Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom je neosnovano budući da je drugostepeni sud potvrdio odluku prvostepenog suda prihvatajući činjenično stanje utvrđeno od strane tog suda, pa samim tim i ocenu dokaza od strane tog suda u smislu odredbe člana 8. ZPP, i doneo pravilnu i zakonitu odluku. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tužilje izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužene BB kao kupca i tužene VV kao prodavca, zaključen je i overen kod javnog beležnika Gordane Jovanović iz Beograda, pod OPU br. 1480/2017 od 08.08.2017. godine, Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. Predmet ugovora je nepokretnost čiji je prodavac knjižni vlasnik i to stan br. 4 i vanknjižni vlasnik dograđenog stambenog objekta i garaže (za koje je u toku postupak legalizacije). Prema članu 2. ugovora, kupoprodajna cena nepokretnosti je 63.500 evra, s tim da je na dan zaključenja predugovora isplaćen prodavcu deo kupoprodajne cene od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, i konstatovano da će preostali deo cene biti isplaćen nakon solemnizacije ugovora prenosom na račun prodavca. Prema članu 4. stav 2. ugovora, u korist tužilje ustanovljeno je pravo plodouživanja – doživotnog stanovanja u predmetnoj nepokretnosti, koje pravo je ovlašćena da upiše u javne knjige nadležnog katastra. Na osnovu navedenog ugovora, tužena BB je upisana kao vlasnik na nepokretnosti - stana br. 4, u prizemlju, površine 27 m2, sa dograđenim stambenim objektom od 29,02 m2 i garažom od 44,61 m2 u ul. ..., ..., izgrađenog na delu kat.parcele br. ... i br. ... KO ... Pre zaključenja navedenog ugovora, tužilja je 19.06.2017. godine prodala stan koji se nalazi u ul. ..., od kojih novčanih sredstava je isplaćena kupoprodajna cena, i to tako što je najpre novčani iznos sa tužiljinog bankovnog računa prenet na račun tužene BB, koja je zatim na ime isplate kupoprodajne cene ovaj novčani iznos prenela na račun tužene VV. Ocenom iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka, utvrđeno je da je između tužilje i tužene BB, njene ćerke prethodno postojao usmeni dogovor u vezi kupovine sporne nepokretnosti, koji je podrazumevao da tužilja proda svoj stan i da se od tog novca kupi nepokretnost na ime tužene BB. Tužena BB sa porodicom i tužiljom živi od 2005. godine, u zajedničkom domaćinstvu i tužilja je insistirala da proda stan i da se presele u kuću sa dvorištem, kao i da se kuća kupi na ime tužene BB, s tim da bratu isplati 2.000 evra i odrekne se nasledstva imovine u ... u korist brata. Sud nije poklonio veru iskazu tužilje u delu u kome tvrdi da nije znala kakav ugovor zaključuje i da je mislila da ona kupuje kuću na svoje ime i da nije bila upoznata sa tekstom kupoprodajnog ugovora, koji je neposredno potpisala u svojstvu plodouživaoca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, zaključivši da je tužilja bila upoznata sa svim elementima ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, da je ugovor zaključen pred javnim beležnikom, koja je uputila sva upozorenja i objašnjenja ugovornim stranama prilikom overe, odnosno prilikom solemnizacije ugovora, što je potvrđeno i u klauzuli o potvrđivanju isprave priloženoj uz ugovor, te da je tužilja znala da je ugovoreno njeno pravo plodouživanja na nepokretnosti i da je ona u tom svojstvu i potpisala predmetni ugovor, zbog čega su našli da je neosnovan primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Nižestepeni sudovi su odbili i eventualni tužbeni zahtev, kojim je tužilja tražila poništaj kupoprodajnog ugovora, zbog mana volja, zaključivši da je i ovaj zahtev neosnovan, budući da je tužilja pri zaključenju ugovora svoju volju dala slobodno, bez prinude i da je nije dala u zabludi ili usled prevare, a odbijen je i eventualni zahtev kojim kojim je tužilja tražila da se tužena BB obaveže da joj isplati 7.636.510,00 dinara, budući da je kupoprodajni ugovor u svemu zaključen u skladu sa zakonom i pravom voljom ugovornih strana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbom člana 61. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, propisano je da je zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine (stav 1), da stranka koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva (stav 2). Članom 63. istog zakona propisano je da kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje, a članom 65. istog zakona da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili održava u zabludi u nameri da je time navedene na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna (stav 1), da strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete (stav 2).

Saglasno navedenom, zabluda je pogrešna predstava (nesvesni nesklad između unutrašnje volje i njene izjave) o nekom elementu pravnog posla ili drugoj pravnoj činjenici koja utiče na njegovu punovažnost. Nije svaka zabluda razlog za poništenje pravnog posla, nego samo ona koja je bitno uticala na njegovo zaključenje. Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Prevara predstavlja nedostatak volje jedne strane usled zablude koju je namerno izazvala druga strana ili je održava u zabludi, da bi je navela na zaključenje pravnog posla. Prevara, kao i zabluda pretpostavlja pogrešnu predstavu o nekom elementu pravnog posla potrebnog za njegovu punovažnost. Za razliku od zablude prevara je namerno izazivanje pogrešne predstave izazvane radnjom druge strane. Pojam prevare podrazumeva sticaj dva elementa i to jedan, psihološkog karaktera koji se svodi na nameru jednog ugovorača da drugog navede ili održava u zabludi radi zaključenja pravnog posla, tako što preduzima različite radnje i postupke koji dovode do formiranja pogrešne predstave druge strane o relevatnim činjenicama. Drugi, da između prevare i zaključenog pravnog posla treba da postoji uzročna veza, koja se sastoji u tome da prevarena strana bez lažnih tvrdnji i netačnih predstava koju je izazvala druga strana, pravni posao ne bi zaključila, ili ga ne bi zaključila pod istim uslovima. Prevara mora biti uzrok, ili za zaključenje ugovora ili za sadržinu ugovora. Oba elementa kumulativno treba da budu ispunjena da bi prevarena strana mogla da zahteva poništenje takvog pravnog posla. Najvažnija razlika između zablude i prevare je u tome da za zabludu nije kriva druga ugovorna strana, nego je ona posledica pogrešne predstave same strane koja je u zabludi, dok se za prevaru traži da prevarena strana za stanje zablude nije kriva, nego je to stanje izazvano ili održavano svesnom radnjom druge strane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je pre zaključenja predmetnog ugovora, 19.06.2017. godine prodala svoj stan koji se nalazi u ul. ..., od kojih novčanih sredstava je isplaćena kupoprodajna cena nepokretnosti, i to tako što je novčani iznos sa tužiljinog bankovnog računa prenet na račun tužene BB, koja je zatim na ime isplate kupoprodajne cene ovaj novčani iznos prenela na račun tužene VV. Takođe, pre zaključenja predmetnog ugovora agent za nekretnine učestvovao je u pronalaženju nepokretnosti (koja je predmet ugovora o kupoprodaji) i prilikom dogovora oko kupovine kuće bilo je odlučeno da se ista kupi na ime tužene BB, a da tužilja bude plodouživalac, pa je i ugovor o kupoprodaji sastavljen po takvom dogovoru majke i ćerke. Predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen je kod javnog beležnika 08.08.2017. godine, a javni beležnik je pre overe pred ugovornim stranama pročitala ugovor, a tekst ugovora bio je vidljiv na velikom monitoru, pa su ugovorne strane i tužilja kao plodouživalac pitane da li im nešto nije jasno i da li imaju neka pitanja, te da je tužilja razumela tekst ugovora i nije imala dodatnih pitanja. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, u konkretnom slučaju, tužilja znala da se predmetna nepokretnost kupuje na ime tužene BB, a da je za tužilju ugovoreno pravo plodouživanja, pa je predmetni ugovor ona i potpisala u svojstvu plodouživaoca. Zato kod tužilje nije postojala nesaglasnost ni u pogledu prirode (vrste) ugovora koji se zaključuje, kao ni u pogledu osnova ili prirode ugovorne obaveze, u smislu odredbe člana 63. ZOO, niti ga je u smislu odredbe člana 61. ZOO zaključila u zabludi, odnosno pod prevarom u smislu odredbe člana 65. ZOO, budući da je tužiljina prava volja prilikom zaključenja predmetnog ugovora bila da se za nju ugovori pravo doživotnog plodouživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je kupoprodajni ugovor u svemu zaključen u skladu sa zakonom i pravom voljom ugovornih strana, da tužena BB nije tužilju dovela niti je održavala u zabludi da zaključi ugovor u svojstvu plodouživaoca, da je kod tužilje postojala namera da se nepokretnost kupi na ime tužene, s obzirom na okolnost da je nakon prodaje stana na ..., novac sa svog računa prebacila na račun tužene BB kako bi ona kao kupac isplatila kupoprodajnu cenu nepokretnosti prodavcu, tuženoj VV. Stoga su pravilno odlučili kada su odbili osnovni i eventualni tužbeni zahtev.

Neosnovani su navodi revizije da je tužena zaključila sporni ugovor u zabludi o prirodi ugovora, odnosno usled prevare. Naime, tužene nisu kod tužilje izazvale netačnu predstavu, da bi zaključila predmetni ugovor o kupoprodaji, već je tužilja pri zaključenju ugovora svoju volju dala slobodno, bez prinude i zablude usled prevare druge ugovorne strane, pa sledi da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 65. Zakona o obligacionim odnosima za poništaj ugovora i isplatu tržišne vrednosti nepokretnosti.

U većem delu navodi revizije tužilje se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić