Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB je vodio knjige tužiočevom jednočlanom privrednom društvu koje je 2008. godine zapalo u finansijske probleme kada je tužilac zahtevao od tuženog BB da pređe u ... da radi, gde je tužilac radio zgradu na ... u ulici ..., pa mu je ponudio dva stana broj .. i .. u toj zgradi po ceni izgradnje od 54.000 evra za oba stana što je tuženi prihvatio. Cenu je delom isplatio kreditom u visini od 15.000 evra podignutim u banci u kojoj je radio kao direktor, a razliku u ceni do 54.000 tuženi BB je u više navrata plaćao na ruke tužiocu, poslednji put u maju 2008. godine što je uneto u predugovor o kupoprodaji. Parcelu na kojoj se zgrada gradila tužilac je stekao zamenom koja nije sprovedena u katastru zbog čega je 20.11.2008. godine zaključen (neoveren) predugovor o kupoprodaji stana broj .., površine 40,67m² i stana broj .., površine 36m² na prvom spratu zgrade u ulici ... u ... između GG i DD kao prodavaca koje je po overenom punomoćju zastupao AA i tuženog BB, kao kupca, u kome je napisano da je kupac prilikom potpisivanja predugovora isplatio kupoprodajnu cenu od 54.000 evra u celosti. Do zaključenja konačnog ugovora i predaje stanova nije došlo jer se tuženi BB nije preselio u ... . Tužilac je stanove prodao u julu 2010. godine za ukupnu cenu od 96.000 evra, a tuženom BB nije vratio 54.000 evra zbog čega je tuženi BB sačinio prvu spornu priznanicu koju je tužilac potpisao. U njoj je napisano da je AA 05.08.2010. godine primio u gotovom novcu od BB 90.000 evra za konačnu uplatu i za kupovinu legalno izgrađene stambene jedinice površine 65m² na lokaciji u ... broj .. i da je krajnji rok za predaju u svojinu legalno izgrađene stambene jedinice površine 65m² kupcu 05.05.2011. godine odnosno 10 meseci, a da za slučaj neispunjenja obaveze predaje stambene jedinice AA preuzima obavezu isplate kamate na primljena devizna sredstva na mesečnom nivou od 2,50% za sve vreme njihovog korišćenja s tim da obračun kamate za slučaj neispunjenja obaveze ne može biti kraći od 10 meseci bez obzira na rok vraćanja primljenih gotovinskih sredstava. Tuženi BB 05.08.2010. godine tužiocu nije isplatio nikakav novčani iznos, niti je ugovorio sa njim kupovinu bilo koje stambene jedinice pa ni površine od 65m² na adresi ulica ... u ... . U to vreme on je i dalje vodio knjige za tužiočevu firmu i sva dokumentacija o poslovanju tužiočeve firme se nalazila kod njega u ... . Pretio je tužiocu raznim inspekcijama s obzirom da je tužiočeva firma radila i mimo legalnih tokova, što je bio razlog da tužilac potpiše priznanicu. Posle dve godine, 2012. godine tuženi BB je došao kod tužioca u ... doneo mu drugu unapred sačinjenu priznanicu na iznos od 173.600 evra i saopštio mu da više nije dužan njemu, već njegovom sinu, tuženom VV. U ovoj priznanici, tužilac priznaje da je 05.06.2012. godine primio u gotovom od VV deviznu pozajmicu u iznosu od 173.600 evra čiji je rok vraćanja 12 meseci, uz obavezu da zajmodavcu svakog 05. u mesecu do isteka roka za vraćanje celokupnog iznosa vraća po 1.400 evra o čemu će biti izdata potpisana odgovarajuća priznanica po osnovu kojeg će biti umanjena ukupna obaveza. Dana 05.06.2012. godine nije bilo nikakve isplate. Tuženi VV je 2014. godine tražio od tužioca da se prekuca priznanica iz 2012. godine i delom izmeni. Tužilac je potpisao i treću spornu priznanicu u kojoj je napisano da se devizna pozajmica od 173.600 evra prenosi na period 05.06.2014. do 05.06.2015. godine i da se zajmoprimac obavezuje da zajmodavcu svakog 05. u mesecu do isteka roka za povraćaj celokupnog iznosa vraća 1.400 evra o čemu će biti izdata odgovarajuća priznanica po osnovu koje će biti umanjena ukupna obaveza zajmodavca, da će zajmoprimac drugi deo rate u visini od 1.400 vraćati zajmodavcu na način koji budu usaglasili. Tužilac AA je isplatio tuženom VV preko ''Procredit banke'' 59.300 evra u periodu od 09.07.2012. do 10.06.2015. godine, preko banke ''Intesa'' ukupno 604.950,00 dinara u periodu od 04.02.2015. do 22.06.2015. godine, a davao mu je određene novčane iznose i na ruke. Na osnovu treće sporne priznanice 31.07.2015. godine VV je tužbom zahtevao vraćanje duga u iznosu od 140.000 evra priznajući da mu je zajmoprimac vratio 33.000 evra. Parnica pred Višim sudom u Šapcu je u prekidu do okončanja ovog parničnog postupka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili da su osporene priznanice ništave jer je u obe unet neistinit sadržaj, s obzirom da tužilac sa tuženim BB nikada nije zaključio ugovor o kupoprodaji stana, niti je od ovog tuženog na ime prometa stambene jedinice površine 65m² u ... u ul. ... primio iznos od 90.000 evra, te da obe priznanice predstavljaju simulaciju traženih obligacija u cilju obezbeđenja jedinog postojećeg duga iz 2008. godine u iznosu od 54.000 evra.

Priznanice koje je tužilac potpisao bi se, po pravilnom zaključku nižestepenih sudova mogle tretirati kao izjava tužioca o priznanju duga. Izjava o priznanju duga je pravni posao. Prema članu 25. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima odredbe tog zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove. Po članu 51. istog zakona svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima i javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2). Po članu 52. istog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje koje se u reviziji ne može osporavati (član 407. stav 2. ZPP), prema kome tužilac od tuženih nije primio bilo koji novčani iznos, niti je sa njima u ugovornom odnosu, to njegove izjave o priznanju duga koji ne postoji, nemaju osnov, zbog čega su po pravilnom zaključku nižestepenih sudova tako date izjave ništave.

Suprotno revizijskim navodima, sudovi su u konkretnom slučaju bili ovlašćeni da cene sadržaj navedenih priznanica jer ove priznanice ne predstavljaju javne isprave da bi se samo utvrđivala istinitost njihovih potpisnika.

Ostalim revizijskim navodima osporava se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju jer ti troškovi nisu bili ni nužni ni neophodni za odlučivanje o ovom pravnom leku (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić