Prema članu 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, pošto ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, niti novog tumačenja prava. Pravnosnažnom presudom odlučeno je odbijanjem zahteva tužilje za naknadu na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu izazvanom povredom prava na suđenje u razumnom roku, kao preuranjenog. Pitanje pravnih posledica preuranjenog tužbenog zahteva dovoljno je razjašnjeno u sudskoj praksi, dok je izraženo pravno shvatanje u nižestepenom odlukama o ispunjenosti uslova za ostvarivanja prava na pravično zadovoljenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u skladu sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava - Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (''Službeni glasnik RS'' br. 40/2015) kao relevantnog za presuđenje ove pravne stvari. Pored toga, tužilja u reviziji ukazuje na neujednačenu sudsku praksu na osnovu priloženih odluka iz druge parnice, ali drugačija odluka nužno ne ukazuje na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci obzirom da pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, pa je odluka kao u stavu prvom izreke ovog rešenja doneta u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužilje, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužilja je tužbu sudu podnela dana 16.01.2020. godine, sa zahtevom za novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Članom 27. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15), propisano je da nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva, u postupku pred sudom, shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav1.), i da revizija nije dozvoljena (stav 3.).

Sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, shodno odredbi člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena, jer je tako propisano odredbom člana 479. stav 6. istog Zakona.

Na osnovu citiranih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja doneo u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić