Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe (posebna revizija) dozvoljena je radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je 28.06.2011. godine zaključen ugovor kojim je tužena odobrila tužilji dugoročni stambeni kredit u iznosu od 30.870 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj. Tačkom 2. tačka 12. člana 2. ovog ugovora ugovoreni su administrativni troškovi u visini od 0.5% od iznosa odobrenog kredita, a tužilja se saglasila da tužena na dan plasmana kredita jednokratno naplati sve troškove vezane za puštanje kredita zaduživanjem njenih tekućih računa kod tužene banke. U ponudi za stambeni kredit od 20.06.2011. godine naknade i drugi troškovi koje tužilja treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu iskazani su u apsolutnom iznosu od 15.926,44 dinara. Troškovi obrade kreditnog zahteva u iznosu od 15.668,84 dinara ušli su u obračun efektivne kamatne stope.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženu da vrati tužilji iznos od 15.668,84 dinara koji je stečen bez valjanog pravnog osnova i da na taj iznos plati zateznu kamatu od 28.06.2011. godine kao dana njegovog sticanja, u smislu člana 214. tog Zakona. Prethodno su sudovi utvrdili da je obaveza tužilje na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva, ugovorena članom 2. tačka 2. tačka 12. ugovora o kreditu od 28.06.2011. godine, ništava jer je tužena banka bila dužna da, u smislu odredbi članova 12, 18. 20. Zakona o obligacionim odnosima, pre zaključenja ugovora o kreditu tužilji na jasan i neposredan način predoči postojanje dodatnih obaveza koje prate taj ugovor, ali i da opredeli strukturu predmetnih troškova i njihov iznos. Po stanovištu sudova, spornom ugovornom odredbom se ne precizira koji su to stvarni troškovi obrade kredita, što je tužilju dovelo u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu koja nije dokazala da je dokumentacija, sačinjena u skladu sa članom 19. stav 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, dostavljena tužilji sa strukturno navedenim podacima koji bi obezbedili da ona nijednog trenutka ne bude u zabludi i neznanju o kojim troškovima je reč.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijanog prava.

Osnovanost tužbenog zahteva u ovom sporu u smislu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zavisi od rešenja prethodnog pitanja o ništavosti ugovorne odredbe na osnovu koje je tužilja izvršila plaćanje u iznosu koji sada potražuje od tužene.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga objavljen je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 36 od 27.05.2011. godine i stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, ali se primenjuje posle isteka roka od 6 meseci od dana njegovog stupanja na snagu. Stranke su ugovor o kreditu zaključile 28.06.2011. godine, po stupanju na snagu navedenog Zakona, ali pre početka njegove primene, tako da se na njihov ugovorni odnos ne mogu primeniti odredbe tog Zakona.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ništav je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Ugovor o kreditu uređen je odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama dat je pojam tog ugovora, određena njegova forma i sadržina, uređena pitanja otkaza davaoca kredita, odnosno odustanka od ugovora, kao i vraćanje kredita pre roka, ali nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koje nastanu u toku njegove realizacije.

Ni Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/05...14/15) kojim je propisano (član 4. stav 1. tačka 2) da banka može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) nije bliže određena sadržina ugovora o kreditu i prava i obaveze banke i klijenta. Tim Zakonom predviđeno je da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke (član 42), kao i da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (član 43).

Iz izloženog sledi da Zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova. Ovlašćenje ugovarača da predvide različite uslove davanja kredita, koje proističe iz načela slobode ugovaranja, uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Zato odredba ugovora o kreditu, kojom se korisnik obavezuje da banci plati troškove kredita, u načelu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbe o naknadi troškova kredita ne mogu se podvesti ni pod jedan slučaj nepoštenih ugovornih odredbi nabrojanih u članovima 44. i 45. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 73/10), koje se smatraju ništavim jer imaju za posledicu značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana, na štetu potrošača.

Sledstveno izloženom, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, a odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i iskazuju se kroz obračun efektivne kamatne stope.

U ovom sporu nižestepeni sudovi izražavaju stav da banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita ukoliko dokaže da su oni stvari i ukoliko su ti troškovi specificirani, odnosno ako je u ponudi banke prikazana njihova struktura.

Ovakvo stanovište sudova nije ispravno. Zakon i drugi propisi ne sadrže odrednicu o stvarnim troškovima kredita. Vrste troškova kredita i njihova visina određuju se u tarifama koje donosi Narodna banka Srbije i poslovne banke. Propisima nije predviđeno da banka mora korisniku kredita predočiti strukturi ili specifikaciju troškova kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Stoga, specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi za zaključenje ugovora o kreditu nisu uslov za njihovo plaćanje banci, ukoliko je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika je u dovoljnoj meri određen preciznim opredeljenjem vrste troškova i njihove visine, pa se zato ne može postaviti pitanje ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom je korisnik obavezan na plaćanje troškova kredita, iz razloga propisanog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, u ponudi tužene banke su troškovi obrade kreditnog zahteva izraženi na jasan i transparentan način – po njihovoj vrsti i visini, a izvedenim veštačenjem je utvrđeno da su isti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i da nisu dva puta naplaćeni. Zbog toga, odredba ugovora o kreditu iz člana 2. tačka 2. tačka 12. ugovora nije ništava iz razloga koje navode nižestepeni sudovi, tako da tužilja neosnovano potražuje od tužene vraćanje onoga što je platila u izvršenju obaveze iz označene ugovorne odredbe, u smislu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno člana 210. tog Zakona.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav tri podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i revizije u iznosu od 18.000,00 dinara; zastupanje na tri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara; sudsku taksu za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 2.526,75 dinara; sudsku taksu za reviziju u iznosu od 5.053,50 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 7.580,25 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić