Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Tužilac je odgovorio na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1.u vezi člana 396.stav 1. ZPP , na koju revident ukazuje. Neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud propustio da oceni žalbene navode da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka jer je odbio dokazni predlog da odredi drugo veštačenje putem veštaka grafoskopske struke. Nasuprot revizijskim navodima drugostepeni sud je detaljno obrazložio zašto ne prihvata žalbene navode da je trebalo odrediti drugo veštačenje. Naime, obavljeno veštačenje potpisa tuženog na originalnoj potvrdi o pozajmici i upoređivanjem tog potpisa sa potpisima na dostavnici za lično dostavljanje od 5.07.2013. godine, na punomoćju advokatu Predragu Miloševiću od 24.07.2013. godine , na povratnici od 24.05.2016. godine, na zapisniku o glavnoj raspravi od 01.09.2017. godine, kao i potpisa na službenoj belešci od 30.04.2013. godine i 09.04.2013. godine i sa nespornim potpisima na ugovorima o otvaranju i vođenju tekućeg računa od 07.04.2009. godine, na kopiji stranica pasoša od 05.08.2009.godine, na sporazumu o prestanku radnog odnosa, na ugovoru o radu od 12.09.2014.godine, na potvrdi banke od 12.05.2017. godine,na saglasnosti roditelja od 07.02.2008. godine, nižestepenim sudovima, nasuprot navodima revizije nije stvorilo sumnju da je nalaz urađen stručno, argumentovano obrazložen i koji ukazuje na zaključak o istovetnosti potpisa na potvrdi i dokumentima za upoređivanje uz opis individualnih karakteristika potpisa. Stoga, pravilno je drugostepeni sud ocenio da se drugo veštačenje određuje, ako u prvom postoje protivurečnosti, nedostaci ili osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja.Međutim, takve sumnje nije bilo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tuženom BB pozajmio iznos od 68.000 evra u martu ili aprilu 2009. godine za kupovinu stana u Dubajiu, koji novac je trebalo da se vrati do septembra 2009. godine, ali kako tuženi nije vratio novac do tog datuma sačinili su priznanicu, kojom je tuženi BB potvrdio da od tužioca pozajmljuje iznos od 68.000 evra na tri meseca, koji iznos nije vratio tužiocu. Na potvrdi o pozajmici od 14.09.2009. godine je autentični potpis tuženog BB. U periodu od 2009.-2011. godine tužilac je sa tuženim BB pregovarao o načinu vraćanja duga, pa je tuženi tužiocu nudio majčin stan, auto, očev plac u ... ili stan u Dubajiu, nakon čega su prekinuli komunikaciju. Tuženi tužiocu nije vratio pozajmljeni novac.

Članom 557.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Članom 562. stav 1. istog Zakona propisano je da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Kada se imaju u vidu napred citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima, a kod utvrđenih činjenica da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu na iznos od 68.000 evra, koji po proteku ugovorenog roka tuženi nije vratio, da su o tome oni sačinili priznanicu, kojom tuženi potvrđuje postojanje duga od 68.000 evra i kako tuženi nije pružio dokaze da je dug vratio, to je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odlučeno da se obaveže tuženi da tužiocu vrati iznos od 68.000 evra sa kamatom koju propisuje Zakon o zateznoj kamati od 21.02.2013. do isplate.

Navodima revizije faktički se osporava utvrđeno činjenično stanje, koje navode Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom na to da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP), a kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud, sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić