U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik od revizije Milenko Čeperković, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Veber, advokat u ..., radi utvrđenja prava vlasništva, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2754/19 od 25.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 13.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2754/19 od 25.07.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2754/19 od 25.07.2019. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu broj P 2312/2018 od 23.01.2019. godine, tako što se USVAJA primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac kao vlasnik dvorišnih zgrada površine 61 m2 i 145 m2 izgrađenih bez građevinske dozvole, vlasnik 206 m2, odnosno 206/720 idealna dela na parceli boj .. KO ..., kao i da držalac ovih dvorišnih objekata (upisanih kao pomoćna zgrada broj 2 i 3) nije tuženi BB, te da je tuženi dužan da trpi da se ovo pravo upisano u njegovu korist briše iz katastra nepokretnosti (list nepokretnosti broj .. KO ...).

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 70.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu broj P 2312/2018 od 23.01.2019. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac kao vlasnik dve dvorišne zgrade površine 61 m2 i 145 m2 izgrađenih bez građevinske dozvole, vlasnik 206 m2, odnosno 206/720 dela parcele broj .. KO ... kao i da držalac ovih dvorišnih objekata (upisanih kao pomoćna zgrada broj 2 i 3) nije tuženi BB, te da je tuženi dužan da trpi da se ovo pravo upisano u njegovu korist briše iz katastra nepokretnosti (list nepokretnosti broj .. KO ...) kao i da se tuženi obaveže da tužiocu nadoknadi parnične troškove u roku od 15 dana. Odbijen je i eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud utvrdi da je tužilac kao vlasnik dve dvorišne zgrade površine 61 m2 i 145 m2 izgrađene bez građevinske dozvole, korisnik 206 m2, odnosno 206/720 dela parcele broj .. KO ..., kao i da držalac ovih dvorišnih objekata (upisanih kao pomoćne zgrade broj 2 i 3 nije tuženi BB, te da je tuženi dužan da trpi da se ovo pravo upisano u njegovu korist briše iz katastra nepokretnosti (list nepokretnosti broj .. KO ...), kao i da se tuženi obaveže da tužiocu nadoknadi parnične troškove u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 85.500,00 dinara, u roku od 15 dana. Četvrtim stavom izreke je tužilac oslobođen plaćanja taksi u ovoj parnici.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 2754/19 od 25.07.2019. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu u pobijanom delu (stav 1, 2 i 3 izreke). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio posebnu reviziju na osnovu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i radi ujednačavanja sudske prakse, konkretno člana 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (uračunavanje vremena koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci).

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i pravilne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao je da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je sporna nepokretnost koja je predmet ove parnice, zemljište u površini od 206 m2 koje se nalazi ispod dve dvorišne zgrade čije su površine 61 m2 i 145 m2 koje su izgrađene bez građevinske dozvole na delu parcele broj .. koja je upisana u list nepokretnosti broj .. KO ..., a koja parcela je ukupne površine 720 m2. Dvorišne zgrade se u katastru vode kao pomoćni objekat broj 2 i 3. Tužilac je u odnosu na objekte 2 i 3 pokrenuo 13.11.2003. godine postupak legalizacije pred Gradskom upravom za urbanizam i stambene poslove Novi Sad, koja je 23.04.2018. godine tužiocu poslala obaveštenje u vezi sa njegovim zahtevom za legalizaciju objekata te ga je pozvala da u roku od 30 dana dostavi dokaz o vlasništvu za parcelu broj .. KO ... . Prema katastarskom stanju od 27.11.2018. godine parcela broj .. KO ... se u LN broj .. KO ... prema vrsti zemljišta vodi kao ostalo građevinsko zemljište u državnoj svojini. U listu B u kome su upisani podaci o nosiocu prava na zemljištu predmetna parcela se vodi kao privatna svojina tuženog u 1/1 dok se dvorišni objekti vode kao pomoćna zgrada 2 i 3, a kao držalac je upisan tuženi koji je upisan i kao vlasnik na porodičnoj stambenoj zgradi broj 1 u delu 1/1. U listu o teretima je zabeleženo 24.11.2009. godine da su pomoćna zgrada 2. i 3, objekti izgrađeni bez dozvole, dok drugih upisanih tereta nema. Među parničnim strankama nije sporna činjenica da je tužilac vlasnik pomoćnih zgrada broj 2. i 3, koje je stekao po osnovu ugovora, a da je tuženi vlasnik porodične stabemene zgrade broj 1 takođe po osnovu ugovora, sve izgrađeno na parceli broj .. i upisano u LN broj .. KO ... .

Između pravnog prethodnika tužioca VV kao kupca i prodavaca GG i DD je 14.05.1997. godine zaključen kupoprodajni ugovor čiji su predmet dva dvorišna objekta u izgradnji. U članu 1. tog ugovora prodavci su prethodno izjavili da su oni na osnovu kupoprodajnog ugovora od 22.05.1986. godine (overen kod Opštinskog suda u Novom Sadu) koji je prikazan Upravi društvenih prihoda opštine i grada, postali vlasnici porodične stambene zgrade u ... u ulici ... broj .., sagrađenoj na zemljištu u društvenoj svojini, upisanoj u zknj.uložak roj .. KO ..., na parceli broj .. -.njiva u selu u površini od 07 ari 20 m2, da u vreme kupoprodaje zgrada nije bila dovršena i da zato nije iskazana u zemljišnim knjigama. Takođe je navedeno da je 16.11.1995. godine putem RGZ SKN izrađen deobni nacrt i snimanje izgrađenih objekata i da se vidi da se objekti sastoje od ulične stambene zgrade i dva dvorišna objekata od kojih se prvi nalazi u produžetku ulične stambene zgrade, a drugi u produžetku tog prvog, a da je iza uličnog stambenog objekta dograđena terasa koja pripada uličnoj stambenoj zgradi. Članom 4. ugovora je navedeno da se dvorišnim objektima može prići jedino iz ulice ..., pa prodavci izjavljuju da obezbeđuju i pravo prolaza kolima i pešice u korist svagdašnjeg vlasnika dvorišnih objekata i to u širini od 6 metara pored parcele .. celom dužinom, te da dozvoljavaju da se ova službenost uknjiži u zemljišnim knjigama. U članu 7. je navedeno da su ugovornici upoznati da se ugovor ne može sprovesti u zemljišnim knjigama bez prethodne legalizacije objekta, te je ugovoreno da će prodavci snositi trošak legalizacije i upisa ulične stambene zgrade, a da će kupac snositi troškove u vezi legalizacije i upisa dvorišnih objekata. U čalnu 8. je navedeno da prodavci dozvoljavaju da se bez njihovog daljeg pitanja i odobrenja u korist kupca uknjiži pravo vlasništa na prodatim objektima čim za to budu postojali zakonski uslovi.

Dana 21.09.1998. godine je zaključen kupoprodajni ugovor između prodavaca GG i DD i ovde tuženog kao kupca. Predmet ugovora je porodična stambena zgrada sa nus prostorijama na kojoj su prodavci vlasnici u ½ idealna dela. U ugovoru je navedeno da radionica nije predmet ugovora obzirom da je suvlasništvo VV, koji je suvlasnik druge polovine nekretnine u ulici ... broj .. u ..., sve sagrađeno na katastarskoj parceli .., u površini od 7 ari i 20 m2, koja je upisana u zknj. uložak broj .. KO ... . Ugovor je 15.10.1998. godine overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu. Dopuna ovog ugovora je zaključena i overena 09.12.1999. godine u kojoj je navedeno da je greškom u kupoprodajnom ugovoru napisano da su tužioci vlasnici u ½ idealna dela umesto cele stambene zgrade i da kupac stiče svojinu na celoj zgradi, odnosno u 1/1 deo. Tuženi je prilikom zaključenja ovih ugovora znao da nije kupio sve objekte, ali mu to nije bilo od značaja jer je smatrao da oni nemaju neku vrednost.

Tužilac je kao kupac 27.05.2002. godine, zaključio kupoprodajni ugovor sa VV kao prodavcem čiji su predmet dva dvorišna objekta u izgradnji. U članu 4. je navedeno da se prodatim dvorišnim objektima može prići jedino iz ulice ... i da prodavac izjavljuje da ovim putem obezbeđuje i pravo prolaza kolima i pešice u korist svagdašnjeg vlasnika dvorišnih objekata i to u širini od 6 metara pored parcele .. celom dužinom, te da dozvoljava da se ova službenost uknjiži u zemljišnim knjigama. Članom 5. je navedeno da je kupac već stupio u posed kupljenih delova nekretnine i da će na iste plaćati porez i ostale dažbine počev od 27.05.2002. godine. Članom 7. je navedeno da su strake upoznate da se ugovor ne može sprovesti u zemljišnim knjigama bez prethodne legalizacije objekta i da će kupac snositi troškove u vezi legalizacija dvorišnih objekata. Tužilac je prilikom kupovine dvorišnih objekata znao da predmet kupoprodaje nije parcela, znao je da ima službenost prolaza, ali je smatrao da samom kupovinom objekta ima pravo i na zemljište pod njima. Prilikom kupovine tužilac je proverio u katastru ko je vlasnik objekta i parcele i tada su vlasnici porodične stambene zgrade broj 1 bili GG i DD, dok je vlasnik sporednih objekat 2. i 3. bio njegov prodavac VV, a kao korisnici parcele bili su upisani GG i DD.

Tužilac i tuženi su se upoznali 2007. godine jer je tuženi kontaktirao tužioca i ponudio mu da otkupi dvorišne objekte zato što je on novi vlasnik zemljišta, kojom prilikom je tuženi tužiocu pokazao njegov kupoprodajni ugovor, ali među njima nije došlo do dogovora i od tada su u sudskim sporovima. Potom su se sreli i 2013 – 2014. godine na adresi gde se nalaze sporni objekti kada je tuženi tužiocu dokumentovao izvod iz katastra i rekao mu da tužilac nema pravo na zemljište i da se zemljište vodi na tuženog. Prilikom izlaganja Komisiji za izlaganje javnih podataka o nepokretnostima i pravima na njima 25.09.2009. godine sastavljen je zapisnik bez prisustva stranaka, te je zemljište na navedenoj parceli uknjiženo kao državna svojina Republike Srbije, kao vlasnik stambene zgrade broj .. u ulici ... je naveden tuženi BB, kao držalac pomoćnih zgrada sagrađenih na parceli .. u B1 listu iskazanih pod brojem 2. i 3. je takođe naveden tuženi BB u celosti. Uknjiženo je pravo korišćenja zemljišta na parceli broj .. u korist sopstvenika porodične stambene zgrade, dok na istom postoji zgrada.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili i primarni i eventulani tužbeni zahtev iz razloga što se pravo svojine održajem ne može steći na idealnom delu parcele, već da se to pravo može steći samo na realnom delu nekretnine. Naveli su da ukoliko se neko lice nalazi u faktičkoj vlasti samo dela nepokretnosti, može steći pravo svojine samo na tom realnom delu nepokretnosti koji neposredno i koristi i da taj deo mora biti realno opredeljen. U suprotnom bi značilo da lice koje traži priznanje prava svojine održajem na idealnom delu, zapravo tražilo suvlasnički deo na celoj parceli iako pojedine delove nepokretnosti ne koristi i ne nalazi se u njihovoj državini. Navedeno je da je tužilac zaključenjem kupoprodajnih ugovora znao da kupuje samo objekte, da predmet kupoprodaje nije parcela, kao što je znao i da ima službenost prolaza. Što se tiče savesnosti tužioca, sudovi su ocenili da je tužilac za činjenicu da nije vlasnik parcele saznao 2013/2014 godine, a najkasnije 2018. godine kada je u postupku legalizacije objekata obavešten da je potrebno da dostavi dokaz o pravu svojine na predmetnoj parcel (od strane Gradske uprave za urbanizam i građevinske poslove), te da od momenta stupanja u posed tužioca na osnovu ugovora o prodaji zaključenim 2002. godine do momenta podnošenja tužbe 2018. godine nije protekao rok od 20 godina (član. 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa) . Što se tiče zahteva da se utvrdi da tuženi nije držalac spornih dvorišnih objekata ocenili su da je i taj deo tužbenog zahteva neosnovan zato što je tuženi vlasnik stambene zgrade označene kao zgrade broj 1, a pomoćni objekti su izgrađeni bez dozvole za gradnju pa kako sporedne stvari prate sudbinu glavne stvari, tuženi je upisan i kao držalac tužiočevih objekata.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova. Za sticanja prava susvojine održajem nije bitno da postoji tačno opredeljen realni deo na kome se stiče svojina održajem. Susvojina održajem na osnovu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa se može steći na idealnom delu. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda državina tužioca je zakonita jer se ona zasniva na pravnom osnovu koji je potreban za sticanja prava svojine (ugovor o kupoprodaji zaključen 27.05.2002. godine sa VV čiji su predmet dva dvorišna objekta sa ustanovljenom službenosti prolaza na parceli), a VV je na osnovu ugovora zaključenim 14.05.1997. godine kupio ta dva objekta od GG i DD. Savesnost državine se pretpostavlja, a tuženi tu činjenicu nije osporio. Naime, pravni prethodnik tužioca VV je ova dva dvorišna objekta kupio pre nego što je tuženi kupio ulični objekat (tuženi je zaključio ugovor 21.09.1998. godine sa istim prodavcima GG i DD). Tuženi je znao prilikom kupovine uličnog objekta da su njegovi prodavci prethodno već prodali ove dvorišne objekte (navedeno je u ugovoru o prodaji). U oba ova ugovora od 1997. i 1998. godine, predmet kupovine su objekti, a ne i zemljište zato što je u to vreme zemljište bilo u državnoj svojini, a vlasnici objekata su imali samo pravo korišćenja. Iz tog razloga se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da je tužilac znao da nije kupio i zemljište. Ni tuženi nije kupio zemljište već samo ulični objekat. Tek kasnije kada je došlo do konverzije državne u privatnu svojinu na građevinskom zemljištu na kome su objekti izgrađeni, tuženi kao vlasnik ulične zgrade je upisan na celoj parceli. Tužilac ovom tužbom traži da se utvrdi njegovo pravo vlasništva samo na zemljištu koje se nalazi ispod objekata koje je kupio u ukupnoj površini od 206 m2 (objekti su površine 61m2 i 145m2). Time bi postao suvlasnik parcele broj .. KO ... u delu od 206/720. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan na osnovu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je dokazao da je u državini dvorišnih objekata zajedno sa svojim pravnim prethodnikom od 1997. godine, a za činjenicu da je tuženi upisan kao vlasnik zemljišta na kojem se obkekti nalaze je saznao 2013/2014. godine. Prema tome pogrešno nižestepeni sudovi ne uračunavaju vreme od 1997.godine do 2002. godine (pravni prethodnik tužioca je bio vlasnik na osnovu ugovora o prodaji). Osim toga tužilac ima pravo na redovan održaj, a ne na vanredni za koji je potrebno vreme od 20 godina kao što to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi, iz napred iznetih razloga.

Nepravilan je i zaključak nižestepenih sudova da tužilac neosnovano traži da se utvrdi da tuženi nije držalac dva sporna dvorišna objekta. Tačno je da je prilikom javnog uvida podataka o nepokretnostima i pravima na njima od strane Komisije (25.09.2009. godine, čiji je rad obavljen bez prisustva stranaka), tuženi upisan kao vlasnik u 1/1 idealna dela zemljište sa glavnom porodičnom zgradom, a i kao držalac sporednih objekata iskazanih u listu pod brojevima 2 i 3. Međutim, tuženi nije držalac ovih spornih objekata, jer je utvrđeno da je tužilac držalac (i vlasnik) tih objekata, što daje legitimaciju tužiocu (i pravni interes) da traži da se utvrdi da tuženi nije držalac spornih objekata (član 194. stav 3. ZPP). Tužilac je pokrenuo postupak za legalizaciju dvorišnih objekata koje je kupio, ali se tome isprečila činjenica da je tuženi upisan kao vlasnik zemljišta na kome se ovi objekti nalaze i kao držalac tih objekata i zato je tužilac legitimisan da podnese ovu tužbu. Samo usvajanjem tužbenog zahteva tužioca se može urediti odnos parničnih stranaka i usaglasiti faktičko sa pravnim stanjem.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. ZPP odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 70.500,00 dinara, u roku od 15 dana. Troškovi postupka se odnose na sastav podneska od 13.06.2018. godine i od 19.11.2018. godine po 11.250,00 dinara, te za pristup na dva ročišta po 12.750,00 dinara (25.500,00 dinara) i za sastav revizije iznos od 22.500,00 dinara).Tužiocu se ne dosuđuje trošak sastava tužbe i žalbe jer ih je sačinio bez punomoćnika. Troškovi su odmereni na osnovu tarifnog broja 13, 15. i 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić