Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 289/20 od 05.08.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Subotici P2 528/19 od 13.03.2020. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda P2 528/19 od 10.06.2020. godine u delu kojim je uređen lični odnos maloletne dece sa majkom na nedeljnom nivou i u delu o dečijem izdržavanju, tako što je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletne VV i maloletne GG sa tužiljom koji će se odvijati svakog drugog vikenda od petka u 20 časova do nedelje u 20 časova i jedan dan svake sedmice u mesecu u skladu sa željama, potrebama i školskim obavezama maloletne dece u trajanju od četiri sata do 20 časova, s`tim što će majka maloletnu decu preuzimati i vraćati ih u domaćinstvo oca, a tužilja obavezana da po osnovu doprinosa za izdržavanje maloletne VV, pored dosuđenih 6.000,00 dinara, plaća još 4.000,00 dinara a za maloletnu GG, pored dosuđenih 6.000,00 dinara, još 2.000,00 dinara, do 15-og u mesecu za tekući mesec počev od 13.03.2020. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, a dospele neplaćene obaveze sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženom troškove žalbenog postupka u iznosu od 14.660,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se ukazuje revizijom, nije zakonski razlog za ovaj vanredni pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Suprotno navodima revizije, odredbe članova 394. i 396. stav 1. ZPP nisu pogrešno primenjene, zbog čega u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su roditelji dvoje maloletne dece - VV (rođene ... godine) i GG (rođene ... godine). Po njihovom dogovoru deca od februara 2018. godine, kada se tužilja preselila u iznajmljeni stan, sedmice u mesecu naizmenično provode u domaćinstvu roditelja. Kada borave u domaćinstvu majke deca koriste zasebnu sobu koja je prilagođena njihovom boravku i učenju, tako da prisustvo deteta koje je tužilja rodila 01.01.2019. godine ne remeti njihov mir. Brak stranaka razveden je pravnosnažnom delimičnom presudom P2 404/17 od 18.10.2018. godine a presudom drugostepenog suda Gž2 287/19 od 29.05.2019. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda, odlučeno je da će tuženi samostalno vršiti roditeljsko pravo. Pre donete odluke o vršenju roditeljskog prava organ starateljstva se izjasnio da bi lični odnosi dece sa roditeljem kojem ne budu poverena trebalo da se ostvaruju po širokom modelu. Mišljenje veštaka je da bi u najboljem interesu dece bilo zajedničko statareljstvo u kojem bi ona naizmenično provodila jednu sedmicu u domaćinstvu majke a drugu sedmicu u domaćinstvu oca, jer bi im to omogućilo da ostvaruju česte kontakte sa roditeljima i sa njima očuvaju blisku emotivnu vezu, pri čemu su deca na takav način održavanja ličnih odnosa već adaptirana i isti nema negativnih posledica po njihovo svakodnevno funkcionisanje. Tužilja je zaposlena, ali sada prima naknadu za vreme porodiljskog odsustva u iznosu od 54.000,00 dinara mesečno. Živi u iznajmljenom stanu za koji plaća zakupninu u visini od 30.000,00 dinara mesečno. Finansijski je pomažu roditelji i vanbračni partner - otac deteta koje je tužilja rodila po prestanku braka. Tuženi je takođe zaposlen. Živi u dvosobnom stanu kupljenom novcem obezbeđenim ugovorom o kreditu sa rokom otplate od 23 godine, u mesečnim ratama čija visina iznosi 19.500,00 dinara. Vlasnik je i stana koji izdaje u zakup, za zakupninu od 11.800,00 dinara mesečno. Maloletna deca su učenice osnovne škole. Oba deteta pohađaju muzičku školu i imaju dodatne časove stranog jezika. Pored toga, maloletna VV pohađa i časove glume, a GG se bavi sportom. Za zadovoljavanje njihovih potreba mesčno je neophodan iznos od po 20.000,00 dinara. Minimalna suma izdržavanja u vreme presuđenja iznosi oko 27.000,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odlučio da će deca naizmenično u domaćinstvima stranaka boraviti po sedam dana - od nedelje u 20 časova do sledeće nedelje u 20 časova, sa pravom tuženog da decu u sedmici koju borave kod majke viđa sredom, od završetka njihovih školskih časova pa do 20 časova. Ovakvu odluku taj sud je doneo na osnovu mišljenja organa starateljstva i veštaka, ali ceneći i postojeće faktičko stanje u načinu održavanja ličnih odnosa dece i tužilje. Prvostepeni sud je tužilju obavezao da plaća izdržavanje deci u iznosu od po 6.000,00 dinara mesečno.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je našao da je način održavanja ličnih odnosa dece i tužilje, određen prvostepenom presudom, karakterističan za zajedničko vršenje roditeljskog prava. Po shvatanju tog suda, u najboljem interesu maloletne dece školskog uzrasta od devet i trinaest godina nije da tužilju viđaju na sedmičnom nivou - svake druge sedmice u mesecu, jer to podrazumeva njihovo faktičko preseljenje iz stana jednog roditelja u stan drugog roditelja. Zbog toga je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odlučio da će deca održavati lične odnose sa tužiljom svakog drugog vikenda - od petka u 20 časova do nedelje u 20 časova i jedan dan u svakoj sedmici u trajanju od četiri sata (do 20 časova), sa obrazloženjem da je to uobičajen način održavanja ličnih odnosa koji je kroz praksu sudova prepoznat kao pogodujući za interese dece u uzrastu u kojem se nalaze deca stranaka i koji neće ugroziti, niti dovesti u pitanje dalji razvoj adekvatnih i kvalitetnih ličnih odnosa sa majkom. Drugostepeni sud je takođe zaključio da je tužilja, prema svim okolnostima slučaja, u mogućnosti da plaća izdržavanje deci u višem iznosu od dosuđenog prvostepenom presudom.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučivao o visini tužiljine obaveze izdržavanja dece.

Prema odredbi člana 160. stav 1. Porodičnog zakona, izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja - sumi kao naknadu za hranjenike, odnosno lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje nadležno ministarstvo u skladu sa zakonom.

U konkretnom slučaju, visina novčanih sredstava koja je mesečno neophodna za zadovoljavanje svih potreba dece realno je određena iznosom od 20.000,00 dinara koji je niži od minimalne sume izdržavanja. Tužilja je, imajući u vidu sve okolnosti - da ostvaruje redovne prihode i da joj u izdržavanju deteta rođenog po razvodu braka stranaka pomaže vanbračni partner, otac deteta, u mogućnosti da doprinosi izdržavanju dece sa ukupnim iznosom od 18.000,00 dinara mesečno.

Zato, po nalaženju revizijskog suda, nisu osnovani navodi tužilje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno prilikom odlučivanja o visini njene obaveze izdržavanja, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke. Međutim, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno prilikom odlučivanja o načinu održavanja ličnih odnosa dece i tužilje, i da zato činjenično stanje bitno za takvu odluku nije pravilno u potpunosti utvrđeno.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona propisano je da je sud, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Prvostepeni sud je presudom uredio održavanje ličnih odnosa dece i tužilje na način po kojem se ti odnosi, na osnovu dogovora stranaka, ostvaruju od februara 2018. godine kada je prestala njihova zajednica života. Organ starateljstva i veštaci su takav način održavanja ličnih odnosa procenili kao najpogodiniji za održavanje i razvoj podjednako kvalitetnih odnosa dece sa oba roditelja i najmanje stresan po njih u situaciji razdvajanja roditelja. Pri tome su i organ starateljstva i veštaci imali u vidu da su se deca bez velikih teškoća adaptirala i da takav način održavanja ličnih odnosa nije imao nikakvih negativnih posledica po svakodnevno funkcionisanje dece.

Stručno mišljenje organa starateljstva, kao i mišljenje veštaka su u vezi sa njihovim mišljenjima da je zajedničko starateljstvo - zajedničko vršenje roditeljskog prava, u najboljem interesu dece. Međutim, stranke nisu postigle sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava u skladu sa članom 75. stav 2. i članom 76. Porodičnog zakona, zbog čega je pravnosnažnom presudom donetom na osnovu člana 77. stav 3. tog zakona odlučeno da će tuženi samostalno vršiti roditeljsko pravo.

U takvoj situaciji, kada nije doneta odluka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, sudovi su bili dužni da ponovo zatraže stručno mišljenje od organa starateljstva, a po potrebi i mišljenje veštaka o tome da li predloženi način održavanja ličnih odnosa dece i tužilje odgovara samostalnom vršenju roditeljskog prava i da li je u najboljem interesu dece. Sudovi su to propustili da urade - prvostepeni sud je na osnovu datih mišljenja organa starateljstva i veštaka zadržao već postojeći faktički način održavanja ličnih odnosa, uspostavljen pre pravnosnažnosti odluke o vršenju roditeljskog prava, dok je drugostepeni sud održavanje ličnih odnosa uredio na drugačiji način, uobičajen u praksi sudova, bez pribavljenog mišljenja da li je to u najboljem interesu dece koja već duže od godinu i po dana naizmenično borave kod roditelja po sedam dana, odnosno kako bi i na koji način tako izmenjen način održavanja ličnih odnosa uticao na decu i njihov odnos sa roditeljem sa kojim ne žive.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojim je preinačena presuda prvostepenog suda i odlučeno o načinu održavanja ličnih odnosa dece i tužilje, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju drugostepeni sud će otkloniti propust u primeni člana 270. Porodičnog zakona i od organa starateljstva, a po potrebi i od veštaka, zatražiti stručno mišljenje o načinu održavanja ličnih odnosa dece i tužilje u situaciji kada je tuženi određen za roditelja koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo i koji evidentno više ne prihvata dosadašnji dogovor stranaka po tom pitanju.

Ukinute su i odluke o troškovima drugostepenog postupka jer zavise od odluke po žalbi.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić