.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 4921/2024
27.03.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Mrkonić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., radi iseljenja, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3174/2023 od 15.11.2023. godine, u sednici održanoj dana 27.03.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3174/2023 od 15.11.2023. godine.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3174/2023 od 15.11.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Rumi P 508/22 od 24.08.2023. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, iseli sa svim stvarima iz nepokretnosti: garaža koja se nalazi u sastavu pomoćne zgrade – garaža i šupa P+0, koja je cela dograđena na porodičnu stambenu zgradu tužioca, a koja se nalazi u Rumi, ... br. .., na parceli broj .., ukupne površine 06 a 26 m2, upisana u List nepokretnosti broj .. K.O. Ruma, koja pomoćna zgrada se nalazi u vanknjižnom vlasništvu tužioca AA iz ..., i odbijen je zahtev tužioca za isplatu troškova postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3174/2023 od 15.11.2023. godine, žalba tužioca delimično je usvojena, tako što je presuda Osnovnog suda u Rumi P 508/22 od 24.08.2023. godine preinačena, pa je obavezana tužena da tužiocu preda u suposed nepokretnost: garažu koja se nalazi u sastavu pomoćne zgrade – garaža i šupa P+0, koja je cela dograđena na porodičnu stambenu zgradu tužioca, a koja se nalazi u Rumi, ... br. .., na parceli broj .., ukupne površine 06 a 26 m2, upisane u List nepokretnosti broj .. K.O. Ruma, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom pobijanom delu žalba odbijena, i prvostepena presuda potvrđena. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac preko punomoćnika advokata i tužena lično su izjavili blagovremene revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.
Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac i tužena su bivši supružnici, koji su bili u braku od 1971. do 1991. godine, kada je brak razveden. U toku trajanja braka, živeli su u porodičnoj kući koja je 1979. godine sagrađena na kat.parceli .. K.O. Ruma. Porodičnu kuću su izgradili zajedno za vreme trajanja zajednice života, u kojoj su oboje bili zaposleni i ostvarivali približno ista primanja. Tužena je vodila računa o domaćinstvu, obavljala je kućne poslove i vodila brigu o deci. Roditelji tužioca živeli su u zasebnom domaćinstvu, u drugoj (staroj) kući, sagrađenoj na istoj katastarskoj parceli. Pre izgradnje nove kuće parnične stranke su živele u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima tužioca.
Na kat.parceli .. K.O. Ruma, pored navedenih stambenih objekata (porodičnih kuća), sagrađena su još dva objekta i to garaža i šupa. Objekti su izgrađeni na osnovu rešenja Skupštine opštine Ruma, Sekretarijata za urbanizam, komunalne i stambene poslove od 05.06.1979. godine kojim je tužiocu i ocu tužioca, odobrena lokacija dogradnje navedenih objekata, te je rešenjem istog organa od 11.07.1979. godine ocu tužioca i tužiocu kao suinvestitorima odobrena dogradnja pomoćne zgrade – garaže i šupe P+O na navedenoj kat.parceli. Garaža se naslanja na staru kuću, a u nastavku je šupa. Oba objekta su pod istim krovom, naslanjaju se na staru kuću, a udaljni su 5,5 metara od nove kuće. Garaža se napaja električnom energijom iz nove kuće. Za ove objekte nije izdata upotrebna dozvola i nisu upisani u list nepokretnosti.
Garaža i šupa su sagrađene za vreme trajanja zajednice života tužioca i tužene. Šupu je sagradio otac tužioca. Po razvodu braka, stranke su kuću stečenu u braku (nova kuća) podelili na jednake delove, nakon čega je tužena starijem sinu poklonila svoju polovinu kuće, dok je tužilac svoju polovinu kuće poklonio mlađem sinu. Nakon što se tužilac odselio iz navedene nepokretnosti, pomoćne objekte (šupu i garažu) nastavili su da koriste tužiočevi roditelji, a po smrti oca, majka tužioca nije dozvoljavala tuženoj da koristi garažu. Tužena je nakon smrti majke tužioca 2007. godine obila vrata garaže i od tada se nalazi se u njenom posedu.
Nakon smrti roditelja, tužilac je od njih nasledio staru kuću na kojoj je upisan sa pravom svojine 1/1, dok su na novoj kući kao nosioci prava svojine upisani sinovi parničnih stranaka.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stanovišta da garaža koja je predmet tužbenog zahteva iz koje tužilac traži da se iseli tužena, ne predstavlja pripadak glavnoj stvari, te da predstavlja samostalnu funkcionalnu celinu i kao takva predstavlja samostalan predmet prava svojine. U konkretnom slučaju, predmetna garaža izgrađena je za vreme trajanja bračne zajednice parničnih stranaka, te su sve radove na izgradnji garaže finansirali zajednički tužilac i tužena, s tim što im je otac tužioca u vreme gradnje garaže poklonio materijal za krov, a poklon učinjen supružnicima za vreme trajanja braka predstavlja zajedničku imovinu supružnika. Iz navedenog sledi da predmeta garaža predstavlja bračnu tekovinu u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, zbog čega prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev nalazeći da se radi o zajedničkoj imovini stečenoj u toku trajanja bračne zajednice, te da u konkretnom slučaju nema uslova za primenu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
Drugostepeni sud prihvata stanoviše prvostepenog suda da predmetna garaža nije po osnovu nasleđa isključiva svojina tužioca, te da predstavlja bračnu tekovinu, odnosno zajedničku svojinu parničnih stranaka. U tom smislu, tužena ima osnov da drži predmetnu garažu, ali to njeno pravo ne sme i ne može da isključi isto takvo pravo tužioca, zbog čega drugostepeni sud obavezuje tuženu da predmetnu garažu preda u suposed tužiocu, odnosno da mu omogući da pored nje i zajedno sa njom garažu drži u posedu, odnosno koristi.
Revizijom tužioca se ukazuje da su sudovi prekoračili tužbeni zahtev jer su bez postavljene protivtužbe utvrdili da predmetna garaža prestavlja bračnu tekovinu. Parnične stranke su nakon razvoda braka izvršile deobu zajedničke imovine, te predmetna garaža predstavlja posebnu imovinu tužioca.
Revizija tužioca nije osnovana. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da predmetna garaža stečena radom u toku trajanja zajednice života parničnih stranaka predstavlja njihovu zajedničku imovinu na osnovu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Odredbom člana 180. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, da deobu iste vrši sud (sudska deoba). Stavom 2. je propisano: pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. To znači da deobu zajedničke imovine sprovodi sud u svim onim situacijama kada supružnici ne mogu da postignu sporazum. Pretpostavka je da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, ali svaki od supružnika ima pravo da ovu pretpostavku obara i da dokazuje da je njegov udeo veći od udela drugog supružnika. Tužilac navedenu činjenicu nije dokazao. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je deoba imovine parničnih stranka okončana nakon razvoda braka 1991. godine podelom porodične kuće. Parnične stranke su na osnovu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona stekle pravo svojine na po 1/2 idealnog dela na predmetnoj garaži. Suprotno revizijskim navodima, sud nije prekoračio tužbeni zahtev time što je utvrdio tuženoj pravo susvojine na predmetnoj garaži jer se radi o istoj nepokretnosti na kojoj tužena osporava tužiocu svojinska prava, pa je stvarnopravne odnose stranaka na istoj nepokretnosti celishodno raspraviti u istoj parnici.
Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužene na osnovu odredbe člana 410. stav 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, 72/11...10/23, u daljem tekstu ZPP) i odlučio da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 85. stav 6. ZPP, propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, dok je odredbom člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, propisano da je revizija nedozvoljena ako nije izjavljena preko punomoćnika advokata. Ovo znači, da stranka ne može izjaviti ovaj vanredni pravni lek, već da to u njeno ime može učiniti samo punomoćnik advokat.
Prema odredbi člana 410. stav 1. ZPP, neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće rešenjem prvostepeni sud, bez održavanja ročišta. Prema odredbi člana 413. istog zakona, neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće Vrhovni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410.) nije učinio prvostepeni sud.
Kako je u konkretnom slučaju reviziju protiv drugostepene presude izjavila tužena koja nije advokat, to je Vrhovni sud istu odbacio kao nedozvoljenu, primenom člana 413. ZPP.
Predsednik veća – sudija
Tatjana Matković Stefanović, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
