Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi su izjavili reviziju, kojom navedenu presudu pobijaju u stavu drugom izreke, u stavu trećem izreke u delu kojim je prvotuženi obavezan da tužilji isplati iznos od 150.000,00 dinara sa kamatom, u stavu petom i stavu sedmom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP. Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, ovaj sud je utvrdio da je revizija tuženih osnovana.

Prema činjeničnom utvrđenju na kojem je zasnovana pobijana presuda, tužilja AA iz ... je objavila 1994. godine autorski rad „...“ u Zborniku radova „...“, zatim 2004. godine koautorski naučni rad sa koautorom GG „...“ u Zborniku radova „...“, 2005. godine koautorski rad sa koautorom DD „...“ u Zborniku radova ... i povezanim temama i jedan je od urednika u knjizi „...“. Prema mišljenju veštaka dr Predraga Ivaniša, tužilja je prva osmislila rešenje za intidžerski kod koji ispravlja jednu bitsku grešku na podnoj reči, što ga čini originalnom duhovnom tvorevinom. To rešenje je javno prezentovano na konferenciji međunarodnog značaja i nije osporena njegova originalnost, što ga čini autorskim delom. Teorija zaštitnih kodova je segment telekomunikacija koja se bavi borbom protiv grešaka na različite načine, a jedan od tih načina je korekcija greške.

Koautorski rad tuženih BB i VV nosi naziv „...“, objavljen je na sajtu ...u odeljku „...“. U koautorskom radu tuženih citirana su tri rada drugih stranih autora koji takođe razmatraju intidžerske kodove, a manje sličnosti imaju sa spornim radom tuženih nego radovi tužilje, a i objavljeni su kasnije od tužiljinih. Radovi tužilje nisu pomenuti. Izraz za prvi ček bajt je bio poznat i pre tužiljinog rešenja, a tek je u njenim radovima uočeno da se iz njega može odrediti težina greške. Prema nalazu i mišljenju veštaka dr Predraga Ivaniša, u spornom koautorskom članku tuženih preuzeta su tri segmenta tužiljinog autorskog dela, realizacija naučne ideje kojom se greška na jednom bitu u okviru jednog bajta kodne reči ispravlja intidžerskim kodom sa dužinom kodne reči koja se može podešavati po potrebi, rešenje da se težina greške može odrediti iz prvog bajt sindroma koji se određuje kao razlike intidžerskih aritmetičkih suma informacionih bajta formiranih na strani predaje i prijema i rešenje da se lokacija bajta koja sadrži jednu bitsku grešku može odrediti iz drugog bajt sindroma. Rešenje za detekciju dvostrukih bitskih grešaka u kodnoj reči, plasirano u koautorskom radu tuženih, nije preuzeto.

Prvostepeni sud prihvata da je tužilja dokazala da je autor originalnog rešenja sadržanog u naučnom radu „...“ (koautorski rad sa GG objavljen 2004. godine), da je prva osmislila rešenje za intidžerski kod koji ispravlja jednu bitsku grešku na kodnoj reči što ga čini originalnom duhovnom tvorevinom, da tuženi nisu od tužilje preuzeli rešenje za detekciju dvostrukih bitskih grešaka na kodnoj reči, ali su preuzeli tri segmenta i deo naslova koji ukazuje da u svom radu predlažu rešenje za kod koji ispravlja jednu bitsku grešku intidžerskim putem, ne označavajući izvorno delo tužilje i nju kao autora. Taj sud je pažnju posvetio tome da je tužilja autor rešenja za intidžerski kod koji ispravlja jednu bitsku grešku na kodnoj reči, da je u koautorskom radu tuženih predloženo rešenje za kod koji ispravlja jednu bitsku grešku intidžerskim putem uz korišćenje sličnog principa ispravljanja greške kao što je koristila tužilja u svom radu, ali da izvesna razlika postoji, pa imajući u vidu da kod koji je tužilja definisala ne može da detektuje dve greške i da se u tome ispoljava bitna razlika u radovima, zaključuje da nema povrede autorskog prava. Neoznačavanje literature iz koje se preuzima formula za prvi ček bajt i nemogućnost da se utvrdi čije je rešenje u radu tuženih korišćeno, prvostepeni sud ceni kao postupak izbegavanja da se referencira rešenje u značajnoj meri slično rešenju tuženih, koji može imati za posledicu povredu akademskog ponašanja, ali ne i povredu autorskog prava u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima. Sledom takvog zaključka, prvostepeni sud je tužbeni zahev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je primenom člana 383. stav 3. ZPP zakazao raspravu, na održanoj raspravi ponovio već izvedene dokaze i odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva. Kod zaključka da su tuženi povredili autorsko pravo tužilje, drugostepeni sud se oslonio na nalaz i mišljenje veštaka prof. dr. Predraga Ivaniša, iskaz veštaka i njegovo izjašnjenje po primedbama tuženih. Držeći da su tuženi prekludirani sa dokaznim predlogom za kontrolnim veštačenjem, taj dokazni predlog tuženih je odbijen.

Revizijom se osnovano ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, što predstavlja revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP. Dokazni predlog za kontrolno veštačenje stavljen je u postupku pred prvostepenim sudom, na ročištu 24.12.2015. godine, posle kojeg su održana još dva ročišta, a da prvostepeni sud o tom predlogu nije odlučio. Izjašnjenje dato na završnom ročištu u prvostepenom postupku, da novih dokaznih predloga tuženi nemaju, ne znači da su tuženi povukli odnosno odustali od prethodno stavljenog dokaznog predloga da se odredi kontrolno veštačenje. Drugostepeni sud je pogrešnom primenom člana 372. ZPP odbio dokazni predlog za izvođenje dokaza kontrolnim veštačenjem, kao da je taj dokazni predlog stavljen tek u fazi žalbenog postupka. Takvim postupanjem učinjena je bitna povreda postupka od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke. Odbijanjem dokaznog predloga, tuženi su uskraćeni u raspravljanju o složenim pitanjima za koje je potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

U ovom sporu, raspravljanje putem izvođenja dokaza veštačenjem ima veliki značaj. Sadržina i obuhvat spornih pitanja, složenost i osetljivost dokazne teme za veštačenje, stručne reference i kompetencije stranaka, iziskuju da se kao važni činioci uzmu u razmatranje kod odlučivanja o dokaznom predlogu tuženih.

Različita gledišta vrhunskih stručnjaka o sličnostima i razlikama u publikovanim člancima kao autorskim delima, suprotstavljena u sudskom sporu za zaštitu autorskih prava, zahtevaju obazrivo postupanje suda kod imenovanja jednog ili više veštaka odnosno naučne ustanove da obavi zadatak veštačenja. U takvoj situaciji, veštačenje po pravilu treba da je povereno odgovarajućoj ustanovi i da je izvršeno od strane tima stručnjaka ustanove određene za veštačenje. Isto se odnosi i na novo veštačenje tzv „kontrolno veštačenje“. Veštačenje, jedno ili više, u kontradiktornom sudskom postupku, treba da posluže tome da se stručne činjenice razjasne i rasprave na način koji će biti zasnovan na konkretnim pokazateljima i merilima, radi pouzdane ocene o spornom pitanju ima li povrede autorskog prava i u čemu se povreda sastoji. U konkretnom slučaju, predlog za kontrolno veštačenje je stavljen i drugostepeni sud će ga uzeti u ponovno razmatranje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo drugostepenu presudu u pobijanom delu i predmet vratio tom sudu da u skladu sa primedbama iz ovog rešenja otkloni bitnu povredu postupka, raspravi sporna pitanja, na pouzdan način utvrdi odlučne činjenice i pravilnom primenom materijalnog prava donese novu presudu.

Primenom člana 415. stav 1. i člana 166. stav 3. ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić