Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. VV, biv iz ..., kao poklonodavac, zaključila je ugovor o poklonu sa ovde tuženim BB, iz ..., kao poklonoprimcem, overen pred Opštinskim sudom u Knjaževcu Ov .../... dana 24.01.2008. godine, kojim je poklonila tuženom pomoćnu stambenu zgradu sa garažom od tvrdog materijala na kp.br. .../... u ul. ... br. .... u ..., sa pravom trajnog korišćenja zemljišta ispod zgrade i kolskog i pešačkog prolaza sa ulice ... do zgrade i garaže. Pok. VV sačinila je pismeno zaveštanje pred svedocima dana 12.02.2008. godine koje je proglašeno pred Opštinskim sudom u Knjaževcu na zapisniku u predmetu O .../... dana 03.11.2008. godine, kojim je ostavila u nasleđe tuženom celokupnu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu, neisplaćene penzije, kao i svu ušteđevinu koja se bude zatekla u momentu njene smrti. Veštačenjem od strane veštaka Secijalne psihijatrijske bolnice Gornja Toponica utvrđeno je da je sada pok. VV, u vreme sačinjavanja ugovora o poklonu i pismenog zaveštanja, bolovala od hroničnog moždanog psihosindroma tipa demencije koji je imao karakter trajnog duševnog oboljenja, te da nije bila u stanju da se stara o sebi i svojim pravima i interesima, odnosno bila je potpupo poslovno nesposobna. Tužilac je tužbom, podnetom dana 13.01.2009. godine, tražio da se prema tuženom utvrdi da su ništavi predmetni ugovor o poklonu i pismeno zaveštanje pred svedocima iz razloga poslovne nesposobnsoti sada pok. VV, biv. iz ..., a podneskom od 16.12.2015. godine precizirao je tužbeni zahtev tako što je tražio da se ponište sporni ugovor o poklonu i pismeno zaveštanje pred svedocima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio ugovor o poklonu, jer je poklonodavac bila poslovno nesposobno lice, kao i pismeno zaveštanje pred svedocima, zbog toga što je zaveštalac bila nesposobna za rasuđivanje, sve saglasno odredbama članova 111. – 117. ZOO i članova 164.-170. Zakona o nasleđivanju, zaključujući da se od podnošenja tužbe imaju računati prekluzivni rokovi propisani odredbama člana 117. ZOO i člana 169. ZON, koji nisu protekli. Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac tužbu kojom se traži poništaj ugovora o poklonu i poništaj pismenog zaveštanja pred svedocima podneo tek preciziranim tužbenim zahtevom iz podneska od 16.12.2015. godine, po proteku prekluzivnih rokova propisanih napred navedenim odredbama materijalnog prava za podnošenje navedenih tužbi, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može se kao pravilan prihvatiti zaključak drugostepenog suda jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano ukazuje u reviziji tužioca.

Odredbom člana 117. ZOO propisano je da pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti (stav 1), a to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (stav 2).

Prema članu 166. Zakona o nasleđivanju rušljivo je zaveštanje lica koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje. Članom 169. Zakona o nasleđivanju propisano je da se poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja, s tim da rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.

U konkretnoj pravnoj stvari nesporno je da je pok. VV, u vreme sačinjavanja ugovora o poklonu i pismenog zaveštanja, bila poslovno nesposobno lice, odnosno kao zaveštalac bila nesposobna za rasuđivanje, a da tužilac kao zakonski naslednik ima pravni interes da uspe sa tužbom u ovoj parnici, a kao sporno se postavlja pitanje proteka prekluzivnih rokova propisanih odredbama citiranih članova ZOO i ZON. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako je poklonodavac i zaveštalac, bila poslovno nesposobno lice i nesposobna za rasuđivanje u vreme sačinjavanja ugovora o poklonu i zaveštanja, bilo da se radi o tužbi za utvrđenje ništavosti ili poništaj, tužbeni zahtev bi bio osnovan. Odredbom člana 200 ZPP propisano je da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (stav 1), a da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (stav 3). Tumačenjem citirane odredbe ne može se zaključiti da je preciziranjem tužbenog zahteva podneskom od 16.12.2015. godine, tužilac preinačio tužbu podnetu 13.01.2009.godine, jer postavljanjem zahteva za poništaj ugovora o poklonu i zaveštanja, ne bi predstavljala promenu istovetnosti zahteva postavljenog u tužbi. Za promenu istovetnosti zahteva (objektivno preinačenje) po vladajućoj procesnoj teoriji treba da se promeni životni događaj i da se promene posledice koje bi za stranke proizvela odluka, a ovde nema promene životnog događaja. U konretnom slučaju se radi o promeni pravnog osnova, a postavljeni zahtev za utvrđenje u sebi sadrži i zahtev za poništaj. Parnica se kreće u okvirima dispozicije stranaka koja podrazumeva tužbu i tužbeni zahtev, što znači dalje da materijalno-pravno ovlašćenje postupajućeg suda da po službenoj dužnosti pazi na ništavost proizlazi iz već postojeće tužbe, a za to je potrebno procesno-pravno ovlašćenje. Zbog navedenog je ostalo nejasno da li, kod već podnete tužbe za utvrđenje ništavosti, iz postavljenog zahteva kojim je tužilac tražio poništaj, što ne predstavlja preinačenje niti promenu istovetnosti tužbenog zahteva, proizlazi postojanje takvog procesno pravnog ovlašćenja suda da sudi u granicama zahteva postavljenim u postupku, te shodno tome da li je tužilac prekludiran u svome pravu da traži poništaj ugovora o poklonu i zaveštanja.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava, utvrditi činjenice od značaja za odlučivanje na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić