Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjeničnom stanju, prvostepenim rešenjem odbačena je tužba tužioca zbog nedostatka pravnog interesa. Tužilac je naveo da je stambena zajednica registrovana rešenjem Grada Leskovca broj 360-452/2018 od 03.09.2018. godine u skladu sa Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada. Tuženi je vlasnik posebnog dela objekta stana koji se nalazi u sastavu stambene zajednice. Tuženi je dužan svakog meseca u skladu sa Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada plaća na ime tekućeg investicionog i redovnog održavanja stambene zajednice određene novčane iznose kao i ostale obaveze određene skupštinom stanara stambene zajednice. Tuženi nije plaćao predviđene obaveze iako je od strane upravnika stambene zajednice više puta opomenut. Za period od 01.01.2023. do 30.11.2023. godine tužilac nije isplatio obavezu u ukupnom iznosu od 16.491,60 dinara. Tužilac tužbom potražuje uplatu označenog iznosa sa kamatom od 28.12.2023. godine pa do konačen isplate.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je pošao od odredbe člana 455. stav 2. ZPP kojim je propisano da ako po osnovu verodostojne isprave može da se traži izvršenje u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, sud će da izda platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga. Ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će tužbu odbaciti. Dalje, prvostepeni sud zaključuje da članom 392. ZIO je propisano da se pod komunalnom delatnošću smatra delatnost koja je kao takva određena posebnim zakonom (stav 1) i da je srodna delatnost u smislu ovog zakona delatnost od opšteg interesa kojom se kontinuirano pružaju usluge većem broju lica na određenom području i periodično naplaćuju (stav 2). Delatnost tužioca predstavlja delatnost koja je srodna komunalnoj delatnosti. Ovakva potraživanja namiruju se određivanjem i sprovođenjem izvršenja od strane javnih izvršitelja (član 392. do 400. ZIO), te u takvom slučaju sudovi ne treba da prihvate svoju nadležnost odnosno da se upuste u parnični postupak radi izdavanja platnog naloga. Ako bi se omogućilo da se ovakvim situacijama vodi parnični postupak a potom i izdavanje platnog naloga – izvršni postupak, onda bi izvršni dužnik doveden bio u situaciju da učestvuje u dva odvojena postupka i snosi troškove takvih postupaka da plaća kamate i slično, te da bi to bilo u suprotnosti sa stavom Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 25.06.2019. godine. Stoga je i odbacio tužbu tužioca zbog nedostatka pravnog interesa.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepen sudovi nisu pravilno postupili u ovoj pravnoj stvari.

Naime, preme članu 52. stav 1. tačka 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da verodostojne isprave jesu (4 izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim i srodnim uslugama). Članom 53. ZIO propisano je da verodostojna isprava podobna da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu izvršnom dužniku i predmet, vrstu, obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika.

Vrhovni sud nalazi da se pružanje usluga koje „pruža stambena zajednica“ ne može podvesti pod tumačenje da se radi o srodnim uslugama u smislu tačke 4. člana 52. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U tom smislu je i zauzet pravni stav na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 01.07.2025. godine, gde je konstatovano da „potraživanje stambene zajednice duga za zajedničke troškove stambene zajednice od vlasnika posebnog dela, ne predstavlja potraživanje iz delatnosti shodnoj komunalnoj u smislu člana 392. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.“ Shodno tome pitanje pravnog interesa za podnošenje tužbe parničnom sudu u ovoj vrsti spora treba ceniti u svakom konkretnom slučaju, prema činjenici da li tužilac ima verodostojnu ispravu na osnovu koje može podneti predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i da li je u tužbi učinio verovatnim svoj pravni interes za njeno podnošenje.

Imajući u vidu ovlašćenja stambene zajednice i svrhu uvođenja obaveze o plaćanju naknade vezano za investiciono tekuće i slično održavanje, ne može se osnovano zaključiti da se u takvim slučajevima radi o delatnosti srodnoj komunalnoj u smislu člana 392. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Naznačene uplate se vrše da bi se održavala stambena zgrada i podmirivale potrebe stambene zajednice. Stambena zajednica ne vrši usluge već se pribavljena sredstva koriste za održavanje stambene zgrade.

Stoga se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešno tumačenje navedenih odredbi. Prvostepeni sud je propustio da utvrdi činjenice od kojih zavisi ocena da li tužilac ima pravni interes za podnošenje tužbe, a radi ishodovanja izvršne isprave radi ostvarivanja potraživanja prema tuženom, a što će sud u ponovnom postupku imati u vidu i nakon pravilne ocene dokaza doneće zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković