Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 704/19 od 01.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženih BB i DD i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kraljevu P 92/2017 od 29.01.2018. godine u delu stava prvog izreke u odnosu na ove tužene. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na tuženog U.R. „VV“ iz ..., čiji je vlasnik GG iz ..., tako što je, kao neosnovan, odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi U.R. „VV“ iz ..., čiji je vlasnik GG iz ..., obaveže da solidarno sa ostalim tuženim isplati iznos od 16.326,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.10.2017. godine, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kraljevu P 92/2017 od 29.01.2018. godine u stavu drugom i trećem izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 387. stav 3. i člana 8. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilje je dozvoljena, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nije bilo uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao kupac, sa prodavcem ĐĐ zaključila ugovor o kupoprodaji objekta na kat. parceli .../... KO ..., koji je overen pred Opštinskim sudom u Kraljevu dana 15.08.2008. godine, a tokom postupka upisana je u listu nepokretnosti broj ... KO ... kao vlasnik tog objekta i korisnik pracele na kojoj se objekat nalazi. Pod istom krovom, na susednoj kat. parceli .../... KO ..., nalazi se poslovni prostor – lokal površine 26 m2, koji je tuženi DD kupio od EE po osnovu neoverenog ugovora od 15.06.2003. godine, sa pravom korišćenja zemljišta kat. parcele .../... KO ... ispod lokala. Tužilja BB je sa EE takođe zaključila ugovor o kupoprodaji istog poslovnog prostora, s tim da ni navedeni ugovor nije overen u sudu. U vreme štetnog događaja, počev od 2010. do maja 2013. godine, kada je došlo do oticanja otpadnih voda uz širenje štetnih imisija i nagomilavanje fekalnih voda u podrumu tužiljinog objekta, predmetni poslovni prostor je bio zajednička bračna imovina tuženih BB i DD. U posedu tog poslovnog prostora, u svojstvu zakupca, po osnovu ugovora o zakupu od 01.09.2007. godine, je bio GG, vlasnik tuženog U.R. „VV“.

Tužilja je septembru 2009. godine, zatekla vodu u podrumskom prostoru svoje nepokretnosti, u visini od 20 cm od poda, o čemu je odmah obavestila zakupca GG, koji je o tome dalje obavestio tužene BB i DD, kao vlasnike i zakupodavce poslovnog prostora. Dana 26.12.2011. godine, tužilja je pokrenula postupak radi obezbeđenja dokaza pred Osnovnim sudom u Kraljevu, u predmetu R3 996/11, kako bi se utvrdio uzrok pojave otpadnih i fekalnih voda u njenom podrumu. Veštačenjem od strane veštaka građevinske struke utvrđeno je da su uzrok izlivanja fekalnih i otpadnih voda u podrum tužilje loše urađene i dotrajale odvodne kanalizacione cevi u poslovnom prostoru – lokalu u vlasništvu tuženih BB i DD. U junu mesecu 2013. godine, tokom trajanja predmetnog spora, tuženi DD je angažovao majstore koji su izvršili popravku kanalizacionih cevi, čime je otklonjen uzrok pojave otpadnih voda u podrumskom prostoru tužilje. Visina štete koju je tužilja pretrpela na svom podrumu, usled izlivalja otpadnih i fekalnih voda, utvrđena je od strane veštaka građevinske struke u iznosu od 16.326,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 5. stav 1. i člana 42. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužilji solidarno naknade štetu zbog oštećenja podruma nastalog izlivanjem otpadnih i fekalnih voda, ocenivši neosnovanim prigovore nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih. Ovo iz razloga jer je u vreme nastanka štete poslovni prostor od kog je šteta potekla, bio zajednička svojina tuženih BB i DD, zakupodavaca, dok je tuženi U.R. „VV“, čiji je vlasnik GG, bio u zakupu tog prostoa.

Suprotnio navedenom, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio odluku prvostepenog suda i odbio zahtev tužilje za naknadu štete u odnosu na tuženog U.R. „VV“, čiji je vlasnik GG, utvrdivši da on nije pasivno legitimisan da tužilji naknadi štetu, jer na njegovoj strani nema krivice za nastalu štetu, u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da kao zakupac nije bio dužan da izvrši zamenu dotrajalih kanalazacionih cevi, a prema članu 570. Zakona o obligacionim odnosima, jer to spada u održavanje stvari, te pada na teret zakupodavaca ovde tuženih BB i DD, istovremeno i vlasnika poslovnog prostora od kog je šteta nastala.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatna šteta.

Odredbom člana 570. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je zakupodavac dužan održavati stvar u ispravnom stanju za vreme trajanja zakupa i radi toga vršiti potrebne opravke na njoj. Stavom 2. istog člana propisano je da je zakupodavac dužan naknaditi zakupcu troškove koje je ovaj učinio za održavanje stvari, a koje bi on sam bio dužan učiniti. Stavom 3. propisano je da troškovi sitnih opravki izazvanih redovnom upotrebom stvari, kao i troškovi same upotrebe padaju na teret zakupca, dok je stavom 4. propisano da je o potrebi opravke zakupac dužan da obavesti zakupodavca.

Članom 581. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je zakupac dužan upotrebljavati stvar kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin. On je može upotrebljavati samo onako kako je određeno ugovorom ili namenom stvari (stav 2.). Zakupac odgovara za štetu koja nastane upotrebom zakupljene stvari protivno ugovoru ili njenoj nameni, bez obzira na to da li je stvar upotrebljavao on, ili neko lice koje radi po njegovom nalogu, podzakupac ili koje drugo lice kome je on omogućio da upotrebljava stvar (stav 3.).

Naime, prema citiranim odredbama člana 570. i 581. Zakona o obligacionim odnosima, redovno održavanje stvari date u zakup pada na teret zakupca, koji snosi troškove redovne upotrebe stvari i tekućeg održavanja (troškovi sitnih opravki), dok troškove održavanja same stvari koja je predmet zakupa, takozvano investiciono održavanje, pada na teret zakupodavca. Zakupac je prema stvari koja je predmet zakupa dužan da se ponaša u svemu u skladu sa zakonom, ali i prema uslovima iz ugovora o zakupu, pri čemu je dužan da postupa sa pažnjom dobrog domaćina i privrednika. Zakupac ne sme sam da vrši opravke na stvari koje predstavljaju investiciono održavanje, jer takvo održavanje stvari je zakonska obaveza zakupodavca, a ne obaveza zakupca. Obaveza zakupca koja proizlazi iz člana 570. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima je da o potrebi opravke bez odlaganja obavesti zakupodavca, pa bi tek u slučaju propuštanja da obavesti zakupodavca, zakupac mogao da odgovara za štetu.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu činjenicu da je u konkretnom slučaju uzrok nastanka štete na tužiljinom podrumu loše urađena i dotrajala kanalizaciona mreža, smeštena u poslovnom prostoru u vlasništvu tuženih BB i DD, zakupodavaca, a da je taj prostor u vreme nastanka štete kao zakupac koristio tuženi U.R „VV“ čiji je vlasnik GG, koji je o pojavi otpadnih voda i potrebi zamene kanalizacionih cevi bez odlaganja obavestio zakupodavca, to je pobijana odluka pravilna i zakonita.

Prema odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Iz zakonske formulacije citiranog člana proizlazi da između štetne radnje i štetne posledice mora postojati uzročno - posledična veza kao uslov odgovornosti za naknadu štete po osnovu krivice.

S pravnog aspekta Vrhovnog kasacionog suda, ne postoji uzročno - posledična veza između materijalne štete koju je tužilja pretrpela na podrumu i ponašanja zakupca GG, vlasnika tuženog U.R „VV“. Njegova krivica za nastanak štete mora se ceniti u kontekstu njegovih zakonskih obaveza kao zakupca. S toga, po oceni ovog suda, čak i u situaciji kada je i nakon saznanja za štetu koju je tužilja trpela, nastavio da koristi poslovni prostor i kanalizacionu mrežu objekta, na strani tuženog zakupca poslovnog prostora ne stoji obaveza naknade štete, jer kao zakupac, ni prema zakonu, ni prema ugovoru o zakupu zaključenim sa tuženim DD, kao zakupodavcem, GG, vlasnik tuženog U.R „VV“ nije bio dužan da zameni dotrajale kanalizacione cevi u poslovnom prostoru koji je kao zakupac koristio, jer to ne spada u troškove redovne upotrebe i tekućeg održavanja (troškovi sitnih opravki), za koje prema članu 570. Zakona o obligacionim odnosima odgovara zakupac, već predstavlja investiciono održavanje za koje odgovara zakupodavac, a o pojavi otpadnih voda i potrebi zamene kanalizacionih cevi bez odlaganja je obavestio zakupodavca.

S toga su neosnovani suprotni revizijski navodi tužilje kojima ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je u odnosu na tuženog U.R. „VV“, čiji je vlasnik GG odbio zahtev tužilje za naknadu štete.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije izjavljene protiv stava trećeg izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.)

Prema članu 403. stav 1. ZPP protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Revizija, kao vanredni pravni lek, može se izjaviti samo protiv pravnosnažne presude.

Kako tužilja revizijom pobija drugostepenu presudu u delu kojim je prvostepena presuda ukinuta i predmet varaćen na ponovno odlučivanje, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić