sticanja prava na starosnu penziju), isplati iznos od 2.286.498,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.10.2017. godine do isplate. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 854.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2550/21 od 24.11.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke, tako što je stavom prvim izreke, obavezan tuženi Kompanija za osiguranje DDOR „Novi Sad“ da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 450.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog potpunog gubitka radne sposobnosti od 100% iznos od 250.000,00 dinara i zbog naruženosti iznos od 200.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Kompanija za osiguranje DDOR „Novi Sad“ da mu solidarno sa drugotuženim isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 450.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog potpunog gubitka radne sposobnosti od 100% iznos od 250.000,00 dinara i zbog naruženosti iznos od 200.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi Preduzeće „Telekomunikacija“ d.o.o. Blace da solidarno sa prvotuženim (pogrešno navedeno sa drugotuženim) isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 900.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog potpunog gubitka radne sposobnosti od 100% iznos od 500.000,00 dinara i zbog naruženosti iznos od 400.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženo preduzeće „Telekomunikacija“ d.o.o. Blace da mu na ime razlike između očekivane zarade i isplaćene naknade za bolovanje za period od 09.11.2005. godine do 28.03.2007. godine isplati 228.315,84 dinara, na ime razlike između očekivane zarade i isplaćene invalidske penzije za period od 29.03.2007. godine (kao dana sticanja prava na invalidsku penziju), pa do 28.07.2015. godine (kao dana sticanja prava na starosnu penziju), isplati iznos od 2.286.498,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.10.2017. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime novčane rente isplate mesečno po 30.000,00 dinara počev od dana izvršnosti presude od prvog do petog u mesecu za tekući mesec, a zaostale rate odjednom počev od dana povređivanja 08.11.2005. godine do izvršnosti presude. Stavom šestim izreke, obavezan je prvotuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 552.325,00 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da drugotuženom isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 444.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i odluci o troškovima postupka u odnosu na drugotuženog, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Preduzeće „Telekomunikacija“ d.o.o. Blace je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20 i 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Subotici K.br. 926/10 od 16.12.2013. godine okrivljeni BB na osnovu člana 423. stavovi 1 i 2 Zakona o krivičnom postupku, oslobođen je od optužbe da je dana 08.11.2005. godine u 17,05 časova u ... u Ulici ... , ispred kućnog broja ... , ugrozio javni saobraćaj upravljajući teretnim vozilom marke „Zastava“, tip „Rivel“, reg.oznake PK ... , protivno odredbama člana 41. stav 1. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jer svoje vozilo u kretanju nije držao što bliže desnoj ivici kolovoza i na tolikoj udaljenosti od nje da s obzirom na brzinu kretanja svog vozila, uslova saobraćaja, osobine i stanja puta, ne ugrožava druge učesnike u saobraćaju i ne izlaže sebe opasnosti, iako je bio svestan da na taj način dovodi u opasnost život, tela ljudi i imovinu većeg obima, ali je olako držao da štetne posledice neće nastupiti ili da će iste moći izbeći, usled čega je došlo do sudara kada je okrivljeni gornjim desnim delom tovarnog sanduka svog vozila u kome je prevozio radnike zakačio otvorena bočna vrata prtljažnika na autobusu reg.oznake ... (BiH) koji je bio parkiran na parking prostoru neposredno uz desnu bočnu ivicu kolovoza, pri čemu je VV koji je sedeo sa desne strane u tovarnom sanduku teretnog vozila okrivljenog zadobio telesne povrede u vidu obimnog povređivanja glave i razorenja mozga od kojih je na licu mesta izgubio život, a teške telesne povrede je zadobio i AA, ovde tužilac, koji se takođe prevozio u tovarnom sanduku teretnog vozila okrivljenog. i to u vidu nagnječenja temeno-slepoočnog dela glave, nagnječenje i višestrukog preloma slepoočne kosti sa ulegnućem ulomaka. Istom presudom su oštećeni upućeni na građansku parnicu. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 236/14 od 29.05.2014. godine, potvrđena je prvostepena krivična presuda.

Na osnovu nalaza veštaka medicinske struke utvrđeno je da je tužilac ...11.2005. godine u navedenoj saobraćajnoj nesreći zadobio povrede koje su bile izražene višekomadnim prelomima desne slepoočne kosti sa utiskivanjem ulomaka u lobanjsku jamu, te nagnječenje mozga manifestovano komom koja je trajala oko četrdesetak dana. Trajne posledice nagnječenja mozga su delimična oduzetost desne ruke i noge, otežan govor i pojava padavice (epilepsija), kvalifikovane kao jedinstvena teška telesna povreda opasna po život, a kasnije zbog posledica koje su trajno ostale ove povrede su kvalifikovane kao naročito teška telesna povreda zbog trajnog i teškog narušavanja zdravlja. Tužilac je pretrpeo bolove veoma jakog intenziteta trenutno 1-2 sekunde, jer je odmah nakon povređivanja izgubio svest, bio u komi, a nakon vraćanja svesti, trpeo je bolove srednjeg intenziteta kontinuirano u trajanju od dva meseca i povremeno u trajanju od 3-4 meseca, kao i bolove lakog intenziteta tokom narednih šest meseci, koje će povremeno trpeti i u budućnosti. Kod tužioca je nastupilo trajno umanjenje opšte životne aktivnosti u visokom procentu oko 70%, a odnosi se na delimičnu oduzetost desne ruke i desne noge, njihovu otežanu poretljivost, otežan i nerazumljiv govor koji u znatnoj meri onemogućava komunikaciju sa svojim ukućanima i okolinom. Kod tužioca je nastupio trajni potpuni gubitak opšte radne sposobnosti 100% od dana povređivanja. Kod tužioca je nastupilo i estetsko naruženje u visokom stepenu koje se ogleda u oduzetosti srednjeg stepena desne ruke i desne noge, te otežanog i nerazumljivog govora. Na osnovu nalaza veštaka finansijske struke utvrđena je razlika između očekivane zarade i isplaćene naknade za vreme bolovanja za period od 09.11.2005.

godine do 28.03.2007. godine u iznosu od 228.315,84 dinara (prema drugoj varijanti nalaza) i razlika između očekivane zarade i isplaćene invalidske penzije za period od 29.03.2007. godine (kao dana sticanja prava na invalidsku penziju), do 28.07.2015. godine (kao dana sticanja prava na starosnu penziju) u iznosu od 2.286.498,89 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ br.30/96...55/99 i „Službeni glasnik RS“ br.55/04), usvojio tužbeni zahtev kao u izreci prvostepene presude, nalazeći da u slučaju udesa motornih vozila u pokretu, štetu trpe ne samo imaoci vozila kao opasne stvari, već i treća lica, odnosno putnici u vozilu kao u konkretnom slučaju tužilac. Stoga, imaoci vozila odgovaraju nezavisno od njihove krivice, što znači da se oštećenom pruža pravo da zahteva pun iznos nastale štete od opasne stvari za koju odgovara njen imalac, a čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke i veštaka medicinske struke. Istaknut prigovor zastarelosti ocenjen je kao neosnovan, imajući u vidu da je nastupio zastoj za vreme za koje tužilac zbog nesavladivih prepreka (lečenja i oporavka) bio sprečen da sudskim putem zahteva naknadu štete, te da rok zastarelosti počinje da teče od dana kada su pojedini vidovi štete dobili konačni oblik, odnosno za dušene bolove od dana završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje opšte životne aktivnost i naruženosti. Takođe na osnovu stanja u spisima prvostepeni sud na strani tužioca nije našao postojanje doprinosa nastanku štete.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je u odnosu na tuženu Kompaniju za osiguranje DDOR „Novi Sad“ iz Novog Sada tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan u pogledu naknade nematerijalne štete za fizičke bolove, umanjenje životne aktivnosti i naruženosti, imajući u vidu da se tužilac kritičnom prilikom prevozio u tovarnom delu vozila u kome je prevoženje lica izričito zabranjeno, da je samoinicijativno uskočio u sanduk vozila u pokretu kako bi tokom vožnje pušio cigarete i pored slobodnih mesta u kabini za putnike, da je sedeo na strani vozila, a ne na sredini tovarnog sadnuka, zbog čega je suprotno zaključku prvostepenog suda, ocenio da u skladu sa članom 192. Zakona o obligacionim odniosima na strani tužioca postoji doprinos nastanku štete u visini od 50% . Pri tom drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je osiguravajuće društvo u smislu odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ br.30/96...55/99 i „Službeni glasnik RS“ br.55/04), koji je važio u vreme nastanka nematerijalne štete u obavezi da istu naknadi, da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete jer od dana saznanja za obim i visinu štete pa do podnošenja tužbe nije protekao rok propisan članom 376 stav1. ZOO, te da je visina naknade za pojedine vidove nematerijalne štete odmerena u pravičnom iznosu. Primenjujući naveden doprinos tužioca nastanku štete na iznose utvrđene pravične novčane naknade, tužiocu je dosudio 450.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti (imajući u vidu da sud nije vezan za pravi osnov koji je tužilac naveo u tužbi) iznos od 250.000,00 dinara i na ime naruženosti iznos od 200.000,00 dinara, a u preostalom delu je odbio tužbeni zahtev do traženih iznosa. Primenom odredaba člana 164. Zakona o radu, članova 173, 174 i 177 stav 2. ZOO u odnosu na drugotuženo Preduzeće „Telekomunikacija“ d.o.o. Blace odbijen je tužbeni zahtev tužioca, imajući u vidu da je pravnosnažnom krivičnom presudom, sada pok. BB radnik drugotuženog koji je upravljao teretnim vozilom vlasništvo tog tuženog, a koje vozilo je u vreme kritičnog događaja bilo osigurano kod prvotuženog osiguravajućeg društva,

oslobođen od optužbe da je izvršio teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Drugostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi za oslobađanje od odgovornosti drugotuženog, iako je tužilac pretrpeo štetu na radu i u vezi sa radom koju nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otklonioti, s obzirom na to da je šteta nastala isključivom krivicom trećeg lica, odnosno vozača autobusa, kao drugog učesnika u saobraćajnoj nesreći, koji je bio parkiran uz samu ivicu kolovoza sa otvorenim poklopcem prtljažnika koji je natkrivao kolovoz za 0,47 m i čija se najviša tačka bila na 2,8 m iznad kolovoza, što je bila neočekivana prepreka za vozača kamiona kao opasne stvari čiji je vlasnik drugotuženi. U odnosu na prvotuženog i drugotuženog odbijen je zahtev za naknadu materijalne štete na ime razlike između očekivane zarade i isplaćene naknade za bolovanje i razlike između očekivane zarade i isplaćene invalidske penzije, kao i na ime novčane rente, jer tužilac nije opredelio u čemu se sastoje zaostale rente počev od dana povređivanja niti je naveo koji je to jedinstveni iznos.

Po oceni Vrhovnog suda ovakvo stanovište drugostepenog suda zasnovano je na drugačijem činjeničnom stanju od utvrđenog u prvostepenom postupku, na šta se osnovano revizijom ukazuje u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu na osnovu člana 394. stav 1. tačka. 4. ZPP nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Međutim, drugostepeni sud je činjenice na osnovu kojih je izveo zaključak o podeljenoj odgovornosti u odnosu na prvotuženog osiguravača nalazeći da postoji doprinos tužioca nastanku štete u visini od 50%, a u odnosu na drugotuženog poslodavca da su ispunjeni uslovi za oslobađanje od odgovornosti, zasnovao na drugačijoj (sveobuhvatnoj) oceni dokaza, između ostalih i saslušanih svedoka, u odnosu na prvostepeni sud koji na osnovu predmetne građe u spisima nije našao postojanje doprinosa na strani tužioca nastanku štete. Pri tom drugostepeni sud utvrđuje činjenice i okolnosti pod kojima je nastao štetni događaj, kao i ponašanje i radnje tužioca kao oštećenog, koje su stvorile uslove na nastanak štete, a na osnovu kojih je cenio osnov odgovornosti tuženih, bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom u smislu člana 383 ZPP.

Sledom iznetog, iz navedene zakonske odredbe proizlazi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da drugačije ceni neposredno izvedene dokaze pred prvostepenim sudom radi preinačenja prvostepene presude. Ako ne prihvati ocenu dokaza prvostepenog suda i da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud je dužan da zakaže raspravu na kojoj će, ponovnim izvođenjem dokaza i saslušanjem svedoka da utvrdi bitne činjenice za pravilno odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca. Drugostepeni sud nije tako postupio, a morao je to da učini, imajući u vidu i činjenicu da je u ovom predmetu već jedanput bila doneta prvostepena presuda koju je apelacioni sud ukinuo.

Osim toga, drugostepeni sud nije raspravio činjenice i okolnosti od značaja za pravilnu primenu odredbe člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...85/18) kojom je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Saglasno navedenom, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti prema Zakonu o obligacionim odnosima. Odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u

vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (objektivna odgovornost). Prema članu 177. stav 1, 2. i 3. istog zakona, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika, ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći, ili otkloniti. Imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Međutim, prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane u kom slučaju se angažuje odgovornost po osnovu krivice. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, ali uz istovremenu obavezu zaposlenog da se pridržava svih predviđenih mera i organizacije rada u tom cilju. Naime, postupanje oštećenog može biti od uticaja na nastanak štetnog događaja, kao i obim nastupelih štetnih posledica ukoliko su postojale osnovne pretpostavke za bezbednu vožnju, a njegovo ponašanje odstupa od uobičajenog pažljivog postupka, procenjeno prema objektivnom kriterijumu dužne pažnje prosečnog čoveka koji je dužan da brine o svojim pravima i interesima, kao i u nepreduzimanju mera, kako oštećenog tako i poslodavca, da se sasvim otkloni ili umanji dejstvo štetnih posledica.

Sa napred navedenih razloga, činjenično stanje od značaja za odluku o postavljenom zahtevu za naknadu nematerijalne i materijalne štete je nedovoljno raspravljeno i samim tim nepotpuno utvrđeno, imajući u vidu i pravilo sadržano u odredbi člana 13. ZPP kojom je propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan samo za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, a što je sve bilo od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava. Zbog toga je drugostepena presuda morala biti ukinuta u pobijanom odbijajućem delu, kao i odluku o troškovima postupka u odnosu na drugotuženog jer njihova visina zavisi od uspeha tužioca u sporu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama, zakazati raspravu pred drugostepenim sudom i ponovno izvesti dokaze iz prvostepenog postupka, kako bi imao mogućnost da te dokaze oceni i razjasni sve okolnosti i činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, kako bi imao mogućnost da donese pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća - sudija Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković