Ispitujući pravilnost pobijane odluke, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni, ni pogrešne primene neke odredbe Zakona o parničnom postupku, sa kojih razloga nisu osnovani navodi revizije o postojanju bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 27.08.2004. godine Sekretarijatu za privredu Grada Beograda podneo zahtev za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda. Nadležni organ tuženog je 13.02.2006. godine doneo rešenje kojim je odbio zahtev tužioca primenom člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto-taksi prevozu objavljene u „Službenom listu Grada Beograda“ br. 29/05, sa obrazloženjem da nema slobodnog mesta za taksi vozilo predviđeno Programom potrebe za taksi prevozom za tekuću godinu i tužilac je stavljen na listu čekanja. Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, a nakon toga pokrenuo upravni spor zbog nepostupanja po žalbi u predviđenom roku. Tužilac je 20.04.2006. godine podneo predlog radi izmene konačnog pojedinačnog akta u smislu člana 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom. Presudom Okružnog suda u Beogradu od 14.09.2006. godine tužba tužioca je uvažena i naloženo je Gradskom veću Grada Beograda da u roku od 30 dana od dana prijema presude donese rešenje po žalbi tužioca, koja je podneta 31.03.2006. godine protiv rešenja Sekretarijata za privredu u predmetu VIII ../04 od 13.02.2006. godine. Kako tuženi i po zahtevu tužioca od 20.04.2006. godine nije postupao, tužilac je izjavio žalbu 12.09.2006. godine, a nakon toga i ponovni zahtev za odlučivanje po žalbi. S obzirom da tuženi nije odlučio ni u naknadnom roku po žalbi tužioca, tužilac je podneo tužbu Okružnom sudu u Beogradu, koji je presudom od 22.07.2007. godine tužbu tužioca uvažio i naložio Gradskom veću Grada Beograda da u roku od 30 dana od dana prijema presude donese rešenje po žalbi tužioca od 12.09.2006. godine. Rešenjem Sekretarijata za privredu Gradske uprave Grada Beograda od 13.03.2008. godine utvrđeno je da se spajaju postupci po zahtevu tužioca za izmenu pojedinačnog akta od 20.04.2006. godine i zahtevu za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza od 27.08.2004. godine i tužiocu je data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza. Finansijskim veštačenjem je utvrđeno da izgubljena neto zarada tužioca zbog nemogućnosti obavljanja samostalne auto-taksi delatnosti u periodu od 16.03.2006. godine do 16.04.2008. godine iznosi 396.584,75 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je zbog nepravilnog rada organa tuženog Grada Beograda tužilac pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti i usvojio zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete, jer je zaključio da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Postojanje osnova za naknadu štete uslovljava okolnost da je državni organ štetu prouzrokovao nezakonitim ili nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa pravnog lica, smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanjem da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom propisanom načinu obavljanja delatnosti, čime se povređuje pravo ili interes nekog lica.

U vreme podnošenja zahteva tužioca za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda, uslovi za obavljanje ovih delatnosti bili su propisani Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list grada Beograda“, br. 12/02, 5/03 i 14/04) kojom je, između ostalog, bilo propisano da fizičko lice može obavljati taksi prevoz kao preduzetnik ako, pored opštih uslova utvrđenih zakonom, ispunjava i uslove utvrđene odlukom, a to je da postoji slobodno mesto za taksi vozilo prema Godišnjem planu potrebe, shodno članu 6. stav 1. tačka 7. navedene odluke. Pred Ustavnim sudom bio je pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti navedene Odluke o auto-taksi prevozu kojom se ograničava broj preduzetnika koji mogu obavljati delatnost prevoza taksi vozila i u tom postupku je odlukom Ustavnog suda U 53/04 od 29.09.2005. godine, objavljenoj u „Službenom glasniku RS“ od 21.10.2005. godine utvrđeno da sporne odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, stupila je na pravnu snagu nova Odluka o auto-taksi prevozu putnika na teritoriji Grada Beograda („Službeni list Grada Beograda“ br. 29/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda, a kojom je takođe bilo propisano ograničenje broja preduzetnika koji mogu obavljati delatnost i istovremno prelaznim odredbama i to članom 43. propisao da će se postupci po prijavi za upis u registar za obavljanje taksi prevoza koji je započet, a po kome nije doneto rešenje do početka primene ovog propisa, nastaviti po odredbama ove Odluke.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je prvostepena odluka tuženog kojom je odlučeno o zahtevu tužioca doneta 13.02.2006. godine u skladu sa Zakonom o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i tada važećom Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“ br. 29/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda, a kojom je ponovo bilo propisano ograničenje broja auto-taksi prevoznika i kojom je bilo propisano da će se postupci po prijavi za upis u registar za obavljanje taksi prevoza koji je započet, a po kome nije doneto rešenje do početka primene ovog propisa, nastaviti po odredbama ove Odluke, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je organ tužene, prilikom donošenja spornog rešenja postupao u skladu sa propisima važećim u vreme njegovog donošenja, zbog čega u radnjama organa tuženog nema nepravilnog, odnosno nezakonitog postupanja, pa nema ni nepravilnog i nezakonitog rada iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao osnova za naknadu štete. Naime, odlučujući o zahtevu tužioca, organi tuženog su primenili propise koji su bili na snazi u vreme donošenja Odluke o auto-taksi prevozu koja je stupila na snagu 28.12.2005. godine, koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije da su organi tuženog postupali protivno Ustavu i članu 56. stav 2. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja cenio i ostale navode revizije tužioca, ali ih nije posebno obrazlagao, s obzirom da nisu od uticaja na drugačiju odluku.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić