Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne preimene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pravnosnažna odluka u delu koji se revizijom pobija, tužilja je 16.07.2008. godine, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom zaključila Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti, kojim je tužena banka tužilji, kao korisniku kredita, odobrila kredit u visini od 58.590 CHF, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na dan puštanja sredstava u tečaj. Ugovoreno je da se kredit otplaćuje u 360 mesečnih anuiteta, sa promenljivom kamatnom stopom, koja će se usklađivati sa visinom šetomesečnog CHF libora na svakih šest meseci. Spornom odredbom člana 2. stav 5. Ugovora, predviđeno je da, u slučaju promene bitnih tržišnih uslova (bliže nabrojanih ovim stavom ugovora, a koji su citirani nižestepenim odlukama) ili ako tužilji kao korisniku kredita, prestane radni odnos kod poslodavca (kod koga je radila u tom periodu) ili ako se poslodavcu promeni utvrđeni status, banka zadržava pravo da bez zaključenja posebnog aneksa, menja visinu ugovorene kamatne stope i druge uslove (proviziju, naknade, sredstva obezbeđenja) u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate, provizije, naknade i sredstva obezbeđenja. Dopisom od 28.07.2009. godine, tužena banka je obavestila tužilju da je izvršila usklađivanje kamatne stope sa visinom šestomesečnog CHF libora i da joj mesečni anuitet po kreditnoj liniji iznosi 352,47 CHF, nakon čega je sačinila i Aneks ugovora o kreditu, koji se primenjuje od 15.11.2011. godine, i koji je potpisalo samo ovlašćeno lice tužene banke, ali ne i tužilja, kojim je takođe izvršeno usklađivanje kamatne stope u visinom šestomesečnog CHF libora uvećanog za 2,6% fiksno na godišnjem nivou. Tužena banka je dopisom od 10.06.2013. godine sa tužiljom raskinula ugovor o kreditu, pa su tužiljine obaveze dospele u celini i na dan raskida ugovora iznose 55.268,42 CHF. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrđeno je da je za period od 31.05.2009. do 10.06.2013. godine, tužena banka tužilji više obračunala i naplatila kamatu u visini od 4.449,29 CHF.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti, nalazeći da stranka može tražiti utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe i nakon raskida ugovora, te da je apsolutno ništava odredba člana 2. stav 5. ugovora o kreditu od 28.07.2008. godine, zaključenog između parničnih stranaka, koja se odnosi na promenljivu kamatnu stopu, pa dalje nalazi da se za iznos više obračunate i naplaćene kamate u utuženom iznosu od 4.449,29 CHF tužena neosnovano obogatila, pa je primenom člana 210. u vezi člana 214. ZOO, obavezao tuženu da tužilji vrati navedeni iznos sa kamatom od momenta neosnovanog obogaćenja do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu tužene banke na dan plaćanja.

Pobijanom drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena odluka u delu kojim je utvrđeno da je sporna odredba ugovora apsolutno ništava, ali je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj vrati više naplaćeni iznos, uz zaključak drugostepenog suda da tužilja ne može potraživati vraćanje u stranoj valuti, već samo u dinarskim iznosima koji su joj i naplaćeni.

Vrhovni kasacioni suda nalazi da su sudovi pravilno odlučili o ništavosti sporne ugovorne odredbe, ali da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen.

Ugovorom o kreditu, u skladu sa odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Primenom člana 395. ovog Zakona, a što je u skladu i sa članom 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Parnične stranke jesu zaključile ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti, u skladu sa odredbom člana 1065. u vezi člana 395. ZOO, ali se u konkretnom slučaju radi o ugovoru po pristupu, u kom je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila tužena banka kao davalac finansijske usluge (kredita), a tužilja je, korisnik te usluge (kredita), zaključenjem ugovora prihvatio unapred određene uslove ugovora, čime se smatra da je postignuta saglasnost volja ugovarača, između ostalog i u pogledu promenljive kamatne stope koja se primenjuje prilikom vraćanja dospelih anuiteta.

Tužena banka, kao finansijska organizacija ovlašćena za davanje kredita, ima pravo na zaštitu supstance vrednosti datog kredita, što je i učinjeno ugovaranjem valutne klauzule (u švajcarskim francima), kao i na naplatu svog proizvoda (davanje kredita), kroz naplatu kamate na data sredstva, ali je, kao jača strana ovog ugovornog odnosa, koja određuje uslove davanja kredita (po ugovoru po pristupu), u obavezi i da se pridržava opštih načela obligacionog prava prilikom zasnivanja konkretnog ugovornog odnosa, a što se posebno odnosi na načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu (član 11. ZOO), načela savesnosti i poštenja (član 12.), zabrane iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14.), ali i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. ZOO), koje podrazumeva da se ono poštuje ne samo u momentu zaključenja ugovora nego i tokom njegove realizacije, naravno imajući u vidu i ostale elemente ugovora o kreditu. To dalje znači da ugovorne strane, u skladu sa odredbom člana 10. i 26. ZOO, mogu slobodno ugovoriti bilo koju kamatnu stopu, visinu provizije, naknade, sredstava obezbeđenja, tržišni kurs obračunske valute, ali primenom navedenih načela obligacionog prava, a posebno načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, on mora biti isti prilikom davanja i vraćanja kredita, a može se menjati samo saglasnom voljom obe ugovorne strane.

U konkretnom slučaju tužena banka, kao ugovorna strana koja određuje uslove ugovaranja, odredbu o primeni kamatne stope u skladu sa aktima koji regulišu poslovnu politiku banke, ugovorila je u svoju korist. Za zaštitu supstance banka koristi valutnu klauzulu, ali i promenljivu kamatnu stopu u toku trajanja ugovora, koja u momentu zaključenja ugovora nije ni određena ni odrediva. Ovakva ugovorna odredba je nedopuštena, jer očito dovodi do neravnopravnosti učesnika ovog obligacionih odnosa i sticanja bez osnova u korist banke i to u visini razlike između ugovorom predviđene i kasnije izmenjene i primenjene kamatne stope, pa sudovi osnovano zaključuju da je ništava odredba člana 2. stav 5. zaključenog Ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti.

Utvrđenjem ništavosti navedene ugovorne odredbe, otpao je osnov po kome je tužena banka od tužilje naplaćivala kamatu u većem iznosu od onog koji je ugovorom predviđen, na koji način je došlo do neosnovanog obogaćenja u korist tužene, a na teret tužilje, u utvrđenom i utuženom iznosu, pa je tužena kao neosnovani sticalac, primenom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dužna i vratiti tužilji navedeni iznos. Odredbom člana 395. istog Zakona, kao i odredbom člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, predviđeno je da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i da je tužiljina obaveza plaćanja anuiteta, u koji je integrisana i obračunata kamata, ugovorom utvrđena u stranoj valuti – švajcarskim francima, to ona osnovano može zahtevati vraćanje u istoj valuti, ali sa isplatom u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja, kako je i postavljen tužbeni zahtev, zbog čega nije bilo osnova da se tako postavljen zahtev odbije kao neosnovan, kako je to učinjeno pobijanom odlukom.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev za vraćanje više naplaćenog iznosa (kamate), odbijen kao neosnovan, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u tom delu, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu odluku, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su joj dosuđeni u visini od 97.200,00 dinara i to 18.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije od strane advokata na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br. 121/12) i po 39.600, 00 dinara na ime takse za reviziju i odluku po reviziji, primenom tarifnog broja 1. stav 5. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“ br. 28/94, ... i 93/12).

Na osnovu iznetog, u skladu sa odredbom člana 165. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić