Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 359/24 od 09.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu te usvajajućem delu preko iznosa od 12.000,00 dinara do dosuđenog iznosa od 20.000,00 dinara, kao i u delu odluke o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u delu u kome je odbijena njegova žalba, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 154/2001 od 20.03.2001 godine razveden je brak roditelja tužioca, majke VV i tuženog, a njihova tada maloletna deca, sinovi GG, rođen ....1989. godine i AA, ovde tužilac, rođen ...1992. godine, povereni su na čuvanje i vaspitanje majci. Tom presudom tuženi je obavezan da na ime svog doprinosa u izdržavanju maloletne dece plaća ukupno za oba deteta iznos od 3.000,00 dinara mesečno, ili protivvrednost od 100 DEM počev od 01.01.2001. godine. Tužilac AA je u vreme donošenja navedene presude imao 8 godina, a u međuvremenu su se promenile okolnosti utoliko što tužilac više nije maloletan, ali ima smetnje u razvoju usled čega mu je neophodan staratelj, i njegove potrebe su se povećale. Tužba za izmenu navedene presude u delu odluke o izdržavanju podneta je 07.12.2022. godine. Prema nalazu i mišljenju Međuopštinske komisije za razvrstavanje lica ometenih u fizičkom i psihičkom razvoju od 28.09.2000. godine tužilac je razvrstan je u kategoriju lica sa sindromom mentalnog deficita – laka mentalna nedovoljna razvijenost – autistični poremećaj ponašanja. Prema izveštaju lekara specijaliste neuropsihijatra Doma zdravlja Novi Sad od 31.07.2015. godine postavljena mu je dijagnoza F84, pervazivni razvojni poremećaj sa mentalnim i autističnim smetnjama. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P2 132/2021 od 11.10.2021. godine, koje je postalo pravnosnažno 01.02.2022. godine, tužiocu je određena mera potpunog lišenja poslovne sposobnosti, a rešenjem organa starateljstva od 18.07.2022. godine tužilac je stavljen pod starateljstvo i za staratelja mu je postavljena majka. Tužilac živi sa majkom u jednosobnom stanu koji je dobio na poklon od tuženog 2001. godine. Korisnik je boravka za autističnu decu i omladinu, čije troškove snosi Grad. U boravku boravi svaki radni dan u periodu od 8,30 do 15,00 časova, i tu ima obezbeđen ručak. U okviru boravka odlazi dva puta mesečno na druženje na Čenej, a svaki odlazak iznosi 1.500,00 dinara odnosno na mesečnom nivou 3.000,00 dinara, i to plaća njegova majka. Tužilac je usled lošeg zdravstvenog stanja nesposoban za samostalan život i da radom ostvari zaradu, a njegovo zdravstveno stanje zahteva povećan stepen brige i staranja majke o njemu. Majka tužioca rođena je 1968. godine, završila je osnovnu školu, trenutno je nezaposlena. Pored brige i staranja o tužiocu, ona svojim radnim angažovanjem na obavljanju povremenog neprijavljenog rada, spremanja stana drugom licu, prosečno mesečno ostvaruje oko 18.000,00 dinara. Za stan u kojem živi sa tužiocem plaća od januara 2022. godine mesečno troškove, i to za informatiku oko 5.300,00 dinara, za struju oko 4.000,00 dinara, za „Orion paket“ oko 2.560,00 dinara, a do tada je ove troškove plaćao tuženi. Sa tužiocem ne ide na more, niti na putovanja i izlete, jer nema novca da to plati. Tuženi je rođen 1966. godine, vlasnik je firme - pekare koja se nalazi u kući u ..., s tim što je vlasnik te kuće njegov sin GG. Firma poseduje dva automobila marke „BMB“ i „Reno“, a u pekari pored tuženog radi još petoro radnika koji su prijavljeni na minimalnu zaradu. Tuženi je 11 godina u braku sa DD, u kome je rođeno dvoje dece, sin ĐĐ, rođen ...2012. godine, učenik je šestog razreda osnovne škole, i EE, rođen ...2013. godine, koji pohađa peti razred osnovne škole. Ova deca imaju redovne potrebe dece svog uzrasta s tim što starije dete ĐĐ boluje od dijabetesa tip 1, zbog čega prima insulin koji mu se obezbeđuje na teret socijalnog osiguranja s tim da tuženi plaća senzore za merenje šećera. Tuženi je vlasnik jednog pašnjaka površine 5.000 m2 u ..., a sa decom i suprugom DD živi u kući koja je vlasništvo njegove supruge na osnovu ugovora o regulisanju međusobnih imovinskih odnosa u braku od 24.08.2021. godine. Sve troškove u vezi sa tom kućom plaća njegova supruga DD, tuženi joj povremeno daje novac, a ona je vlasnik kozmetičkog salona koji se nalazi u kući u ... i putničkog automobila marke „Audi“. Tužilac je korisnik uvećanog dodatka za tuđu negu i pomoć u mesečnom iznosu od 38.800,00 dinara, a koji njegova majka koristi za zadovoljenje njegovih potreba ali i za plaćanje troškova stanovanja. Mesečne potrebe tužioca koje se odnose na troškove hrane, higijene, garderobe, obuće, odlaske u bioskop i pozorište i odlaske na druženje na Čenej, utvrđene su u iznosu od 35.000,00 dinara mesečno, pri čemu u strukturi navedenih troškova nisu iskazani troškovi putovanja, eventualnog letovanja, zimovanja, makar i povremeno, budući da tužilac, zbog nemogućnosti majke da finansira ove troškove, ne ide na putovanja. Minimalna suma izdržavanja za mart mesec 2024. godine iznosila je 47.407,45 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredbi članova 155. stav 1, 160 i 164. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je izmenio prethodnu odluku o izdržavanju i obavezao tuženog da na ime svog doprinosa izdržavanju tužioca, kao punoletnog deteta koje je zbog bolesti nesposobno za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje, plaća mesečno iznos od 20.000,00 dinara počev od dana pravnosnažnosti presude, a odbio zahtev za još 20.000,00 dinara do traženih 40.000,00 dinara mesečno, kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje i primenjeno materijalno pravo od strane prvostepenog suda, nalazeći da je pravilna i odluka o troškovima parničnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo u pogledu dosuđene visine izdržavanja.

Izdržavanje punoletnog deteta ostvaruje se pod određenim uslovima. Prema članu 155. Porodičnog zakona, pravo na izdržavanje od roditelja ima punoletno dete koje je nesposobno za rad, dok takvo stanje traje, pod uslovom da nema dovoljno sredstava za izdržavanje (stav 1.) i punoletno dete koje se redovno školuje najkasnije do navršene 26 godine života, srazmerno mogućnostima roditelja (stav 2.). Navedeni uslovi za izdržavanje punoletnog deteta ograničeni su pravnim standardom očigledne nepravde, s obzirom da je stavom četvrtim navedene zakonske odredbe, predviđeno da punoletno dete nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje ( i druge krvne srodnike iz stava 3. tog člana).

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Dakle, pravo punoletnog deteta koje je nesposobno za rad na izdržavanje od roditelja, istovremeno predstavlja zakonsku dužnost roditelja da daje izdržavanje, ukoliko punoletno dete koje je nesposobno za rad nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a za roditelja prihvatanje izdržavanja ne predstavlja očiglednu nepravdu.

Povelja o pravima osoba sa autizmom (Hag, 1992) propisuje pravo osoba sa autizmom da žive samostalan i celovit život u skladu sa svojim mogućnostima, i na prihod dovoljan da obezbedi adekvatnu ishranu, odeću, smeštaj i ostale životne potrebe.

Tužilac boluje od autizma, lišen je poslovne sposobnosti i stavljen pod starateljstvo, i zbog toga ima i posebne potrebe, pre svega potrebu da se o njemu stara treće lice i pruža mu negu i pomoć. Stoga se mesečne potrebe tužioca sastoje ne samo od osnovnih već i od posebnih potreba, i zajedno čine ukupan iznos mesečnih potreba tužioca. Nižestepeni sudovi kod utvrđenja visine ukupnih mesečnih potreba tužioca, uzeli su u obzir samo visinu njegovih osnovnih potreba u vidu troškova za ishranu, higijenu, garderobu, obuću, odlaske u bioskop i pozorište i odlaske na druženje na Čenej, utvrdivši da ukupno iznose 35.000,00 dinara mesečno (pri čemu u strukturu ovih troškova nisu uračunati troškovi zimovanja i letovanja), a uzeli u obzir i visinu njegovih posebnih potreba. Tužilac je ostvario pravo i prima uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć u iznosu od 38.800,00 dinara mesečno, upravo kako bi zadovoljio posebne potrebe, jer ta naknada, kao što i sama glasi, namenjena je da zadovolji tužiočeve mesečne posebne potrebe da sebi obezbedi pomoć i negu od strane trećeg lica. Tužiocu svakodnevnu pomoć i negu pruža majka, zbog toga ona nije u mogućnosti da se u potpunosti radno angažuje, pa se njoj u doprinos izdržavanju tužioca uračunava i ta posebna briga i staranje o tužiocu kao punoletnom licu sa posebnim potrebama. Kada se sabere visina utvrđenih osnovnih mesečnih potreba tužioca od 35.000,00 dinara i visina njegovih posebnih potreba za negom i pomoći od strane trećeg lica od 38.800,00 dinara, dobija se visina ukupnih mesečnih potreba tužioca od oko 70.000,00 dinara (i to bez troškova letovanja i zimovanja). Tužilac sredstva za zadovoljenje posebnih potreba za tuđom negom i pomoći ostvaruje dodatkom koji po tom osnovu prima, pa preostaje da preostali novčani iznos do ukupnog iznosa mesečnih potreba obezbede roditelji. Uzimajući u obzir činjenicu da tuženi sa sadašnjom suprugom izdržava i dvoje maloletne dece iz tog braka, ali i njegove mogućnosti i standard življenja, ovaj sud smatra da je tuženi u mogućnosti da doprinosi izdržavanju tužioca novčanim mesečnim iznosom od 30.000,00 dinara, i da za njega to ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu, niti bi ugrozilo njegovu egzistenciju i egzistenciju maloletne dece koju je u obavezi da izdržava. Ovim iznosom, uz doprinos majke, koja izdržavanju tužioca doprinosi i u nenovčanom i u novčanom obliku, i kao njegov staratelj ima mnogo veće obaveze prema tužiocu od tuženog kao oca, a zbog toga i smanjenu mogućnost da se radno angažuje, zadovoljile bi se ukupne mesečne potrebe tužioca.

Zbog toga su ocenjeni kao delimično osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu dosuđene visine izdržavanja, te je tužiocu dosuđen iznos od još 10.000,00 dinara mesečno, što sa pravnosnažno dosuđenim iznosom od po 20.000,00 dinara čini iznos od 30.000,00 dinara mesečno, počev od pravnosnažnosti presude, dok je revizija neosnovana u odnosu na preostali pravnosnažno odbijeni deo zahteva za još 10.000,00 dinara koji predstavlja razliku od ukupno dosuđenog do traženog iznosa od 40.000,00 dinara mesečno.

Osnovani su i revizijski navodi o pogrešnoj primeni člana 207. Porodičnog zakona prilikom odlučivanja o troškovima postupka. Po oceni ovog suda, načelo pravičnosti sadržano u navedenom članu nalaže da u ovom sporu tuženi tužiocu (bolesnom punoletnom detetu i izdržavanom licu, koje je uspelo u sporu sa pretežnim delom zahteva), nadoknadi nužne troškove postupka, shodno opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, i to: za sastav tužbe 6.000,00 dinara, za zastupanje od strane punomoćnika advokata na šest održanih ročišta po 18.000,00 dinara, pristup na jedno neodržano ročište 11.250,00 dinara i za sastav dve žalbe po 27.000,00 dinara, što ukupno čini iznos 179.250,00 dinara. Ostali traženi troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka nisu bili nužni za vođenje parnice, a tužilac je oslobođen od plaćanja sudskih taksi shodno članu 9. stav 1. Zakona o sudskim taksama.

Zbog iznetog, primenom člana člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u preinačujućem delu stava prvog izreke, pri čemu je odluka u odbijajućem delu revizije doneta primenom člana 414.stav 1. ZPP.

Tužiocu je, primenom člana 207. Porodičnog zakona dosuđen i trošak za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković