Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, prvotuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji prvotuženog na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija prvotuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su 04.10.2013.godine zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim je tuženi VV prodao tuženom BB vikend kuću na ..., bliže opisanu u izreci presude za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 342.000,00 dinara. Potpisi ugovorača nisu overeni pred sudom. 26.08.2014.godine, prvotuženi je pokrenuo parnični postupak protiv drugotuženog radi utvrđenja prava svojine. U tom postupku doneta je presuda zbog propuštanja Osnovnog suda u Novom Sadu P 6667/14 od 08.10.2014.godine, kojom je utvrđeno da je BB u celosti vlasnik predmetne nepokretnosti. Presuda je postala pravnosnažna 12.01.2015.godine. Nakon saznanja za sudski postupak i presudu zbog propuštanja, koja je doneta protiv njenog brata, tužilja je 16.10.2014.godine prijavila mešanje u tom postupku i predložila da sud dozvoli vraćanje u pređašnje stanje ističući da je protiv VV pokrenut postupak lišenja poslovne sposobnosti. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P 6667/14 od 20.02.2015.godine odbijen je predlog tužilje za stupanje u ovu parnicu u svojstvu umešača i odbačen njen predlog za vraćanje u pređašnje stanje. U međuvremenu tužilja je 14.08.2014.godine pokrenula postupak za lišenje poslovne sposobnosti VV. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R2 119/14 od 11.02.2015.godine ovde drugotuženom je izrečena mera potpunog lišenja poslovne sposobnosti na period od 3 godine od dana pravnosnažnosti rešenja i određeno je da će se nakon tog perioda sprovesti postupak u cilju provere da li postoje razlozi za trajno izricanje mere. Rešenje je postalo pravnosnažno 12.02.2015.godine. Rešenjem nadležnog organa starateljstva od 08.04.2015.godine ovde drugotuženi je stavljen pod starateljstvo i određeno da će prava i dužnosti njegovog staratelja obavljati tužilja. Tuženi VV boluje od teške duševne bolesti koja se ispoljila u njegovoj 18 godini života tokom služenja redovnog vojnog roka u JNA. Zbog hroničnog toka bolesti, oglašen je mirnodopskim invalidom šeste grupe sa utvrđenim procentom invalidnosti od 60%. Pod stalnim je lekarskim nadzorom i terapijom. Uprkos tome, stanje bolesti se hronificira i drugotuženi često upada u manične ili depresivne krize, kakvog stanja je bio i u momentu potpisivanja spornog ugovora o kupoprodaji, jer je njegovo zdravstveno stanje permanentno. Tuženi VV u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nije bio poslovno sposoban i nije mogao da shvati značaj zaključenja tog pravnog posla.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tužilja nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, i zato je odbio zahtev tužilje.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, tužilja ima pravni interes u smislu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i 194. stav 2. ZPP za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora, koji je ništav u smislu člana 103. stav 1. ZOO jer prilikom zakučenja ugovora, drugotuženi u smislu člana 56. stav 1. ZOO, nije imao poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora iz kojih razloga usvaja tužbeni zahtev tužilje.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Članom 10. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da su ugovorne strane slobodne da u granicama poštovanja prinudnih propisa i javnog poretka i dobrih običaja po sopstvenoj volji urede svoj međusobni odnos. Prema članu 56. stav 1. istog zakona, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Članom 103. stav 1. ZOO propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Imajući u vidu da je citirani zakonskim odredbama, za punovažnost ugovora predviđeno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, koji nedostatak od strane ugovorača je sankcionisan ništavošću takvog ugovora, kao i da tuženi VV u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji od 04.10.2013.godine nije imao poslovnu sposobnost, jer nije mogao da shvati značaj pravnog posla koji preduzima, pa samim tim nije bio sposoban za njegovo zaključenje, po pravilnom shvatanju drugostepenog suda ugovor je ništav. Drugotuženi kao ugovarač nije imao poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje ugovora o kupoprodaji kao uslov njegove punovažnosti u skladu sa članom 56. stav 1. ZOO, jer nije mogao da izrazi pravno relevantnu volju neophodnu za zaključenje ugovora i nastanak obaveze po osnovu ugovora. To čini ugovor ništavim u smislu člana 103. stav 1. ZOO, a u vezi člana 56. stav 1. istog zakona, o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti, u smislu člana 109. stav 1. ZOO i na ništavost se može pozivati svako zainteresovano lice. Tužilja ima pravni interes u smislu člana 109. stav 1. ZOO i člana 194. stav 2. ZPP za podnošenje tužbe radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 04.10.2013.godine, kao staratelj drugotuženog, jer je dužna da se savesno stara o njegovoj ličnosti, pravima i interesima, da preduzima neophodne pravne poslove i radnje u cilju zaštite tih interesa, kao što je podnošenje tužbe u ovoj parnici.

Navodi revidenta da je presudom zbog propuštanja Osnovnog suda u Novom Sadu P 6667/14 od 08.10.2014.godine utvrđeno da je ovde prvotuženi u celosti vlasnik sporne nepokretnosti, te da je ranijim sudskim odlukama pravnosnažno odbačen deo tužbe kojom je tužilja tražila da se utvrdi da ova presuda ne proizvodi pravno dejstvo, nisu od uticaja na drugačije presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

U konkretnom slučaju ne radi se o identitetu zahteva. Zahtev se sastoji od činjenica (životnog događaja) i pravne posledice koju tužilac iz njih izvodi (tzv. dvočlani zahtev). Identitet zahteva je promenjen ako se menja bilo koji od ta dva elementa. Sud nije vezan za pravnu kvalifikaciju posledice, odnosno za pravni osnov, nego za životni događaj, odnosno činjenice na kojima tužilac zasniva zhtev. Te činjenice u konkretnom slučaju su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 04.10.2013.godine. Tužilja u ovoj parnici ističe životnu činjenicu po kojoj do zaključenja spornog ugovora nije ni moglo da dođe jer drugotuženi nije mogao da shvati značaj pravnog posla koji preduzima i nije bio sposoban za njegovo zaključenje, zbog čega je takav ugovor ništav u smislu člana 103. stav 1. ZOO. Iz tog razloga se ne radi o identitetu zahteva, zbog čega nije trebalo odbaciti tužbu tužilje kako to neosnovano tvrdi revident. Kako drugotuženi kao prodavac, nije mogao da shvati značaj pravnog posla koji preduzima, jer nije bio poslovno sposoban za njegovo zaključenje, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti ovog ugovora.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić