Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 714/18 od 24.05.2019. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 714/18 od 15.07.2019. godine, u stavu 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje BB i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 30572/2016 od 26.09.2017. godine potvrđena u stavu 3. izreke. U stavu 2. izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 2, 4, 5, 6. i 7. izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezani da tužiocima na ime zakupnine za period od 01.11.2006. do 31.12.2016. godine plate AA i VV po 5.010,71 evro, a tužiocima GG, DD i ĐĐ po 2.672,38 evra sve sa zateznom kamatom po stopi u visini referentne kamatne stope za valutu evro koju određuje Evropska centralna banka uvećane za 8 procentnih poena od 01.01.2017. godine do isplate, a sve obračunato po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan ispunjenja u toku od 15 dana po prijemu presude. U stavu 3. izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i prvostepena presuda potvrđena u delovima stavova 2, 4, 5, 6. i 7. izreke kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 01.11.2006. do 31.12.2016. godine. U stavu 4. izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima iz stava 8. izreke pobijane prvostepene presude, te su obavezani tuženi da tužiocima AA, VV, GG, DD i ĐĐ na ime parničnih troškova plate 800.500,00 dinara u roku od 15 dana. U stavu 5. izreke, tužilja BB je obavezana da tuženima na ime troškova postupka isplati 128.250,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti su u postupku pred drugostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 230. stav 1. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP na koje revizija ukazuje. Naime, tuženi u reviziji tvrde da je drugostepeni sud bez održane rasprave izmenio činjenično stanje na taj način što je našao da je mesečna zakupnina za sporni stan iznosila 230 evra iako je prvostepeni sud smatrao da visina zakupnine nije utvrđena, a na toj činjenici drugostepeni sud je zasnovao odluku čime je počinio povrede postupka koje su navedene. Međutim, drugostepeni sud je do zaključka o visini zakupa došao primenom materijalnog prava kao i pravila o teretu dokazivanja, a preračun zakupnine iz nemačkih maraka prema kojima je bila ugovorena u evre sud je izvršio na bazi opšte poznatih činjenica na šta je ovlašćen po članu 230. stav 4. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženici su vanbračni partneri, a tužena ŽŽ je sa pravnim prethodnikom tužilaca pok. ZZ 05.11.1999. godine zaključila ugovor o zakupu stana u ulici ... broj ... u ... na određeno vreme u trajanju od godinu dana sa zakupninom od 450 DM mesečno koja se plaća unapred za tri meseca na početku svakog tromesečja, dok su na ugovoru kao zakupci označeni oboje tuženih. Ugovor je prećutno produžen na neodređeno vreme, zakupninu je najčešće u menjačnici preuzimalo treće lice koje je u parnici saslušano kao svedok i takvo stanje je trajalo sve dok ZZ nije otišla u bolnicu krajem 2006. godine. Ona je preminula 21.01.2007. godine, a za naslednike na njenoj zaostavštini, koju između ostalih čini i pomenuti stan u ulici ... broj ... u ... koji je bio predmet zakupa, su oglašeni braća II i VV i sestra JJ sa udelima od po 15/84, sestrić po sestri KK, AA sa udelom od 15/84 i bratanci po ranije umrloj braći LL i LJLJ, GG, DD i ĐĐ sa udelima od po 8/84. Naslednici su usmeno saopštili tuženim nameru da prodaju stan i tražili da se oni iz njega isele, sa tuženicima su vodili pregovore o prodaji stana, pregovori nisu uspeli, pa je 06.08.2008. godine podneta tužba za iseljenje i naplatu zakupnine. U toku parnice JJ je svoj suvlasnički deo od 15/84 prodala tuženom EE 23.10.2013. godine po uredno overenom ugovoru, a BB je kao naslednik II istom tuženiku prodala svoj suvlasnički deo od 15/84 25.07.2013. godine, takođe po ugovoru na kome su potpisi overeni kod suda, te je po osnovu tih ugovora tuženi EE postao suvlasnik stana sa udelom od 30/84. Po sprovedenom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P 1877/2015 od 17.05.2016. godine odlučio o tužbenim zahtevima, tako što je odbio zahtev tužilaca za iseljenje tužene ŽŽ iz stana, odbio je zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi EE da im preda u suposed stan, a odbijen je i zahtev za otkaz ugovora o zakupu, kao i zahtev za isplatu zakupnine. Međutim, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6861/16 od 19.10.2016. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev da se tužena ŽŽ iseli iz stana, kao i u delu kojim je odbijen zahtev da se otkaže ugovor o zakupu stana između ZZ kao zakupodavca i tuženih EE i ŽŽ kao zakupaca. Prvostepena presuda je preinačena i to na taj način što su obavezani tuženi ŽŽ i EE da tužiocima predaju u suposed predmetni stan, a ukinuta je prvostepena presuda u odnosu na zahtev za isplatu zakupnine. Po sprovedenom postupku prvostepeni sud je doneo odluku kako je napred navedeno, a drugostepeni sud je odlučujući o žalbama stranaka doneo presudu koja je i predmet revizije u konkretnom slučaju. Pre donošenja presude prvostepeni sud je dozvolio preinačenje tužbe tužiocima i to u pogledu određivanja novog iznosa zakupnine za period od 01.11.2006. do 31.12.2016. godine, a stranke nisu uredile način korišćenja zajedničke stvari niti su pokrenuli postupak deobe, s tim što su tuženici i dalje isključivi držaoci stana, a od smrti pokojne ZZ tuženi nikome nisu plaćali naknadu za korišćenje stana.

Kod navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio postavljene tužbene zahteve našavši da tužiocu nisu mogli da potražuju zakupninu, već naknadu štete zbog nekorišćenja stvari, a da osim toga tužioci nisu dokazali visinu zakupnine u spornom periodu.

Međutim, drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilaca osim tužilje BB koja je svoj suvlasnički deo stana prodala tuženom EE, osnovani, te je u tom smislu i preinačena prvostepena presuda.

Tužioci kao suvlasnici na pretežnom delu stana (54/84 idealnih delova) potražuju od tuženih, koji u stanu žive, naknadu za korišćenje istog za period od 01.11.2006. do 31.12.2016. godine, a u tom periodu tuženi nikakvu naknadu za korišćenje stana nisu plaćali. Imajući u vidu do sada pravnosnažno rešena pitanja (iseljenje, otkaz ugovora o zakupu, predaja stana u sudržavinu) proizilazi da tužena ŽŽ stan koristi po osnovu prećutno obnovljenog zakupa (član 596. ZOO), a tuženi EE po osnovu suvlasništva na stanu (shodno članu 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Tužena ŽŽ za korišćenje stana duguje zakupninu (član 567. stav 1. ZOO), a tuženi EE ne sme da povređuje prava ostalih suvlasnika, odnosno da njihov deo stana koristi bez naknade. To znači da nije sporna obaveza tuženih da tužiocima za navedeni period plate određeni iznos, pri čemu tužioci naknadu potražuju do okončanja parnice u kojoj je pravnosnažno rešeno pitanje otkaza zakupa, iseljenja i predaje stana u sudržavinu, tako da se ne može govoriti o njihovom doprinosu nastanku eventualne štete odnosno umanjenja njihove imovine zbog toga što nisu pokrenuli postupak deobe stvari.

Odredbom člana 596. stav 1. ZOO je propisano da u slučaju prećutno obnovljenog zakupa smatra se da je on obnovljen pod istim uslovima kao i prethodni ugovor. U konkretnom slučaju postojao je ugovor o zakupu stana sa ranijim vlasnikom ZZ na iznos od 450 DM mesečno, a što odgovara protivvrednosti od 230 evra kako je to našao drugostepeni sud kao opšte poznatoj okolnosti. Pored toga, odredbom člana 583. stav 1. ZOO je propisano da je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu. Imajući u vidu da je po ranijem ugovoru zakupnina iznosila 450 DM mesečno odnosno 230 evra, može se prihvatiti stav drugostepenog suda da se radi o uobičajenoj zakupnini prema mestu gde se stan nalazi. Kada se radi o obavezi tuženog EE kao suvlasnika, tužioci kao suvlasnici stvari po odredbi zakona koja je citirana ne smeju biti povređeni u svom pravu, a njihovo pravo je da se stanom koriste, a u situaciji kao što je u konkretnom slučaju kada faktičko korišćenje stana nije bilo moguće u spornom periodu onda njihovo pravo podrazumeva adekvatnu protivvrednost iznosa koji se može ostvariti korišćenjem istog stana. Na taj način ponovo se dolazi do tržišnog iznosa zakupnine odnosno naknade za korišćenje stana koja je već postignuta još 1999. godine i prema tržišnim uslovima, a što je takođe opšte poznata okolnost nije mogla biti kasnije manja.

Osnovna teza revizije u ovoj parnici je da je visina zakupnine odnosno naknade suvlasnicima za korišćenje stana bila manja od one kako je to našao drugostepeni sud odnosno da je drugostepeni sud nije ni mogao utvrditi, a što nije prihvaćeno iz razloga koji su ranije navedeni. Nema sumnje da u tom delu teret dokazivanja leži na tuženicima, a oni u postupku to nisu dokazali bez obzira što revizija insistira na isticanju tuženika i jednog od tužilaca da je visina zakupnine bila nešto manja. Drugostepeni sud je imao u vidu suvlasničke udele tužilaca u predmetnoj stvari, pa s obzirom da se u ovom slučaju radi o otuđenju stvari posle predaje u zakup, u stvari o nasleđivanju iste, to pravo na zakupninu ne može biti sporno prema tuženoj ŽŽ, a shodno čl. 591. i 592. ZOO. Posebno treba imati u vidu da EE nije zakupac stana, te da se u konkretnom slučaju predmetne odredbe na njega i ne mogu odnositi, što tim više daje pravo tužiocima da potražuju tržišnu naknadu za korišćenje suvlasničkog dela stana od tuženika EE. U takvoj situaciji kao korisnici stana tuženici moraju platiti iznos koji je adekvatan tržišnim uslovima, a to je upravo iznos kako je to našao drugostepeni sud.

Kako se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepene odluke, to je i odlučeno kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić