Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je zbog zdravstvenog stanja i srčanih smetnji 27.08.2003. godine u Kliničkom centru Srbije pružena usluga invazivne dijagnostike u zoni zračenja – koronografija, pa je utvrđeno da tužilac ima dvosudovnu koronarnu bolest jer je desna srčana arterija bila potpuno zapušena, a prednja silazna grana je imala dva značajna suženja. Doktori Kliničkog centra Srbije konstatovali su da bi za tužioca bilo najbolje da se izvrši ugradnja stentova. Ova operacija je izvedena 30.09.2003. godine u bolnici ''...'' u ..., u Italiji po preporuci dr Ostojića kod koga se tužilac lečio. Po mišljenju sudskih veštaka medicinske struke - kardiologa takva intervencija je u tom trenutku bila potrebna i medicinski opravdana. Neki od njih su smatrali da bi za tužioca bilo bolje da se intervencija obavi u inostranstvu jer za to nije bilo tehničkih ni stručnih uslova za uspešno izvođenje u medicinskim ustanovama u Srbiji jer kod njih nije postojalo bogato iskustvo lekara i dobri tehnički uslovi. Troškove intervencije i lečenja u toj klinici tužilac je platio u iznosu od 24.051,29 evra. Pre ove operacije (ugradnje stentova), tužilac se nije obraćao Republičkom zavodu sa zahtevom da mu se odobri pravo odnosno izdavanje potvrde o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu. Posle navedene intervencije u inostranstvu tužilac je od Republičkog fond za zdravstveno osiguranje tražio da mu nadoknade iznos ovih troškova intervencije i lečenja ali je prvostepena komisija Filijale za grad Beograd donela 04.12.2006. godine rešenje o odbijanju zahteva sa obrazloženjem da troškovi korišćenja zdravstvene zaštite u inostranstvu za osiguranika nisu nastali korišćenjem hitne medicinske pomoći. Rešenjem od 07.02.2007. godine odbijena je žalba tužioca protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen njegov zahtev za isplatu naknade troškova zdravstvene zaštite korišćene u Italiji 30.09.2003. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da iako je tužilac imao potrebu za hitnom medicinskom intervencijom na osnovu člana 53. Zakona o zdravstvenom osiguranju (''Službeni glasnik RS'' br. 105/05... 10/2016) nije bio automatski ispunjen uslov iz člana 65. istog zakona jer tužilac pre odlaska u inostranstvo nije ni podneo zahtev Fondu za odobrenje lečenja u inostranstvu na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno da mu izda potvrdu o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu, kako bi ostvario pravo na korišćenje zdravstvene zaštite u inostranstvu na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, zdravstveno stanje tužioca se nije moglo uspešno lečiti u Republici Srbiji već je za to postojala mogućnost u inostranstvu. S obzirom da se tužilac nalazi u zdravstvenom stanju u kome nije bio dužan da čeka da se o njegovom pravu na troškove lečenja odlučuje pre odlaska u inostranstvo, jer pravo na zdravlje nije propisano samo Zakonom o zdravstvenom osiguranju već i Ustavom Svetske zdravstvene organizacije, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i Ustavom Republike Srbije (član 30), preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema članu 252. Zakona o zdravstvenom osiguranju (''Službeni glasnik RS'' br. 107/05 koji je stupio na snagu 10.12.2005. godine i važio u vreme podnošenja zahteva za naknadu i tužbe ... 10/2016) osigurana lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona koriste prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja stečena po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona od tog dana koriste ta prava po odredbama ovog zakona.

Prema članu 60. Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja (''Službeni glasnik RS'' br. 44/99... 68/2006) koji je važio u vreme nastanka spornog slučaja, zdravstvena zaštita u zemljama sa kojima je zaključen međunarodni sporazum o socijalnom osiguranju, koristi se na način i u obimu propisanim tim sporazumom, a posredstvom inostranog nosioca osiguranja u mestu boravka osiguranog lica (stav 1). U zemljama sa kojima nije zaključen sporazum o socijalnom osiguranju odnosno sporazumom nije regulisano pitanje zdravstvene zaštite, ista se koristi na način i u obimu propisanim zakonom i opštim aktima zavoda.

Po članu 61. istog Pravilnika, pravo na zdravstvenu zaštitu u inostranstvu imaju osigurana lica ako je pre njihovog odlaska u inostranstvo utvrđeno da ne boluju od akutnih ili hroničnih obolenja za koja je potrebno duže ili stalno lečenje ili lekarski nadzor (stav 1). Kada osigurana lica koriste zdravstvenu zaštitu u inostranstvu, a pre odlaska u inostranstvo nije utvrđeno njihovo zdravstveno stanje u smislu stava 1. ovog člana, troškovi lečenja se priznaju na teret zavoda samo u slučaju pružanja hitne medicinske pomoći zbog akutnog obolenja ili povrede nastalih za vreme boravka u inostranstvu (stav 2).

Po članu 67. stav 3. Zakona o zdravstvenom osiguranju koji je važio u vreme nastanka spornog događaja, o pravu na korišćenje zdravstvene zaštite u inostranstvu i o upućivanju na lečenje u inostranstvo u prvom stepenu rešava direktor zavoda, a u drugom stepenu kolegijalni organ koji odredi upravni odbor zavoda. Prema stavu 1. istog člana, u postupku ostvarivanja prava utvrđenih ovim zakonom primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.

Prema članu 65. sada važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju (''Službeni glasnik RS'' br. 105/05... 10/16) pravo na korišćenje zdravstvene zaštite u inostranstvo na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ima osigurano lice, ako je pre njegovog odlaska u inostranstvo utvrđeno da ne boluje odnosno da nije bolovao od akutnih ili hroničnih bolesti u akutnoj fazi u poslednjih 12 meseci za koje je potrebno duže ili stalno lečenje odnosno da se osigurano lice ne nalazi u stanju koje bi ubrzo po dolasku u inostranstvo zahtevalo duže lečenje, odnosno smeštaj u stacionarnu zdravstvenu ustanovu uključujući trudnoću i druge zdravstvene usluge. Stavom 2. istog člana propisano je da zdravstveno stanje iz stava 1. utvrđuje prvostepena lekarska komisija matične filijale, a filijala izdaje potvrdu o zdravstvenom stanju osiguranog lica radi korišćenja zdravstvene zaštite u inostranstvu.

Prema Pravilniku o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo (''Službeni glasnik RS'' br. 44/076... 49/16) osiguranom licu se izuzetno može odobriti lečenje u inostranstvo na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za lečenje oboljenja stanja ili povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Republici Srbiji a u zemlji u kojoj se osigurano lice upućuje postoji mogućnost za uspešno lečenje tog oboljenja, stanja ili povrede. Po članu 4. stav 1. istog Pravilnika osigurano lice koje je lečeno u inostranoj zdravstvenoj ustanovi a koje nije upućeno na lečenje u skladu sa ovim Pravilnikom, nema pravo na naknadu troškova lečenja i kontrolnog pregleda iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Stavom 2. istog člana propisano je da u slučajevima kada osigurano lice nije upućeno na lečenje u inostranu zdravstvenu ustanovu u skladu sa ovim Pravilnikom nema pravo na upućivanje na kontrolni pregled iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Navedenim Pravilnikom detaljno je opisano pokretanje i okončanje postupka za upućivanje na lečenje u inostranstvo bliže opisan u prvostepenoj presudi.

Imajući u vidu da je intervencija ugradnje stentova bila potrebna, ali da nije u pitanju hitna medicinska pomoć u smislu člana 53. Zakona o zdravstvenom osiguranju i da se pre intervencije tužilac nije obraćao tuženom sa zahtevom da mu se odobri pravo odnosno izdavanje potvrde o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja, to on po pravilnom zaključku prvostepenog suda nema pravo na naknadu ovih troškova.

Nema ni nepravilnog rada državnog organa u smislu člana 172. ZOO jer je Republički zavod za zdravstveno osiguranje odlučivao o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova zdravstvene zaštite i u prvom stepenu (Komisija za korišćenje zdravstvene zaštite u inostranstvu i upućivanje na lečenje u inostranstvo) i u drugom stepenu, po žalbi tužioca na navedeno rešenje.

S obzirom da je tuženi preko punomoćnika iz reda advokata zahtevao naknadu troškova na ime sastava revizije, ali visinu nije opredelio u smislu člana 163. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić