Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 256/20 od 03.07.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, delimično odbijena, a prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima parničnog postupka tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 152.300,00 dinara, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, bračna zajednica parničnih stranaka je trajala od juna 2005. godine do ...2014. godine kada je, na osnovu sporazuma, razveden brak presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 2891/2013. Tokom trajanja braka rođen je mal. VV ... godine, a tužilac je napustio zajednicu života kada je imao 3 godine. Na osnovu sporazuma roditelja dete je povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Iz sadržine nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad Grada Novog Sada (bliže navedene u nižestepenim odlukama), a koji Centar je tokom postupka obavio više razgovora sa parničnim strankama i detetom i pribavio pismeni izveštaj Centra za socijalni rad Obrenovac, utvrđeno je da je u najboljem interesu mal. VV da se poveri ocu na dalju brigu, a da dete kontakte sa majkom održava svake nedelje (dan nedelja) u trajanju od dva sata, na taj način što će majka dolaziti u mesto boravka deteta i provoditi vreme sa njim, u prisustvu oca, pri čemu je stručni tim Centra istakao i da se kod eventualnog proširenja kontakata treba rukovoditi isključivo prema potrebama i željama deteta, s obzirom da dete odbija viđanje sa majkom, i obraćajući pažnju na vidljive negativne izmene u ponašanju deteta nakon kontakta i telefonskih razgovora sa majkom, a koji nisu u njegovom najboljem interesu.

Tužilac je rođen ... godine u ..., završio je srednju ... školu, zaposlen je i ostvaruje mesečno zaradu od 66.652,58 dinara. Sa detetom sada živi u ..., zakup ne plaća, ali snosi troškove režija oko 5.000,00 dinara mesečno. Za svoju ishranu, garderobu i higijenu mesečno izdvaja oko 37.000,00 dinara. Tužilac je zdrav i radno sposoban. Nema nepokretnu imovinu na svom imenu. Mal. VV, rođen ... godine, ima ... godina i pohađa ... razred osnovne škole. Njegove ukupne mesečne potrebe zadovoljavaju se iznosom od oko 20.000,00 dinara. Majka snosi troškove mobilnog telefona deteta. Tužena je rođena ... godine, završila je srednju ... školu, zaposlena je u ... i ostvaruje mesečno zaradu od oko 39.000,00 dinara. U izdržavanju joj pomažu roditelji. Živi kao podstanar u ..., za zakup izdvaja mesečno 150 evra, za režijske troškove na mesečnom nivou oko 11.500,00 dinara, a za hranu, garderobu i higijenu mesečno izdvaja oko 20.000,00 dinara, odnosno njeni ukupni mesečni rashodi su oko 49.000,00 dinara. Tužena je imala operaciju na srcu pre nekoliko godina.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su izmenili odluku o vršenju roditeljskog prava tako, što je mal. VV poveren tužiocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, određen je način održavanja ličnih odnosa deteta sa tuženom, majkom i određen njen doprinos izdržavanju, pozivom na odredbe članova 6. stav 1, 61. stav 1, 62. stav 1, 77, 154. stav 1, 160, 266. stav 1. i 270. Porodičnog zakona i odredbe člana 3. stav 1. i 2. i člana 9. stav 3. Konvencije o pravima deteta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluke nižestepenih sudova zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, roditeljsko pravo je lično pravo roditelja i vrši se isključivo u najboljem interesu deteta. Sadržinu roditeljskog prava obuhvata staranje o detetu, čuvanje i podizanje, vaspitanje i obrazovanje, njegovo zastupanje i izdržavanje, kao i upravljanje raspolaganja imovinom deteta. Dakle, sva ova prava i dužnosti ima roditelj kome je dete povereno, čime se drugi roditelj koji ne živi sa detetom ne lišava roditeljskog prava.

Članom 3. stav 2. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SRJ“ broj 15/90), propisano je da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna. Ova obaveza preuzeta je članom 6. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a članom 266. istog Zakona, je propisano da je sud uvek dužan da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, rukovodi njegovim najboljim interesom.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju iz činjeničnog stanja proizilazi da je tokom postupka pribavljeno mišljenje nadležnog centra za socijalni rad, te je adekvatnom ocenom mišljenja nadležnog Centra za socijalni rad Novi Sad, koji je upotpunio svoje nalaze dopisom Centra za socijalni rad Obrenovac (budući da su se tužilac i mal. VV preselili u ... koja potpada pod njegovu nadležnost) i utvrđeno da je na ponašanje mal. deteta, te mentalno zdravlje i stabilnost uticao vaspitni stil majke koji je podrazumevao fizičku silu, etiketiranje, uvrede i vikanje što se negativno reflektovalo na razvoj i ponašanje, te uprkos činjenici da je tuženoj od strane organa starateljstva ukazano na propuste ovakvog stila vaspitanja, ona ga nije izmenila budući da i dalje nema uvid u detetove razvojne i bazične potrebe, ignoriše njegove želje i u potpunosti zanemaruje njegovu volju. Kod utvrđene činjenice da je nakon donošenja rešenja od 14.01.2019. godine (kojim je određena privremena mera i mal. dete povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava), te da je tužilac od momenta kada je dete prešlo kod njega da živi pokazao angažovanje, stabilan i dosledan način brige o mal. sinu što je pozitivno uticalo na ponašanje mal. deteta, koje je postalo stabilnije, opuštenije i spontanije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu.

Neosnovano se revizijom osporava odluka o modelu uređenja ličnih odnosa majke i deteta. Naime, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je model viđanja u najboljem interesu deteta jer odgovara trenutnim prilikama na strani učesnika u ovom porodičnom odnosu. Naime, kako iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi da je kao posledica normalizacije akta nasilja koje je majka, tužena vršila tokom godina i njenog neadekvatnog vaspitnog stila, vređanja i ozbiljnih pretnji upućenih mal. VV, došlo do izostanka želje kod deteta da majku uopšte viđa i da ne želi da održava lične kontakte sa njom (što potvrđuje i sadržina mišljenja organa starateljstva), to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu deteta da ostvaruje lične kontakte sa majkom ali u prisustvu oca, kao lica od koga dobija podršku i ljubav. Na ovaj način može doći do uspostavljanja odnosa sina i majke, te eventualno kasnije stvaranje mogućnosti za regulisanje ličnih kontakata na drugačiji način.

Pravilno su nižestepeni sudovi, u smislu odredbi člana 160, 161. i 162. Porodičnog zakona utvrdili obavezu tužene da doprinosi izdržavanju mal. deteta mesečnim iznosom od 12.000,00 dinara (što čini 30% njene zarade). Naime, maloletni tužilac je dete školskog uzrasta i u momentu presuđenja pohađa peti razred osnovne škole, pa je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, propisano odredbom članom 160. stav 1. i 2. Porodičnog zakona prilikom utvrđivanja njegovih potreba, od čega zavisi i odluka o visini doprinosa njegovom izdržavanju, od strane majke, kao roditelja sa kojim ne živi. Pravilan i potpun razvoj deteta podrazumeva pravo na obezbeđenje najboljih životnih i zdravstvenih uslova (član 62. stav 1. Zakona), kao i pravo na obrazovanje u skladu sa sposobnostima, željama i sklonostima deteta (član 63. stav 1. Zakona). Dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja, dok se visina izdržavanja određuje prema potrebama, kao poverioca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja (član 154. stav 1. i 160. stav 1. Porodičnog zakona). Mogućnosti roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegovih ličnih potreba, obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje (član 160. stav 3. Zakona). Međutim, prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, mora se voditi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, koja se određuje u visini naknade za lica na porodičnom smeštaju, koju utvrđuje nadležno ministarstvo.

Pravilna primena navedenih odredaba Porodičnog zakona, obavezuje sud da prilikom donošenja odluke o izdržavanju dece vodi računa o njihovim najboljim interesima, dok se obaveza roditelja kao dužnika izdržavanja zasniva na kriterijumu odgovornog roditeljstva. To znači da je roditelj koji ne živi sa maloletnim detetom uvek u obavezi da doprinosi njegovom idzržavanju i to bar u visini minimalne sume predviđene članom 160. stav 4. Porodičnog zakona. Jedino na ovaj način maloletnoj deci se može obezediti suma neophodna za zadovoljenje njihovih potreba i to egzistencijalnih, zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih. Suprotno navodima revizije, pobijanom odlukom ispravno su ocenjene sve navedene – relevantne okolnosti i to najpre potrebe maloletnog VV prema njegovom uzrastu, usaglašene zahtevima i uslovima sredine u kojoj živi u vreme donošenja nižestepene odluke. Prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, cenjene su i mogućnosti tužene, utvrđene u skladu sa članom 160. stav 3. istog zakona, uz pravilan zaključak drugostepenog suda da je majka mlada, zdrava i radno sposobna i da njena mesečna zarada iznosi oko 39.000,00 dinara, te da plaćanjem iznosa od 12.000,00 dinara neće biti ugrožena egzistencija tužene kao dužnika izdržavanja. Preko visine doprinosa od 12.000,00 dinara, za koji je tužena obavezana da učestvuje u izdržavanju maloletnog deteta, a do visine ukupno utvrđenih potreba, učestvovaće otac mal. VV i to kako u materijalnim sredstvima, tako i radom sa detetom koji se ogleda u čuvanju, podizanju, vaspitavanju, obrazovanju i zastupanju njegovim drugih interesa, u obimu koji je dovoljan za zadovoljenje životnih potreba dečaka uzrasta 12 godina.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić