Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 108/20 od 11.06.2020. godine, stavom prvim izreke, žalbe tuženog su odbijene i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijanog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je majka tužiocu BB i tuženom VV. Još za života GG, bake po ocu tužioca BB i tuženog VV, tuženi je izrazio želju da bi voleo da živi u kući, te je postignut porodični dogovor da se zajedno uloži u kuću koju bi izgradili i u njoj živeli i to kuću sa četiri stambene jedinice za svakog - parnične stranke i babu GG. Da bi kupili plac i gradili kuću, GG je za života prodala stan od 60m2 u ..., tako što je dala specijalnu punomoć tuženom. Tuženi je stan prodao ugovorom o kupoprodaji od 29.08.2007. godine, koji je overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu Ov1 44713/2007, za iznos od 46.000 evra. Novac od prodaje u iznosu od 46.000 evra, tuženi je uložio u kupovinu dva placa. Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 25.03.2008. godine kupio je parcelu br. .. od 847 m2 sa starim objektom-stan od 126 m2, ..., u ..., za 17.500 evra. Drugi plac je kupio na ... za 20.000 evra, koji je kasnije prodao za 28.000 evra. GG je za života prodala i parcele broj .. i .. upisane u list nepokretnosti broj .. KO ..., kupoprodajnim ugovorom Ov1 2788/10 od 29.07.2010. godine, za 19.000 evra od čega je dala tužiocu BB 2.000-3.000 evra za studije i put u Ameriku, a ostatak tuženom na ime izgradnje kuće. Tuženi je sa suprugom pravio projekat za kuću i prikupljao papire. Gradnja kuće je počela 2010. godine, a dana 13.07.2010. godine tuženi je ishodovao građevinsku dozvolu na svoje ime, kao investitor, od strane Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove. Dozvola je data za potpunu rekonstrukciju dela postojeće porodične stambene zgrade, dogradnju kupatila i promenu namene tavanskog prostora u stambeni deo, prizemlje i potkrovlje, neto površine 246,44m2 sa skloništem u prizemlju, sve u ..., na parceli br. .. KO ..., objekat od 3 stambene jedinice. Tužilja AA je prodala stan u ... za 52.000 evra, te je novac od prodaje u iznosu od 45.000 evra dala tuženom na ruke na ime ulaganja u izgradnju kuće uz napomenu da čuva račune da vide na kraju koliki su bili troškovi i šta su uradili. Tužilja je odlazila na gradilište, nije imala uvid u papire jer je verovala svom sinu, ovde tuženom. Tužilac BB je u vreme kupovine placa i početka izgradnje kuće bio povremeno u Grčkoj i Americi na radu, na gradilipggu je bio kada se vratio iz Amerike, u septembru 2010. godine. Tuženi je angažovao majstore i kupovao materijal od zajednički uloženog novca, ali o tome nema račune jer je to radio na crno, kako bi platio manje. Oko radova na kući nešto je pomagao i tast tuženog DD. GG je preminula ...2010.godine, nije dočekala da se kuća završi i da se useli u istu. Njenu imovinu, zemlju u ... upisanu u list nepokretnosti broj .. KO ..., parcele broj .. i .., nasledili su BB i VV u jednakim delovima, koje su prodali za cenu od 5.800 evra i svako je zadržao svoj novac, koji su iskoristili za opremanje stanova. Kuća koju su parnične stranke gradile trebalo je da se sastoji od dva stana po 60m2 u prizemlju i dva od po 55m2 u potkrovlju. Tuženi je tužiocima predložio da oni dobiju 1/3 i to BB stan od 60m2, a AA stan od 30m2, a da njemu pripadne sve ostalo, odnosno 2/3, navodeći da je on investitor, da je uložio više truda i para pa mu više i pripada. Nudio je da mu tužioci isplate 4.000 evra nakon čega bi delili pola-pola. Tužilja AA je tuženom dala još 1.500 evra za trud i angažovanje i 300 evra za zajedničku kapiju, a tuženi 200 evra. Tužilja je dala i pola novca za grejanje-gas. Parnične stranke nisu sačinile nikakav pismeni ugovor oko suvlasništva. Tužioci su se u kuću uselili u aprilu 2011. godine, zajedno u stan koji se nalazi na desnoj strani prizemlja, iako je dogovor bio da svako ima svoj stan. Tužiljin stan u potkrovlju nije završen. Tuženi se uselio u stan koji se nalazi na levoj strani prizemlja, po svom izboru, stan u potkrovlju iznad njegovog je završio i isti izdaje. Tužioci su 2012. godine, nakon useljenja u kuću, saznali da je nekretnina upisana na ime tuženog, od kada počinju problemi, dolazi do sukoba između stranka koje su neuspešno pokušale da se dogovore. U toku pregovora tuženi je učinio nespornim da su tužioci uložili 75.000 evra. Građevinska vrednost sporne nekretnine (objekta i zemljišta) parcele broj .. upisane u LN br. .. k.o. ..., iznosi 116.618,30 evra ili 13.732.796,00 dinara, a tržišna 141.476,03 evra ili 16.660.005,00 dinara, prema srednjoj vrednosti kursa NBS (1 evro= 117.7585 dinara).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev, pravilno zaključujući da je između parničnih stranaka postojao dogovor o zajedničkoj gradnji sporne nekretnine, da su stranke zajednički ulagale sopstvena sredstva za izgradnju, te sa pozivom na odredbe člana 630. u vezi sa članom 73. ZOO i člana 21. i 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa doneli odluku utvđujući visinu učešća u gradnji svake od stranaka i shodno tome udeo u vlasništvu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo pri odlučivanju o tužbenom zahtevu, a revizijskim navodima tuženog se neosnovano ukazuje na suprotno.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“ br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“ br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005) propisano je da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom, dok je odredbom člana 22. propisano da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar (stav 1), da pravo svojine na novu stvar pripada vlasniku od čijeg je materijala tu stvar, na osnovu pravnog posla, izradilo drugo lice (stav 2) i ako je neko od tuđeg materijala svojim radom izradio novu stvar, ona pripada njemu ako je savestan i ako je vrednost rada veća od vrednosti materijala, a ako su vrednosti jednake - nastaje susvojina (stav 3).

Opšti je princip imovinskog prava sadržan u citiranim odredbama da se pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari odnosno da lice, odnosno lica, koja svojim materijalom i svojim radom, a sa time se može izjednačiti i svojim sredstvima, izrade novu stvar, stiču pravo svojine na tu stvar. U konkretnom slučaju utvrđeno je da su tužioci i tuženi imali usmeni dogovor o zajedničkom ulaganju u kuću i to da prodaju zajedničku, odnosno posebnu imovinu i novac ulože u izgradnju kuće u kojoj će svako imati posebnu stambenu jedinicu. Kako se tuženi, koji je bio angažovan na izvođenju radova, uknjižio na celoj nepokretnosti, ne poštujući pri tome sadržinu usmenog ugovora i međusobni dogovor, to tužioci osnovano potražuju utvrđenje prava vlasništva na nepokretnosti srazmerno visini ulaganja. Suprotno navodima revizije, pravilno je utvrđen udeo svakog od tužilaca, koji ukupno procentualno ne prelazi visinu iznosa od 75.000 evra, što je tuženi učinio nespornim da su tužioci uložili, u odnosu na utvrđenu građevinsku vrednost nepokretnosti (objekta i zemljišta).

Stoga su sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da predmetni usmeni ugovor o zajedničkoj gradnji stambene zgrade, predstavlja valjan pravni osnov za sticanje prava svojine jer iz njegove sadržine, odnosno volje ugovornih strana, proizlazi da su se ugovarači dogovorili da zajedničkim sredstvima i radom sagrade porodičnu stambenu zgradu na paraceli koju su takođe kupili zajedničkim sredstvima.Takođe, kako je pok. GG bila jedan od učesnika ugovora, to je pravilan zaključak suda da se njen udeo deli na tužioca BB i tuženog VV, kao unuke, što je sve detaljno i podrobno objašnjeno u nižestepenim odlukama. Suprotno navodima revizije, pravilno je kod tumačenja spornog ugovora primenjena i citirana odredba člana 630. ZOO (koja je samo greškom u kucanju navedena kao član 360. ZOO), i dovedena u vezu sa odredbom člana 73. ZOO, jer je u suštini volja stranaka kao ugovarača izvršena u celini, odnosno pretežnom delu, pri čemu je ostao sporan samo udeo svakog od učesnika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da građenje – stvaranje nove stvari predstavlja pravni osnov sticanja prava suvlasništva tužilaca na predmetnoj nepokretnosti. Zasnivanje suvlasništva po osnovu zajedničke gradnje pretpostavlja postojanje jasnog i određenog sporazuma koji podrazumeva nameru i volju učesnika u tom sporazumu da se ulaganjem sredstava zajednički gradi, radi sticanja određenih svojinskih udela, koji bi bili odgovarajući uloženim sredstvima, što je u konkretnom slučaju, suprotno navodima revizije pravilno učinjeno. Kod iznetog, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić