Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2998/18 od 20.09.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je obavezana tužena da tužiljama BB i VV, pored presudom dosuđenog iznosa od po 555.555,89 dinara, plati još po 123.628,11 dinara sa zakonskom kamatom od 16.05.2016. godine do isplate, kao i da ovim tužiljama naknadi troškove postupka od ukupno 392.000,00 dinara, a tužilji GGu visini od 117.895,50 dinara, sve sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a tuženi AA je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 75.850,00 dinara. U ostalom pobijanom a nepreinačenom delu (usvajajućem i odbijajućem), prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pravnosnažna presuda u delu koji se revizijom pobija, tužioci su deca sada pok. ĐĐ i EE, koji su bili suvlasnici nepokretnosti i to ĐĐ na 2/3, a EE na 1/3 idealnog dela – porodične kuće (koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja), sa dvorištem i baštom, koji se nalaze u ul. … br. … u … . EE je preminula ... godine, a u ostavinskom postupku koji je vođena iza njene smrti, ĐĐ i tužilje BB i GG su svoje nasledne delove na ovim nepokretnostima ustupili tužiocu AA, tako da su rešenjem o nasleđivanju od 17.09.1984. godine, za naslednike oglašeni AA na 4/15 i VV na 1/15 dela, koji je ona kasnije (ugovorom o pokllonu od 23.07.1993. godine) poklonila bratu, ovde tužiocu AA. ĐĐ je ostao vlasnik na svoje 2/3, odnosno 10/15 idealnih delova ove nepokretnosti – porodične kuće sa dvorištem i baštom. Tužena je rođena .... godine iz braka ĐĐ i ŽŽ, a ugovorom o poklonu koji je zaključen i overen pred sudom 23.07.1993. godine, ĐĐ je, u svojstvu poklonodavca, tuženoj, kao poklonoprimcu, poklonio svoj suvlasnički deo od 10/15 idealnih delova iste nepokretnosti. Ugovorom je konstatovano da ima karakter ugovora o doživotnom izdržavanju, pa se istim ŽŽ, koja je ugovor potpisala kao zastupnik tužene, obavezala da će do smrti izdržavati i u bolesti paziti svog supruga - poklonodavca, ĐĐ, te da će ga u slučaju smrti sahraniti po mesnim običajima, a da za uzvrat poklonodavac ostavlja navedenu imovinu njihovoj zajedničkoj ćerki, ovde tuženoj. Ugovorom je ustanovljeno i pravo doživotnog plodouživanja poklonjenih nepokretnosti u korist ĐĐ i ŽŽ. Dana 25.08.1995. godine, između tužioca AA i tužene, zaključen je ugovor o fizičkoj deobi predmetne nepokretnosti, kojim je tuženoj, kao suvlasniku na 10/15 delova pripao u isključivu svojinu stan u prizemlju zgrade i podrum, sa pravom korišćenja dvorišta i okućnice u sklopu kp.br. …/…, a tužiocu stan na spratu i potkrovlju zgrade, cela kp.br. …/…, vrt i bašta i pravo korišćenja podruma. Na osnovu ovog ugovora tužilac se upisao kao isključivi vlasnik sedmosobnog stana površine 208,32m2, a tužena kao vlasnik četvorosobnog stana površine 106,32m2. ĐĐ je preminuo … godine i iza njegove smrti nije bilo imovine na kojoj bi se sproveo ostavinski postupak. U postupku je utvrđeno da nije bilo promene vrednosti poklonjene imovine u odnosu na momenat kada je poklon učinjen, pa je utvrđeno i da ukupna tržišna vrednost cele nepokretnosti (porodične stambene zgrade sa dvorištem i baštom – vrtom) u vreme presuđenja iznosi 12.225.303,74 dinara, da je vrednost nepokretnosti koju je, nakon fizičke deobe tužilac AA dobio u svojinu 6.669.774,69 dinara, a vrednost predmetne nepokretnosti koja je ugovorom o poklonu pripala u svojinu tuženoj iznosi 8.150.202,00 dinara. Vrednost nepokretnosti koju je nakon deobe tužena dobila u svojinu je 5.555.558,89 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da zaključenim ugovorom o poklonu nije povređen nužni nasledni deo tužioca AA, da nužni deo tužilja BB, VV i GG iznosi po 1/10 idealnih delova, da se navedeni idealni deo računao u odnosu na vrednost imovine koji je tuženoj pripao nakon ugovora o fizičkoj deobi i na taj način je obavezana tužena da tužiljama plati vrednost njihovog nužnog naslednog dela u visini od po 555.555,89 dinara.

Pobijanom odlukom, drugostepeni sud je kod istog činjeničnog stanja, delimično preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da predmetni ugovor po svojoj sadržini i pravnoj prirodi predstavlja ugovor o poklonu, kako je i imenovan, te da je njime povređen nužni nasledni deo tužilja BB, VV i GG. Takođe zaključuje da se, radi pravilne ocene u kom delu je povređen njihov nužni deo, mora uzeti u obzir vrednost imovine koja je tuženoj preneta ugovorom o poklonu, a koji je u vreme presuđenja iznosio 8.150.202,00 dinara, a ne imovina koja joj je pripala nakon fizičke deobe (5.555.558,89 dinara), te da nužni deo tužilaca iznosi po 1/12, tako da visina vrednosti za koju je povređen njihov nužni nasledni deo iznosi 679.184,00 dinara, na osnovu čega je delimično preinačena prvostepena odluka i tužena obavezana da tužiljama BB i VV, pored dosuđenih 555.555,89 dinara, plati još po 123.628,11 dinara sa kamatom od pressuđenja do isplate. Prvostepena presuda nije preinačena i u odnosu na zahtev tužilje GG, jer ona žalbom nije ni osporavala prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen njen tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ugovor o poklonu od 23.07.1993. godine, zaključen je između sada pok. ĐĐ, kao poklonodavca i tužene, kao poklonoprimca. Tuženu je prilikom zaključenja ugovora zastupala majka, ŽŽ, kao njen zakonski zastupnik, a prema svojoj sadržini ovaj ugovor jeste ugovor o poklonu, kako to nalaze i nižestepeni sudovi. Naime, zaključenim ugovorom o poklonu jeste konstatovano da on ima karakter ugovora o doživotnom izdržavanju, pa je dalje, istim ugovorom ŽŽ preuzela obavezu izdržavanja ĐĐ. Međutim, ŽŽ nije ugovorna strana, a tužena, koja je u ugovoru označena kao poklonoprimac, ugovorom nije preuzela bilo koju obavezu, pa ni obavezu da izdržava svog oca ĐĐ, da bi umesto nje - tu obavezu mogla ispunjavati majka ŽŽ, zbog čega se ne može govoriti ni o nepravom ugovoru o doživotnom izdržavanju, niti o ugovoru o preuzimanju duga ili o ugovoru u korist trećeg lica.

Suprotno navodima revizije, iz istih razloga ne može se govoriti da je pobijanom odlukom izražen stav koji je suprotan sudskoj praksi i pravnom shvatanju izraženom u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev 1663/2016 od 24.05.2017. godine, s obzirom da se u navedenom predmetu radi o punovažnom ugovoru o doživotnom izdržavanju, dakle o ugovoru zaključenom u smislu člana 194. i 195. Zakona o nasleđivanju, u kome je mlađe maloletno lice (lice mlađe od 14 godina) ugovorna strana, koje je ugovor zaključilo kao davalac izdržavanja, a u njegovo ime i za njegov račun ugovor je zaključio njegov roditelj, kao zakonski zastupnik. Tako zaključenim ugovorom je predviđeno da će obaveze davaoca izdržavanja ispunjavati zakonski zastupnik – roditelj davaoca izdržavanja. Dakle u tom predmetu je, za razliku od konkretne pravne stvari, ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen u zakonom propisanoj formi, po sadržini takođe odgovora ovoj vrsti ugovora, ali posebno treba imati u vidu da je tim ugovorom mlađe maloletno lice - ugovorna strana, davalac izdržavanja, a zakonski zastupnik se samo obavezao da ispunjava obaveze na koje se ugovorom obavezalo mlađe maloletno lice, odnosno da ispunjava ugovorne obaveze umesto njega. To nije slučaj u ovoj pravnoj stvari, jer predmetnim ugovorom o poklonu za tuženu, kao poklonoprimca, nije predviđena nikakva obaveza, pa samo činjenica da se ŽŽ, koja je ugovor o poklonu potpisala kao zakonski zastupnik poklonoprimca, obavezala da svog supruga (poklonodavca) izdržava, u bolesti pazi i po smrti sahrani, ne daje karakter zaključenom ugovoru – ugovora o doživotnom izdržavanju, jer niti je ona ugovorna strana, niti je zaključenim ugovorom tužena preuzela bilo kakvu obavezu, pa se u takvoj situaciji ne može govoriti ni o preuzimanju obaveze od strane zakonskog zastupnika, jer za tuženu, kao zastupano lice, bilo koja obaveza ovim ugovorom nije ni predviđena.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna zaključak iznet u pobijanoj odluci, da ugovor koji je 23.07.1993. godine zaključen između ĐĐ i tužene, po svojoj sadržini i pravnoj prirodi predstavlja ugovor o poklonu. Kako je posle smrti ĐĐ, iza njega ostalo 6 zakonskih naslednika (supruga ŽŽ i petoro dece – tužioci i tužena), a ugovorom o poklonu on je raspolagao celokupnom svojom imovinom u korist tužene, to je istim povređeno pravo tužilja na nasleđivanje u visini nužnog naslednog dela, pa im, primenom člana 43. stav 1. Zakona o nasleđivanju, pripada pravo na novčanu protivvrednost nužnog dela.

Iza smrti ĐĐ ostao je bračni drug i 5 potomaka (deca ostavioca), pa primenom člana 40. stav 2. Zakona o nasleđivanju, njihov nužni nasledni deo predstavlja jednu polovinu od onoga što bi svakom od njih pripalo po zakonskom redu nasleđivanja, što u konkretnom slučaju predstavlja po 1/12 celokupne zaostavštine. Vrednost poklona, utvrđena je prema tržišnoj vrednosti poklonjenih nepokretnosti u vreme presuđenja i prema stanju u vreme učinjenog poklona, u visini od 8.150.202,00 dinara, sve u skladu sa odredbom člana 51. ovog Zakona, pa 1/12 od tako utvrđene vrednosti predstavlja iznos od 679.184,00 dinara, koliko predstavlja vrednost nužnog naslednog dela svakog od zakonskih naslednika ĐĐ. Imajući u vidu da je ugovorom o poklonu od 23.07.1993. godine, on raspolagao celokupnom svojom imovinom u korist tužene, kao jednim od svojih zakonskih naslednika, čime je ostale naslednike u potpunosti onemogućio da naslede bilo koji deo njegove imovine, to je pobijanom odlukom, pravilnom primenom člana 44. stav 1. Zakona o nasleđivanju tužena obavezana da tužiljama BB i VV, plati po 679.184,00 dinara, koliko iznosi protivvrednost njihovog nužnog naslednog dela.

Tužilja GG ima pravo na naknadu svog povređenog nužnog naslednog dela u istom iznosu. Međutim prvostepenom presudom joj je po ovom osnovu dosuđeno 555.555,89 dinara, dok je njen tužbeni zahtev preko tog iznosa, odnosno zahtev za isplatu još 123.628,11 dinara odbijen, ali ova tužilja nije izjavila žalbu protiv dela kojim je odbijen njen tužbeni zahtev, zbog čega je prvostepena presuda postala pravnosnažna u tom delu, pa pravilno pobijanom odlukom nije odlučivano o ovom delu njenog zahteva.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić