Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, majka parničnih stranaka VV je preminula 31.08.2012. godine, a rešenjem Osnovnog suda u Nišu O 487/16 od 10.05.2016. godine parnične stranke su po zakonskom osnovu nasleđivanja oglašene za naslednike na ½ stana u ..., ul. ...

Pre donošenja navedenog rešenja o nasleđivanju, tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 24.07.2012. godine sa zahtevom da se utvrdi ništavost ugovora o poklonu overenog presd sudom 15.10.2008. godine, kojim je majka parničnih stranaka predmetnim stanom raspolagala u korist tuženog. Presudom Osnovnog suda u Nišu P 3741/12 od 10.07.2015. godine (pravnosnažna 28.09.2015. godine) utvrđena je apsolutna ništavost ugovora o poklonu, zbog poslovne nesposobnosti majke stranaka za zaključenje takvog ugovora, a usled trajnog duševnog oboljenja - vaskularne demencije.

Nakon donošenja rešenja o nasleđivanju tužilac je pokrenuo vanparnični postupak fizičke deobe predmetne nepokretnosti. Rešenjem Osnovnog suda u Nišu R1 210/16 od 27.07.2017. godine utvrđeno je da fizička deoba nije moguća i određena je deoba nepokretnosti javnom prodajom, kao i da će se iznos novca ostvaren prodajom nepokretnosti isplatiti strankama prema njihovom suvlasničkom udelu na nepokretnosti. Stan je prodat 30.01.2018. godine.

Pre smrti majke stranaka i nakon toga, sve do prodaje stana, tuženi je sa porodicom stanovao u predmetnom stanu. Majka stranaka stanovala je u zajednici sa porodicom tuženog do 2012. godine, od kada je boravila u domu za stara lica gde je i preminula. Odnosi između stranaka bili su poremećeni i pre majčine smrti, a nisu se popravili ni nakon majčine smrti. Tuženi je tužiocu zabranjivao da dolazi u stan pa se tužilac sa majkom viđao van stana. Tuženi je promenio bravu na vratima stana kako bi tužiocu onemogućio ulazak u stan, te je postojala namera tuženog da tužiocu osujeti pravo korišćenja stana i pravo svojine na stanu, jer je tuženi bez pravnog osnova i bez saglasnosti tužioca odnosno protivno njegovoj volji koristio polovinu stana koja je tužiocu po nasleđu pripala.

Visina naknade za korišćenje ½ stana utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke i iznosi 1/2 zakupnine koja bi se plaćala za objekat takvih karakteristika, a što iznosi 481.332,50 dinara, koliko tužilac i potražuje preciziranim tužbenim zahtevom.

Iz spisa predmeta Osnovnog suda u Nišu P 2890/17 utvrđeno je da je tužilac 20.04.2017. godine podneo tužbu protiv tuženog radi naknade štete zbog nemogućnosti da koristi suvlasnički udeo od ½ u stanu u ul. ... broj ... u iznosu od 446.400,00 dinara, za period od 01.05.2014. godine do 01.05.2017. godine. Rešenjem od 15.01.2018. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom. U predlogu za vraćanje u pređašnje stanje od 16.01.2018. godine punomoćnik tužioca je naveo da se, ukoliko sud ne usvoji predlog, isti smatra žalbom na rešenje. Rešenjem od 17.01.2018. godine odbačen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Podneskom od 25.01.2018. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da povlači predlog za vraćanje u pređašnje stanje sa eventualnom žalbom, zbog čega ne postoje razlozi da se predmet dostavlja višem sudu. Spis predmeta je nakon toga dostavljen Višem sudu u Nišu radi odlučivanja o žalbi na rešenje o povlačenju tužbe od 15.01.2018. godine nakon čega je Viši sud u Nišu aktom od 11.09.2018. godine spis predmeta vratio Osnovnom sudu u Nišu nalazeći da nema uslova za odlučivanje radi utvrđenja da je žalba povučena i da se postupa u formiranom predmetu. U spisima predmeta nema konstatacije da je na odluci suda stavljena klauzula.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je najpre pravilno ocenio neosnovanim prigovor tuženog da među strankama o istom zahtevu već teče parnica, jer je postupak koji se vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P 2890/17 okončan rešenjem od 15.01.2018. godine kojim se tužba smatra povučenom, pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, a potom pravilnom primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužbeni zahtev osnovan.

Neosnovano se navodima revizije tuženog osporava pravilna primena materijalnog prava.

Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja odnosno naknada vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Članom 219. ZOO propisano je da kada je neko upotrebio tuđu stvar u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Sledom navedenog, za ostvarivanje prava na naknadu za korišćenje suvlasničkog udela na nepokretnosti neophodno je dokazati da je tužilac kao jedan od suvlasnika nepokretnosti onemogućen od strane tuženog kao drugog suvlasnika da suvlasničku stvar koristi odnosno da je upotrebljava i da je usmerio svoje aktivnosti na ostvarenje pripadajućeg prava svojine i protivpravno postupanje suvlasnika koji mu ovo pravo onemogućava.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom sudskom odlukom od 28.09.2015. godine utvrđena je ništavost ugovora o poklonu kojim je majka parničnih stranaka spornim stanom u svojstvu poklonodavca raspolagala u korist tuženog kao poklonoprimca, nakon čega su ostavinskim rešenjem od 10.05.2016. godine parnične stranke oglašene za naslednike na spornom stanu sa po ½ idealnog dela nepokretnosti. Tuženi je promenio bravu na vratima stana i na taj način onemogućio tužiocu ulazak u stan i njegovo korišćenje, pa je tužilac pokrenuo vanparnični postupak fizičke deobe predmetne nepokretnosti u kom je određena deoba nepokretnosti javnom prodajom.

Iz navedenog proizlazi da je otpao osnov po kome je tuženi u spornom periodu (do prodaje i iseljenja iz stana) upotrebljavao celu nepokretnost, zbog čega je u obavezi da tužiocu isplati naknadu u visini od ½ ukupnog iznosa vrednosti zakupnine koju bi tužilac u spornom periodu plaćao za objekat istih karakteristika, utvrđenog iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke.

Suprotno navodima revizije, u slučaju neovlašćenog korišćenja odnosno upotrebe tuđe stvari u svoju korist, dakle bez pravnog osnova u sporazumu sa suvlasnikom, suvlasnik koji drugom to pravo onemogućava je dužan da mu naknadi koristi čija se visina određuje kroz prosečnu tržišnu vrednost cene koja bi se morala platiti u periodu neovlašćenog korišćenja za zakup istog ili sličnog prostora, jer je takvo plaćanje korišćenjem prostora tužioca u tom slučaju izostalo, pa se u označenoj visini neopravdano obogatio onaj koji tuđu stvar upotrebljava u svoju korist.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić