Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9534/18 od 30.07.2019.godine, prvim stavom izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 1657/15 od 11.06.2018.godine u delu stava prvog, kojim je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Delta real estate“ d.o.o, delu stava drugog kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tužene „Delta Agrar“ d.o.o, „Delta automoto“ d.o.o, „Delta DMD“ d.o.o. i BB i u stavovima trećem, četvrtom, petom i šestom izreke, a žalbe tužioca i tuženih u odnosu na ove odluke se odbijaju kao neosnovane. stavom drugim preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi „Delta Agrar“ d.o.o, „Delta automoto“ d.o.o, „Delta DMD“ d.o.o. i BB obavežu da tužiocu AA solidarno sa tuženim „Delta real estate“ d.o.o. plate 9.611.535,12 evra sa zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena od 13.09.2017.godine do isplate, sve u dinarkoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan ispunjenja. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda u preostalom delu stava drugog i usvojen tužbeni zahtev, a tuženi „Delta real estate“ d.o.o. se obavezuje da tužiocu AA na iznos od 9.611.535,12 evra plati zateznu kamatu u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 04.10.2014.godine kao dana podnošenja tužbe do 12.09.2017.godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan ispunjenja. Stavom četvrtim preinačeno je rešenje o parničnim troškovima iz stava sedmog iste presude, pa je obavezan tuženi „Delta real estate“ d.o.o. da tužiocu umesto iznosa dosuđenog prvostepenom presudom na ime parničnih troškova plati 1.005.930,00 dinara. Obavezan je tužilac AA da tuženima „Delta Agrar“ d.o.o, „Delta automoto“ d.o.o, „Delta DMD“ d.o.o. i BB plati parnične troškove u iznosu od 673.650,00 dinara. Stavom petim odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i rešenja Višeg suda u Beogradu P 1657/15 od 25.05.2017.godine i P 1657/15 od 28.06.2017.godine potvrđena.

Protiv presude drugostepenog suda tužilac AA je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP, a koje su isticane u žalbi, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi-protivtužioci navedenu presudu osporavaju i to tuženi-protivtužilac: prvotuženi-protivtužilac u stavu prvom, stavu trećem, prvom delu stava četvrtog i u stavu petog izreke presude, a drugo do petog tuženog-protivtužioca u delu stava prvog, kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem četvrtom i petom izreke.

Tužilac AA podneo je odgovor na reviziju tuženih. Nije tražio troškove postupka.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18-u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je napao da revizije tužioca i tuženih nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano u reviziji tuženi pobijaju drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP, a koje su isticane u žalbi i bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Odredbom člana 407. stavom 1. ZPP je propisano, da se revizija može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom (tačka 2.); bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom (tačka 3.). Odredbom člana 407. stav 2. ZPP je propisano, da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP, a kojom odredbom je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični postupak nije vođen na službenom jeziku nacionalne manjine iako su za to bile ispunjene zakonske predpostavke. Kako ova bitna povreda nije učinjena ni pred prvostepenim, a ni pred drugostepenim sudom, to je pogrešno pozivanje u reviziji tuženih na ovu bitnu povredu.

U odnosu na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji i da je ista učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, revident tačno ne ukazuje na koju se bitnu povredu tačno odnosi, ali se iz opisa revizije vidi da se odnosi na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP. Drugostepeni sud je cenio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi i dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku, kao i dokaze koje je prvostepeni sud odbio da izvede i zaključio da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, a da odbijanje zahteva da se izvedu određeni dokazi, tuženima nije uskraćeno pravo na raspravljanje. Naime, sud ima procesna ovlašćenja da u okviru upravljanja postupkom odlučuje koji će se dokaz izvesti, a odluka suda da se neki dokaz ne izvede po predlogu stranke bi mogla da utiče na pravilnost i potpunost činjeničnog stanja, a ne na pravo na raspravljanje u postupku, kako je to pravilno naveo i drugostepeni sud. Tuženi kroz navedenu bitnu povredu ustvari pobijaju utvrđeno činjenično stanje koje se revizijom ne može pobijati osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP. Kako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u korist drugo do petotuženih u stavu drugom izreke, to tuženi nemaju ni pravni interes da u tom delu pobijaju drugostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, dok u preostalom delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na tužene, tuženi ne mogu pobijati drugostepenu presudu zbog činjeničnog stanja, jer revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac i preduzeće „Delta M“ su 01.09.2005.godine zaključili ugovor o pružanju konslutantskih usluga kojim se tužilac obavezao da za tuženog obavlja konslutantske poslove u pronalaženju kupca i zaključenju ugovora o prodaji paketa akcija od 50% + 1akcija „Delta osiguranje“ a.d.o, što se po odredbi člana 2. ugovora sastoji u formiranju pregovaračkog tima, pronalaženju strateškog partnera, ispitivanju boniteta potencijalnih partnera, vođenju pregovora o zaključenju posla, davanju potrebnih informacija potencijalnom kupcu, utvrđenju konačnog teksta ugovora neophodnog za realizaciju posla i sve druge poslove koji za krajnji cilj imaju zaključenje ugovora o prodaji većinskog paketa akcija „Delta osiguranje“ a.d.o. Konslutant bez posebnog ovlašćenja nije imao pravo da zaključuje ugovore u ime i za račun kompanije, kompanija je mogla da angažuje i druge konslutante, a obe strane su imale pravo na jednostrani raskid sve do okončanja posla. Članom 3. je predviđeno da se smatra da je konslutant uspešno obavio posao kada dođe do zaključenja ugovora o prenosu akcija „Delta osiguranja“ pod nekim od naziva navedenih u ugovoru. Članom 4. je predviđeno da se prava konsultanta nakon potpisivanja ugovora o prodaji većinskog paketa akcija ne mogu više osporavati, a članom 5. da prava i obaveze konsultanta nisu vezane za njegov radnopravni status u „Delta osiguranje“, ili kod ugovorača i da se neće povezivati ni sa njegovim budućim radnopravnim statusom. Rok za zaključenje ugovora o prodaji akcija „Delta osiguranje“ je predviđen kraj aprila 2006.godine, a rok za ponudu za preuzimanje akcija do kraja septembra iste godine. Ugovorena je naknada za uspešno obavljen posao u iznosu od 1.800.000 evra po srednjem kursu NBS na dan uplate u bruto iznosu koja se plaća u tri jednake godišnje rate od kojih prva dospeva do kraja 2006.godine, a poslednja do kraja 2008.godine. Ugovoreno je pravo svake ugovorne strane na jednostrani raskid ugovora sa otkaznim rokom od 15 dana od zaključenja ugovora o prodaji akcija „Delta osiguranje“. Ugovor je izmenjen i dopunjen aneksom od 10.12.2005.godine utoliko što je konslutantu pored nagrade za rad iz člana 9. osnovnog ugovora, za uspešno obavljen posao predviđena i dodatna naknada u visini od 15% od svakog dodatnog plaćanja kupca koje usledi posle uplate nominalne cene po ponudi za preuzimanje većinskog paketa 50%+1akcija, što se obračunava u iznosu na bilo koji naknadni iznos koji kupac bude platio u roku od 90 dana od uplate, s tim što se iznos umanjuje za 2.300.000 evra, a konslutantu pripada 20% od iznosa ostvarenog prodajom bilo kog drugog dela ili celine neprodatih akcija 50%-1akcija, kad do toga dođe u roku od 90 dana od prijema sredstava od kupca, a isplata se vrši u dinarima po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Članom 2. aneksa je predviđeno da konsultant ima pravo da traži prevremenu naknadu od prodajne vrednosti drugog paketa akcija, koja se utvrđuje po ugovornoj formi u zavisnosti od toga da li konslutant pravo na prevremenu naplatu ostvaruje pre dodatnih plaćanja kupca za prvi paket akcija ili posle toga. U slučaju kada se prevremena isplata traži posle dodatnih plaćanja kupca za prvi paket akcija konsultantu pripada 20% od zbira kupoprodajne cene po osnovnom ugovoru o prodaji početnog paketa iznosa dodatnih plaćanja kupca za isti paket akcija. Ugovoreno je da konslutant ostvaruje pravo na prevremenu isplatu podnošenjem pismenog zahteva, a obaveza naručioca dospeva 90 dana od podnetog zahteva. Prema utvrđenim činjenicama vlasnici akcija „Delta osiguranje“ su bili preduzeća „Delta M“ sa 93,28% i „Delta Maxi“ sa 6,72% (ukupan broj izdatih običnih akcija sa pravom glasa 2.203). Vlasnici su odlučili da otuđe paket od 50%+1akciju i većinski akcionar je angažovao tužioca kao konslutanta. Nije sporno da je tužilac od osnivanja bio direktor „Delta osiguranje“. Predmet osporenog ugovora su intelektualne usluge u traženju strateških partnera, ispitivanju njihovog boniteta, vođenju prethodnih razgovora, pružanju podataka partneru o bonitetu ciljanog društva, pregovaranju u vezi prenosa upravljanja na društvo sticaoca, položaja manjinskog akcionara i drugim pitanjima. Tužilac je identifikovao kao moguće strateške partnere dva inostrana društva, savetovao je da se pregovara sa Holdingom „Generali“, njegov pregovarački tim su činili zaposleni u „Delta osiguranje“, advokat koga je angažovao vlasnik akcija, pored tužioca je bila angažovana konslutantska kuća „...“ iz Londona, a povremeno i advokati iz Švajcarske. Ugovorom od 01.09.2005.godine tužilac nije bio ovlašćen da u ime i za račun preduzeća „Delta M“ zaključuje ugovore, već da se tužiočev konslutantski posao završava zaključenjem okvirnog sporazuma o preuzimanju akcija, a obaveza plaćanja dospeva kad sticalac bude preuzeo akcije i kada plati cenu. Okvirni sporazum o preuzimanju akcija „Delta osiguranje“ je zaključen 10.03.2006.godine u Beču, za vlasnike akcija ga je potpisao prokurista, predviđeno je da sticalac avansno plati 30.000.000,00 evra pri preuzimanju paketa akcija, da se konačan iznos obračuna po ugovorenoj formuli od zavisnosti od uspeha poslovanja u naredne tri godine. Okvirnim sporazumom je definisana i sadržina ponude za preuzimanje akcija, kao i radnje koje ugovorne strane treba da preduzmu do konačne realizacije posla. Sticalac je angažovao preduzeće „Delta broker“ za zastupanje u postupku preuzimanja akcija, u skladu sa okvirnim sporazumom i 02.06.2006.godine je dao javnu ponudu kojom se obavezao da prema akcionarima ukoliko prihvate ponudu ispuni dodatne obaveze dogovorene okvirnim sporazumom od 10.03.2006.godine. Komisija za hartije od vrednosti je rešenjem od 05.06.2006.godine odobrila ponudu, a brokerka kuća je obavestila ponudioca da je 29.06.2006.godine realizovala nalog za preuzimanje akcija putem javne ponude. Tuženi je zaključenjem okvirnog ugovora od 10.03.2006.godine i isplatom naknade za prvi paket akcija primio tužiočev rad bez primedbi i isplatio je prvi deo nagrade za uspešno obavljen posao. Posle preuzimanja akcionarskog društva tužilac je do 2011. godine ostao na mestu direktora „Delta Generali osiguranja“, varijabilni deo cene koji zavisi od poslovnog uspeha je plaćen do kraja 2010.godine, a tužilac je zadržan na mestu direktora. Do spora u isplati je došlo kada je tužilac 2011.godine odlučio da se povuče sa tog radnog mesta i da zatraži ostatak nagrade, pre prodaje drugog paketa akcija. Drugi paket akcija je prodat 2014.godine. Ekonomskim veštačenjem je utvrđeno da je prvi paket akcija prodat za 69.019.929,77 evra, po aneksu ugovora tužiocu bi pripadalo 13.803.985,95 evra od čega je po proceni veštaka u 2012.godine plaćeno 2.400.468,22 evra i 2013.godine 401.982,61 evro, što ukupno iznosi 2.802.450,83 evra, pa bi razlika iznosila 11.001.535,12 evra. Tužilac prihvata kao izmireni deo obaveze od 4.283.832,00 evra.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci drugostepene odluke.

Pravilno je drugostepeni sud na osnovu utvrđenih činjenica zaključio da je tuženi „Delta real estate“ d.o.o, u obavezi da tužiocu isplati dosuđeni iznos od 9.611.535,12 evra sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS i pravilno preinačenjem prvostepene presude odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na ostale tužene da solidarno isplate sa prvotuženim dosuđeni iznos.

Privredna društva „Delta Agrar“, „Delta automoto“ i „Delta DMD“, nisu postojala u vreme zaključenja ugovora. Prema odluci o osnivanju od 26.12.2006.godine nastala su statusnom promenom iz člana 383. stav 3. Zakona o privrednim društvima. Kako ovi tuženi su ugovorne strane, a nisu ni pravni sledbenici ugovorne strane, to nisu ni u obavezi da tužiocu solidarno sa prvotuženim isplate dosuđeni iznos. Pravilno je odbijen zahtev i u odnosu na tuženog BB. Prema odredbi člana 13. osnovnog ugovora BB je označen kao garant. Prema odredbi člana 997. Zakona o obligacionim odnosima, jemac se obavezuje poveriocu da će ispuniti punovažnu dospelu obavezu dužnika ako to dužnik ne bude učinio. Ugovor ne sadrži obavezu potpisnika označenog kao „garant“ da će on ispuniti obavezu dužnika ili da će za obavezu odgovarati solidarno sa dužnikom. Kako tuženi BB je prema zaključenom ugovoru jemac, a ne jemac platac, to je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da sa ostalim tuženima solidarno isplati navedeni iznos. Iz navedenih razloga, neosnovano revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu u drugom stavu izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je sa preduzećem „Delta M“, dana 01.09.2005.godine zaključio ugovor o pružanju konslutantskih usluga. Privredno društvo „Delta M“ d.o.o. je 31.08.2007.godine promenilo poslovno ime i pretežnu delatnost i nastavilo da posluje pod nazivom „Delta real estate“ d.o.o. Registraciojom ove promene nije izgubio pravni subjektivitet i ono tužiocu odgovara kao naručilac posla i ugovorna strana, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Prvotuženi je na osnovu odredbe člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da tužicu ispuni obavezu plaćanjem iznosa koji je ugovorom i aneksom ugovora propisan. Tužilac je nakon zaključenja ugovora od 01.09.2005.godine o pružanju konslutantskih usluga i aneksa istog od 10.12.2005.godine sve svoje obaveze ispunio, predviđene odredbom člana 2. ugovora, tako što je pronašao kupca za prodaju „Delta osiguranja“ i to za prodaju prvog paketa akcija 50%+1akcija, što je dana 10.03.2006.godine zaključen okvirni ugovor, a što se po članu 3. ugovora smatralo ispunjenjem obaveza konslutanta čija će se prava realizovati nakon sticanja akcija od strateškog partnera po uplati kupoprodajne cene prodavcu akcija. Nakon zaključenog okvirnog ugovora po kome je za prodaju paketa akcija od 50%+1akcija utvrđeno avansno plaćanje u iznosu od 30.000.000 evra, a ukupno plaćanje po formuli koju je predložio tužilac i koja je prihvaćena tako što se izvršio ukupan obračun sačinjen nakon tri godine poslovanja sa odbitkom avansne isplate, tužiocu je za prodaju prvog paketa akcija isplaćena celokupna naknada, kako je ona ugovorena odredbom člana 9. stav 1. ugovora, tako i ona koja je ugovorena odredbom člana 1. aneksa, odnosno članom 9a ugovora. Kako je članom 2. aneksa ugovora o pružanju konslutantskih usluga od 10.12.2005.godine utvrđeno da konsluntant ima pravo da zahteva prevremenu isplatu naknade 50%-1akcija, kao i način obračuna isplate u zavisnosti u kom momentu se traži prevremena naplata, to je tužilac u skladu sa zaključenim ugovorom podneo zahtev tuženima za prevremenu isplatu i to prvotuženom 26.09.2011.godine. Po podnetom zahtevu tužiocu je isplaćen određeni iznos. Tuženi kao naručilac je zaključenjem okvirnog ugovora od 10.03.2006.godine odobrio tužiočev rad kao uspešan, pa kako je nesporno da je deo nagrade od prodajne cene prvog paketa plaćen, neosnovani su navodi u reviziji tuženih kojima se tvrdi da tužilac nije izvršio ugovor u roku, te da nema pravo da traži isplatu dosuđenog iznosa.

Visina dosuđenog iznosa je pravilno utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, tako što je od ukupno utvrđenog iznosa, a koji iznos bi prema zaključenom ugovoru i aneksu ugovora trebalo da plati prvotuženi odbijen nesporno isplaćeni iznos od 4.283.832,00 evra, pa je prvotuženi u obavezi da tužiocu isplati dosuđeni iznos od 9.611.535,12 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja.

Pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu dosuđene kamate na glavni dug. Tužilac je zahtev za prevremenu isplatu podneo 26.09.2011.godine, pa je obaveza dospela istekom 90 dana od podnošenja zahteva. Tužiocu je delimično isplaćena naknada u 2012. i 2013.godini, pa je drugostepeni sud primenom odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 4. Zakona o zateznoj kamati pravilno dosudio kamatu na glavni dug od dana podnošenja tužbe kada je prvotuženi pao u docnju pa do isplate.

Neosnovano u reviziji tuženi ističu da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilac svoju obavezu nije ispunio u roku. Prema utvrđenim činjenicama tužilac je ispunio svoju obavezu u skladu sa zaključenim ugovorom i aneksom ugovora, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 125. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo tim pre, što je tužiocu isplaćen deo naknade, isplate su vršene i u 2012. i 2013.godini. Stoga je pravilno odbijen i protivtužbeni zahtev tuženih, kojim su tražili da se obaveže tužilac AA da tuženima solidarno isplati na ime povraćaja datog iznos od 4.283.832,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.03.2012.godine pa do isplate.

Pravilno je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u četvrtom stavu izreke, u kojem je odbijen protivtužbeni zahtev, kojim je traženo da se utvrdi da po osnovu ugovora o pružanju konsultantskih usluga i aneksa ugovora ne postoji pravni odnos između tužioca i tuženog BB. Pravilno je primenjena odredba člana 194. stav 2. ZPP i pravilno je drugostepeni sud zaključio da bi se pitanje pravnog interesa ticalo dozvoljenosti tužbe, te da je prvostepeni sud trebao protivtužbu u tom delu da odbaci. Međutim, kako se sporni odnos između tužioca i tuženog BB rešio meritornom odlukom o zahtevu poverioca za ispunjenje obaveze, posledica odbijanja zahteva za utvrđenje je ista kakva bi bila i u situaciji da je tužba za negativno utvrđenje odbačena. Neosnovano u reviziji tuženi ističu da je usmenim sporazumom između tužioca i BB izvršena zamena ispunjenja. Osnovnim ugovorom i aneksom ugovora za sve izmene ugovora predviđena je pismena forma kao uslov punovažnosti, isplata nagrade je ugovorena u novcu, iz čega sledi da usmeni sporazum tužioca i BB o zameni ispunjenja ne bi proizvodio pravno dejstvo, pa okolnost što je prvostepeni sud odbio da izvodi dokaze na okolnost usmenog sporazuma da se obaveza ispuni prenosom akcija ili imovine na neko od preduzeća povezanih sa tužiocem ne utiče na pravilnost odluke prvostepenog suda i odluke drugostepenog suda, a kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Neosnovano u reviziji tuženi ističu da tužilac nema svojstvo konsultanta ni svojstvo lica iz člana 85. Zakona o tržištu hartija od vrednosti, pa da stoga ugovor o pružanju konsultantskih usluga prikriva posredovanje u prodaji akcija i da se radi o prividnom ugovoru shodno članu 66. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio, da zaključenim ugovorom nije predviđeno pružanje usluga iz oblasti trgovine akcijama na berzi, ni zastupanju u postupku preuzimanja akcionarskog društva ili bilo koji drugi brokerski posao, pa okolnost što tužilac nije imao zvanje brokera, investicionog savetnika ili portfolio menadžera i licencu za obavljanje tih poslova predviđene članom 89. Zakona o tržištu hartija od vrednosti ne utiče na punovažnost ugovora. Ne radi se o ugovoru o trgovini akcijama kao hartijama od vrednosti, pa ugovor nije protivan ni odredbama člana 52, 67. i 85. Zakona o tržištu hartija od vrednosti („Službeni list SRJ“ br. 65/02 i „Službeni glasnik RS“ br. 57/03...85/05) koji je važio u vreme ugovora. Tužiočeva obaveza je bila da pronađe strateškog partnera, da vodi preliminarne pregovore, da savetuje naručioca da pruža druge usluge u cilju zaključenja pravnog posla između naručioca i potencijalnog kupca akcija „Delta osiguranja“. Kako se radilo o intelektualnim uslugama za posao u kojem tužilac ima iskustvo, to nasuprot shvatanju revidenta ne radi se o prividnom ugovoru shodno članu 66. Zakona o obligacionim odnosima, a ne radi se ni o ništavom ugovoru shodno članu 52. i članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o pružanju konsultantskih usluga i aneks ugovora nisu ništavi i proizvode pravno dejstvo, pa je pogrešno pozivanje revidenta na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i tvrdnjom da se radi o ništavim ugovorima i da oni kao takvi ne proizvode pravno dejstvo.

Iz navedenih razloga neosnovano tuženi pobijaju drugostepenu presudu i to: prvotuženi u prvom, trećem i prvom delu stava četvrtog izreke, a drugotuženi do petotuženog u delu stava prvog, kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, koji su doneti na osnovu odredbe člana 150. u vezi sa članom 154. stav 1. ZPP, a u skladu sa Advokatskom i Sudskom tarifom. Neosnovano stoga tužilac i tuženi osporavaju odluku o troškovima parničnog postupka u stavu petom izreke drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci revizijske odluke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić