Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 420/2024 od 21.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, kojim je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje tužioca mal. AA plaća mesečno iznos od 70.000,00 dinara, počev od 28.05.2021. godine pa do ubuduće, na način bliže naveden u ovom stavu izreke, u preostalom delu stava drugog izreke, kojim je obavezan tuženi da na ime svog doprnosa za izdržavanje tužioca mal. AA plaća mesečno iznos od još 20.000,00 dinara, počev od 28.05.2021. godine pa ubuduće, sa kamatom, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev u tom delu odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 537.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), u vezi člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005...6/2015), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se revizijom ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom P2 64/21 od 25.04.2023. godine, utvrđeno je da je tuženi biološki otac mal. AA, rođenog ...2021. godine, koji je poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, i uređeni su lični odnosi mal. deteta i tuženog. Tužilja živi sa mal. detetom u svom stanu, mesečni troškovi stanovanja iznose oko 25.000,00 dinara, zaposlena je sa nepunim radnim vremenom na Fakultetu za ..., ostvaruje mesečnu zaradu od 109.126,76 dinara, i u firmi ''GG'', gde ostvaruje mesečnu zaradu od 45.000,00 dinara, a do decembra 2023. godine radila je u firmi ''DD'', čiji je pretežni vlasnik njen otac, a tužilja je jedan od članova sa udelom od 6%. Finansijsku pomoć pružaju joj otac i sestra, nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica. Tužilja je do podnošenja tužbe samostalno snosila troškove izdržavanja mal. deteta čije su mesečne potrebe utvrđene u ukupnom iznosu od 90.000,00 dinara. Tuženi je u braku iz koga ima troje punoletne dece, nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica. Bio je zaposlen u ''ĐĐ'' d.o.o. Beograd, gde je ostvarivao mesečnu zaradu u iznosu od 37.550,00 dinara neto, 50.000,00 bruto, a do 02.11.2023. godine, bio je predsednik Upravnog odbora ''...bank ...'', gde je ostvarivao mesečnu bruto zaradu od 1.075.245,00 dinara, a trenutno je zaposlen u radnom odnosu na neodređeno vreme u PD ''EE'' d.o.o. Beograd, ostvaruje mesečno neto zaradu 611.076,00 dinara, bruto iznos od 775.133,92 dinara. Sa suprugom je zaključio 12.06.2019. godine bračni ugovor i sporazum o deobi zajedničke imovine, kojim su podelili zajedničku imovinu stečenu tokom trajanja braka, tako da udeo u zajedničkoj imovini supruge iznosi 70%, a udeo tuženog 30%, s tim da će imovinu koju steknu nakon zaključenja ugovora, podeliti da svakom od supružnika pripadne po 1/2. Prema Ugovoru i Sporazumu iznos od 150.000 evra na računima predstavlja posebnu imovinu supruge, a iznos od 100.000 evra je zajednička imovina supružnika, posebnu imovinu tuženog čini pravo susvojine sa 1/2 idealna dela na stanu u ul. ... i pravo svojine na njivi 3. klasa KO ..., i ugovorena je obaveza izdržavanja u slučaju razvoda braka, tako što je tuženi obavezan da supruzi isplaćuje mesečno 50% od celokupnih mesečnih prihoda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da mesečne potrebe mal. deteta iznose 90.000,00 dinara, pa je primenom člana 154. stav 1, 160, 161. i 162. Porodičnog zakona, uzimajući u obzir materijalne i porodične prilike tužilje i tuženog, njihove mogućnosti, rukovodeći se i time da standard deteta mora da prati standard roditelja, posebno uzimajući u obzir i visinu primanja tuženog koja su znatno viša iznad prosečnih, i imajući u vidu minimalnu sumu izdržavanja, obavezao tuženog da plaća iznos od 90.000,00 dinara na ime izdržavanja mal. deteta, smatrajući da je taj iznos adekvatan i zadovoljavajući za potrebe i uzrast mal. deteta.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio potrebe mal. deteta u iznosu od 90.000,00 dinara ali da je kod određivanja visine obaveze tuženog, pogrešno utvrdio da tuženi treba da snosi sve troškove izdržavanja mal. deteta, s obzirom da postoji obaveza i drugog roditelja, majke da učestvuje u izdržavanju mal. deteta, shodno članu 73. Porodičnog zakona. Drugostepeni sud je primenom čl. 160. i 162. Porodičnog zakona, ocenio okolnosti na strani deteta, kao poverioca izdržavanja i okolnosti na strani oba roditelja, kao dužnika izdržavanja, i prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je obavezan tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje plaća iznos od 70.000,00 dinara mesečno, shodno njegovim mogućnostima, dok je u preostalom pobijanom delu prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev preko ovog iznosa.

Prema odredbi člana 160. PZ, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja i mogućnostima dužnika izdržavanja (stav 1.), pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj stavom 4. istog člana. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), dok mogućosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.). Prema članu 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo iz odredbe člana 160., 162. i 163. Porodičnog zakona, i pravilno primenio sve kriterijume od kojih zavisi visina izdržavanja, koji se odnose kako na potrebe maloletnog tužioca kao poverioca izdržavanja, tako i mogućnosti oba roditelja kao dužnika, uzevši u obzir i minimalnu sumu izdržavanja.

U konkretnoj situaciji, Vrhovni sud je ocenio da su neosnovani navodi revizije kojima se osporava visina doprinosa tuženog u izdržavanju mal. deteta. Suprotno revizijskim navodima, pravilno su cenjene mogućnosti tuženog kao roditelja, imajući u vidu da prema odredbi člana 160. stav 3. Porodičnog zakona, kriterijumi za određivanje izdržavanja u odnosu na dužnika izdržavanja zavise od prihoda dužnika, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje i izdržavanje. Po oceni Vrhovnog suda, pravnosnažnom presudom dosuđeni iznos za izdržavanje deteta od 70.000,00 dinara mesečno, u skladu je sa utvrđenim realnim mogućnostima tuženog i njegovim životnim standardom, imajući u vidu imovinske prilike tuženog kao i da nema obavezu izdržavanja drugih lica. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpun razvoj maloletnog deteta na njegovom sadašnjem uzrastu u skladu sa utvrđenim potrebama, i omogućava nivo životnog standarda kakav uživa tuženi kao dužnik izdržavanja, a da pritom ne dovede u pitanje egzistenciju tuženog. Imajući u vidu da oba roditelja treba da doprinose izdržavanju maloletnog deteta, preostala sredstva za izdržavanje maloletnog deteta će obezbeđivati tužilja, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu svakodnevnog staranja i roditeljske pažnje neophodne detetu, koju potrebu u konkretnom slučaju zadovoljava majka, kao roditelj kojem je dete povereno na neposredno staranje.

Imajući u vidu da je drugostepeni sud pravilno cenio sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na odluku o visini izdržavanja, po oceni ovog suda, iznos na koji je tuženi pobijanom odlukom obavezan nije previsoko određen i suprotno navodima revizije ne prevaljuje teret izdržavanja deteta samo na tuženog. Udovoljenje zahtevu u manjem iznosu od dosuđenog ne bi bilo u skladu sa kriterijumima propisanim Porodičnim zakonom, pravilno utvrđenim prema potrebama deteta na mesečnom nivou i mogućnostima oba roditelja kao jednakih obveznika izdržavanja imajući u vidu i da je obaveza izdržavanja mal. dece prioritetna u odnosu na sve druge obaveze. Stim u vezi, prema članu 162. stav 3. PZ ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Revizijom se ukazuje i na u međuvremenu promenjene imovinske prilike tuženog, odnosno da mu je sa danom 31.12.2024. godine prestao radni odnos kod poslodavca PD ''EE'' d.o.o. Beograd i da trenutno ostvaruje zaradu u iznosu od 50.000,00 dinara. Ova okolnost ne može biti od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude, budući da je nastupila nakon donošenja presude, pa nije mogla biti predmet ocene u postupku utvrđivanja činjeničnog stanja koje je bilo od značaja za odlučivanje, već može biti predmet ocene suda u eventualno novom postupku o zahtevu za izmenu odluke o izdržavanju.

Revizija je odbijena i u delu odluke o troškovima postupka, jer je pravilno odlučeno primenom člana 207. Porodičnog zakona. O naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti, i ishod spora nije uslovljavajući za odluku o troškovima postupka u parnicama ove vrste. Po principu pravičnosti, imajući u vidu razlog pokretanja ovog postupka, ocenjeno je da ima mesta dosudi naknade troškova postupka tužiocima. O naknadi troškova odlučeno je pravilnom primenom člana 153. stav 3. ZPP, s obzirom na to da tužioci nisu uspeli u sporu u srazmerno neznatnom delu zahteva, zbog koga nisu nastali posebni troškovi. Pravilan je i obračun troškova iz stava drugog izreke pobijane presude, primenom čl. 153., 154. i 163. ZPP.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocima ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković