Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5172/2020
10.11.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Mila Janković, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Dragaš, advokat iz ... i tuženog VV iz ..., radi izdržavanja, odlučujući o reviziji tužene BB iz ..., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 118/20 od 10.07.2020. godine, u sednici održanoj dana 10.11.2020. godine, doneo je:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene BB iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 118/20 od 10.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2047/17 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi da na ime doprinosa u izdržavanju ćerke, ovde tužilje, plaćaju mesečni iznos od po 7.500,00 dinara, počev od 10.11.2017. godine pa ubuduće, sve dok za to budu bili ispunjeni zakonski uslovi i to svakog 01. do 05. u mesecu za tekući mesec. Stavom drugim izreke rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 118/20 od 10.07.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene BB iz ... i prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku, tužena BB je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (rođena 1997. godine) je ćerka tužene i tuženog, koji su ranije bili u braku. Tužilja se u septembru 2017. godine iselila iz porodičnog stana u kome je živela sa majkom i mlađom sestrom (rođenom 2010. godine), nakon čega je iznajmila stan, koji plaća 140 evra + troškove režije od oko 7.500,00 dinara. Utvrđeno je da je tužilja student treće godine „GG“ u ..., da na ime školarina duguje ukupan iznos od 243.650,00 dinara, da radi povremeno u kafiću po kom osnovu ostvaruje prihod od 15.000,00 do 20.000,00 dinara mesečno, te da njene mesečne potrebe iznose ukupno oko 43.000,00 dinara. Ispite ne može da polaže dok ne plati dugovanje prema fakultetu, s tim da je odslušala sva predavanja i vežbe iz treće godine. Od roditelja ne ostvaruje bilo kakvo izdržavanje.

Takođe je utvrđeno da tužena živi u svom stanu od 39 m2 sa maloletnom ćerkom (sestrom tužilje). Zaposlena je u predškolskoj ustanovi i po tom osnovu prihoduje oko 27.000,00 dinara mesečno. Prema priloženoj opomeni, na dan 21.02.2019. godine preduzeću „Infostan“ duguje iznos od 76.735,18 dinara. Otplaćuje kredit za koji mesečna rata iznosi oko 13.000,00 dinara, a od bivšeg supruga, ovde tuženog, prima alimentaciju u mesečnom iznosu od 11.500,00 dinara. Tuženi je zaposlen i na mesečnom nivou ostvaruje zaradu od oko 38.000,00 dinara. Sobu u kojoj stanuje plaća 10.000,00 dinara. Na otplatu kredita mesečno daje 5.500,00 dinara, a plaća i alimentaciju za mlađu ćerku u napred navedenom iznosu.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da je osnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obavežu da doprinose njenom izdržavanju u mesečnom iznosu od po 7.500,00 dinara. Svoju odluku zasnivaju na odredbama člana 155. Porodičnog zakona, nalazeći da traženi iznos predstavlja primeren doprinos roditelja u izdržavanju punoletnog deteta na redovnom školovanju, koje svojim radom učestvuje u sopstvenom izdržavanju, ali ne ostvaruje dovoljne prihode kako bi podmirilo egzistencijalne i druge uobičajene potrebe. Posebno ukazuju na okolnost da je dosuđeni iznos izdržavanja prevashodno usmeren na podršku prilikom okončanja školovanja, kao i na okolnost da presuđenjem nije ugrožena egzistencija tuženih i drugih lica koja tuženi izdržavaju.

Izloženi zaključak prihvata i revizijski sud.

Članom 66. Porodičnog zakona je propisano da je dete koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine dužno da delimično podmiruje potrebe svog izdržavanja. U članu 155. istog zakona, propisano je da punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života (stav 2.). Nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, odnosno druge krvne srodnike (stav 4). Kriterijumi određivanja visine izdržavanja propisani su članom 160. tog zakona.

Polazeći od navedenih normi materijalnog prava, a kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi shodno svojim imovinskim prilikama mogu da doprinose izdržavanju tužilje u zahtevanom iznosu. Time nije učinjena nepravda prema njima kao roditeljima, niti prema njihovoj maloletnoj ćerci - sestri tužilje, niti je ugroženja njihova egzistencija, imajući u vidu da su tuženi zaposleni, da su radno sposobni i da kroz dodatno radno angažovanje mogu da poboljšaju imovinsko stanje. Nema dokaza da su sredstva prihodovana po ugovorima o kreditu (koje tuženi otplaćuju na mesečnom nivou) utrošena na izdržavanje tužilje, pa se isto ne može ceniti kao činjenica koja je od bitnog značaja prilikom odlučivanja o visini izdržavanja. Kao relevantna, opravdano je uvažena okolnost da tužilja radom doprinosi sopstvenom izdržavanju i da zahtevano izdražavanje od roditelja prevashodno služi obrazovanju i osposobljavanju za budući život.