Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca „AA“ iz ..., koga zastupa Čedomir Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Svetozar Dobrosavljev, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4342/10 od 14.06.2010. godine, u sednici održanoj 06.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4342/10 od 14.06.2010. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4342/10 od 14.06.2010. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P 5540/1996 od 05.03.2007. godine i predmet vraća Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4342/10 od 14.06.2010. godine, potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P 5540/1996 od 05.03.2007. godine i žalba tužioca odbijena. Tom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati 682.866,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.06.2006. godine pa do isplate, kao i zahtev da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka, opisno se pozivajući na član 395. ranije važećeg ZPP-a, radi ujednačavanja sudske prakse i na više označenih odluka Vrhovnog suda Srbije.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 30/11 od 19.01.2011. godine, bio je prekinut postupak po reviziji tužioca zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja nad tužiocem, a nastavljen je rešenjem Rev 1329/18 od 09.05.2018. godine, kojim je predmet ustupljen drugostepenom sudu radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije po članu 395. ranije važećeg ZPP-a.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3 6/18 od 17.07.2018. godine, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. ranije važećeg ZPP.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi da se o izjavljenoj reviziji tužioca odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 395. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04, 111/09) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14) jer je u konkretnom slučaju potrebno da se ujednači sudska praksa.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana, zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a razlozi revizije ne ukazuju koja je to konkretno bitna povreda postupka učinjena donošenjem pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom zaključio 27.06.1991. godine ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, kojim je tuženoj odobrio zajam u iznosu od 150.000,00 tadašnjih dinara, sa rokom otplate u 55 jednakih fiksnih mesečnih rata u iznosu od po tadašnjih 2.727,30 dinara. U okviru preuzete obaveze, tužena je izvršila uplatu depozita od tadašnjih 30.000,00 dinara, administrativnih troškova od tadašnjih 4.000,00 dinara i proviziju od tadašnjih 4.500,00 dinara. Nakon što su tuženoj preneta odobrena sredstva ona je započela sa otplatom zajma i prvu ratu platila 11.07.1992. godine, a preuzetu obavezu je izmirila zaključno sa 23 mesečnom ratom 18.08.1993. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je ukupan iznos dobijenog zajma na dan 27. juna 1991. godine odgovarao iznosu od 9.902,45 nemačkih maraka, da je vrednost uplaćenog depozita koje je tužena izvršila tada odgovarala iznosu od 1.857,59 nemačkih maraka, a vrednost osiguranja da je odgovarala iznosu od 1.104,29 nemačkih maraka i da je tužena otplaćivanjem ugovorenih rata isplatila ukupno 628,36 nemačkih maraka, (polazeći od vrednosti svake rate u momentu isplate), tako da razlika između vrednosti odobrenog kredita od 9.202,45 nemačkih maraka umanjena za iznose izvršenih uplata rata, depozita i osiguranja, iznosi 5.612,21 nemačkih maraka. Preračunom tog neisplaćenog iznosa zajma u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe 04.09.1996. godine, utvrđena je visina glavnog duga tužene od 19.647,74 dinara, koji zajedno sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom za period od podnošenja tužbe do dana veštačenja 12.06.2006. godine iznosi ukupno 682.866,42 dinara, što predstavlja visinu postavljenog tužbenog zahteva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, zaključivši da je tužena u celosti izvršila svoju ugovornu obavezu otplatom fiksnih mesečnih rata, onako kako je glasila njena ugovorna obaveza i da je time poštovana volja ugovornih strana u smislu člana 99. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pritom je imao u vidu da je u vreme otplate došlo do nepredvidivog rasta inflacije i obezvređivanja vrednosti novca, ali je smatrao da je tužilac imao mogućnosti da u tim novonastalim okolnostima obezbedi zaštitu svojih interesa zaključenjem aneksa ugovora radi izmene rata, što nije učinio.

Izloženo pravno stanovište je prihvatio i drugostepeni sud, sa dodatnom argumentacijom da se tužilac nije koristio pravom na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti u smislu članova 133-135 ZOO, niti izmenom ugovora zbog nemogućnosti ispunjenja u smislu člana 137. stav 2. ZOO, niti je pak u ovom sporu tražio raskid ugovora da bi bilo uslova za restituciju propisanu u članu 132. istog zakona. Takođe je smatrao da obaveza tužene u pogledu isplate duga po odredbama ugovora o zajmu nije bila vezana za kurs nemačke marke, te da zato u odsustvu takve devizne klauzule nema osnova na pozivanje tužioca na načelo ekvivalentnosti uzajamnih prestacija u smislu člana 15. ZOO.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova da je tužiočev zahtev neosnovan zato što je tužena u svemu izvršavala svoju obavezu onako kako je ona glasila prema odredbama zaključenog ugovora, a da se pritom tužilac nije koristio raskidom ili izmenom ugovora zbog promenjenih okolnosti, ne može se prihvatiti u konkretnoj situaciji kada je to učinjeno u uslovima hiper inflacije (tokom 1992 – 1993. godine). Naime, neprihvatljivo je stanovište da se formalno izvršavanje ugovorne obaveze iz ugovora o zajmu onako kako ona glasi u uslovima notorno visoke inflacije, tretira kao suštinsko jer je vraćen daleko manji dinarski iznos nego što je to bila realna vrednost tog duga obzirom da je zajam dat u određenom dinarskom iznosu koji je tada imao određenu i odredivu deviznu protivvrednost.

Kako u zasnivanju dvostranog ugovora i ugovornih odnosa učesnici polaze od načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja (član 15. ZOO) i pridržavaju se načela savesnosti i poštenja (član 12) i kako se o ovom pravnom pitanju izjasnio Vrhovni sud Srbije, zaključkom Građanskog odeljenja od 19.05.2009. godine, da se visina zajma u ovakvom slučaju utvrđuje prema valorizovanoj deviznoj vrednosti na dan presuđenja u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom od dana donošenja prvostepene odluke, odnosno veštačenja, to je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku postupiti u tom smislu, tako što će utvrditi visinu preostale supstance zajma prema valorizovanoj deviznoj vrednosti na dan presuđenja u dinarskoj protivvrednosti.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 406. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić