcija sprovodi izvršenje rešenja suda o privremenom oduzimanju imovine, za razliku od Zakona o oduzimanju imovine od 16.04.2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 32/2013), predmetno izvršenje je sprovedeno od ovlašćenog organa, pri čemu se upućivanje odredbe člana 39. stav 1. tada važećeg Zakona na shodnu primenu odredaba Zakona o izvršnom postupku, ne može tumačiti na drugačiji način od tumačenja koje je dao drugostepeni sud, tj. da se Zakon o izvršnom postupku primenjivao samo ako to Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao specijalnim propisom koji isključuje primenu opšteg zakona, nije drukčije određeno. Iz navedenih razloga, nisu osnovani suprotni revizijski navodi tužilaca.

Takođe, s obzirom da je odredbom člana 5. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao jedan od nadležnih organa za postupanje u postupku otkrivanja, oduzimanja i upravljanja imovinom proisteklom iz krivičnog dela predviđena i organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za finansjsku istragu, kao i da je odredbama člana 3. i 16. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/2005) propisana mogućnost i postupak pružanja pomoći policije u izvršenjima akata državnih organa i pravnih lica sa javnim ovlašćenjima, postupanje policije koja je angažovana u cilju pružanja pomoći u sprovođenju rešenja o privremenom oduzimanju imovine i njihov nenasilan ulazak u stan tužilje AA, dana 05.10.2010. godine, kao i boravak u stanu bez ikakvih intervencija, suprotno navodima revizije, nisu bili nezakoniti i protivni pravilima struke, bez obzira na brojnost i opremljenost prisutnih policijskih službenika, jer je diskreciono pravo načelnika policijske uprave, odnosno komandira policijske stanice da odlučuje o obimu i načinu pružanja pomoći.

Zakonitim i profesionalnim postupanjem organa tužene na izloženi način, nije došlo do povrede člana 40. stav 1. i 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije koji garantuju nepovredivost stana i imovine, s obzirom da su ulazak u stan i njegovo preuzimanje bili pravno dopušteni, na osnovu odluke suda koja je sprovedena u skladu sa zakonom, uz ostavljanje stana na korišćenje vlasniku po osnovu zakupa, zaključenjem ugovora o zakupu. Takođe, s obzirom na izloženo, pravilno je utvrđeno da nije došlo do povrede ni drugih ljudskih prava i sloboda tužilaca garantovanih Ustavom – prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta (član 25.) i prava na pravično suđenje (član 32.), to nema osnova za dosuđenje nematerijalne štete tužiocima zbog povrede navedenih prava, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenom zakonskom odredbom propisani su pravno priznati vidovi nematerijalne štete za koje se određuje pravična novčana naknada pod uslovima koji su takođe propisani i prema okolnostima svakog slučaja, ali zbog nepostojanja osnova odgovornosti tužene za štetu prema članu 154. i 155. Zakona o obligacioim odnosima, nije osnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti i pretrpljenog straha primenom člana 200. ZOO.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene presude, revizija je ocenjena neosnovanom.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić