U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena, kao vlasnik poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini je sa tužiocima, kao zakupcima 04.06.2012. godine zaključila više ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta na kom je bio zasad višanja, za period od 20 godina. Dana 25.09.2014. godine na zemljištu je u katastru nepokretnosti upisana svojina „Navip“ a.d. Beograd – u stečaju pošto je zemljište stečeno na osnovu pravnog posla, radi podmirenja čijih obaveza je u stečajnom postupku ovo poljoprivredno zemljište prodato trećem licu, kome su tužioci po nalogu stečajnog suda predali posed zemljišta 27.05.2016. godine.

Nižestepeni sudovi nalaze da u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete kao posledice raskida ugovora o zakupu, iz razloga što je tužena u vreme zaključenja ugovora o zakupu sa tužiocima bila vlasnik poljoprivrednog zemljište koje je bilo predmet ugovora. Tužena parcelama u toku trajanja zakupa nije raspolagala, već je do promene titulara svojine došlo iz razloga što pravno lice koje je u sistemu društvene svojine zemljište koristilo propustilo da blagovremeno izvrši popis i razgraničenje društvene i državne svojine na poljoprivrednom zemljištu. Raskid ugovora nije posledica ni nepravilnog, odnosno nezakonitog rada državnih organa, pošto je po odredbama člana 591. Zakona o obligacionim odnosima, člana 62. stav 10. Zakona o poljoprivrednom zemljištu i člana 133. Zakona o stečaju pribavilac stupio na mesto zakupodavca, pa tužioci nisu bili isključeni iz prava na zakup.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, pošto nisu ispunjeni zakonski uslovi za naknadu štete kao posledice raskida ugovora o zakupu.

Prema članu 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“ br. 49/92, 54/96 i 62/06) poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini (stav 1.); poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća (stav 2). Prema članu 3. tog zakona preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. zakona izvršiće popis zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31.12.1997. godine.

Prema odredbama članova 60. i 62. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“ br. 62/06...112/15) Republika Srbija raspolaže i upravlja poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini, između ostalog, zaključenjem ugovora o zakupu. Po odredbi člana 62. stav 10. tog zakona ako se nakon davanja zemljišta u zakup promeni sopstvenik prava svojine na poljoprivrednom zemljištu, novi sopstvenik stupa na mesto zakupodavca, a prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i savesnog zakupca. Odredbom člana 70. zakona propisano je da se na raskid ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini primenjuju propisi o obligacionim odnosima. Odredbama člana 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu - koje nisu integrisane u tekst osnovnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 112/15) propisano je da je danom stupanja na snagu tog zakona Republički geodetski zavod dužan da po službenoj dužnosti na zemljištu za koje nije izvršen popis u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivredom zemljištu u druge oblike svojine izvrši upis javne svojine Republike Srbije, sa pravom raspolaganja i upravljanja ministarstva.

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova (član 137. stav 1); kada u ugovoru sa uzastopnim obavezama jedna strana ne ispuni jednu obavezu, druga strana može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene (član 129. stav 1); raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveza na naknadu eventualne štete (član 132. stav 1.); ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); krivica postoji ako je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

U konkretnom slučaju ugovori o zakupu zaključeni 2012. godine za vreme od 20 godina, po kojima su tužioci plaćali zakupninu za svaku godinu pojedinačno, raskinuti su za period od 2016. godine pa ubuduće, pošto su tužioci po nalogu stečajnog suda posed nepokretnosti predali novom vlasniku - kupcu u postupku stečaja. Nesumljivo je da raskid ugovora nije skrivila ni jedna ugovorna strana, već da je on posledica propusta preduzeća „Navip“ a.d. - u stečaju, da u zakonom predviđenom roku (31.12.1997. godine) izvrši popis poljoprivrednog zemljišta i razgraničenje društvene i državne svojine, sledom čega je na zemljištu upisana javna svojina Republike Srbije. Tužioci nisu tvrdili, niti pružili dokaze na okolnost da su podnosili pravne lekove protiv odluka donetih u stečajnom postupku, odnosno protiv rešenja RGZ, Službe za katastar nepokretnosti na osnovu kog je brisano pravo zakupa tužilaca evidentirano u javnoj knjizi, niti da su od novog vlasnika zahtevali da stupi u ugovor o zakupu u smislu člana 62. stav 10. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Pošto su tužioci u mirnom postupku predali posed nepokretnosti novom sopsteveniku i na taj način se saglasili sa raskidom ugovora za ubuduće, a nisu dokazali da je u radnjama organa tuženih bilo nezakonitog, odnosno nepravilnog postupanja koje za neposrednu posledicu ima nastanak sporne štete, u situaciji kada su po zaključenim ugovorima sukcesivno plaćali zakupninu za svaku ekonomsku godinu i po tom osnovu njihova imovina nije umanjena, pravilno su nižestpeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi za građansku deliktnu odgovornost tužene države.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković