Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, na odbijajući deo, kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi je izjavio reviziju, na usvajajući deo, kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim da je predložio da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP.

Pobijanom pravnosnažnom presudom, u usvajajućem delu, odlučeno je o dugu, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan. O ovom pravu tužioca, nižestepeni sudovi su odlučili primenom odgovarajućih odredaba materijalnog prava, a pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, dok se revizijom ne ukazuje na drugačije odluke sudova, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi duga podneta je 03.02.1999. godine, a preinačena povećanjem tužbenog zahteva 17.07.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 2.923.316,00 dinara što po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe (1 evro = 120,1670 dinara) predstavlja protivvrednost 24.327,11 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, pri čemu vrednost predmeta spora koju tuženi revizijom pobija ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u odbijajućem delu primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koje se revizijom neosnovano ukazuje. Revizija se, u smislu navedenog člana 407. stav 1. tačke 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. tog zakona. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ova parnica započeta je po tužbi tužioca BB protiv tuženog AA, radi duga, po osnovu dva ugovora o zajmu, u vezi adaptacije ugostiteljskih objekata „VV“ restorana i „GG“, zaključenih između BB kao zajmodavca i AA kao zajmoprimca. Veštačenjem je utvrđeno da dug tužioca prema tuženom iznosi 201.150,33 evra i to na osnovu glavnog duga iznos od 187.065,91 evra i po osnovu domicilne kamate iznos od 14.084,42 evra. U toku parnice AA je dana 21.10.2009. godine istakao kompenzacionu protivtužbu sa tužbenim zahtevom od 70.912 evra koje potraživanje se u pretežnom delu odnosi na neplaćene gotovinske račune po osnovu korišćenja ugostiteljskih usluga u napred navedenim restoranima. Tužbeni zahtev tužioca BB je usvojen pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 60/10 od 05.01.2011. godine, dok je ista presuda u delu odluke o protivtužbenom zahtevu presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2440/11 od 07.03.2012. godine ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku po protivtužbi AA, sada posebnoj tužbi, je utvrđeno da se potraživanje tužioca AA u pretežnom delu odnosi na neisplaćene račune za ugostiteljske usluge koje su izvršene u restoranima u kojima je tužilac obavljao ugostiteljsku delatnost (Restoran \"GG" i \"VV") i to u periodu od 1994. do 1998. godine. Veštačenjem je utvrđeno da ukupan iznos izdatih računa u periodu od 1994. do 1998. godine za tuženog BB iznosi 40.693,00 dinara, a koji iznos se odnosi na račune koji glase na tuženog BB i koje je tuženi potpisao za pružene ugostiteljske usluge, te da obračunata zakonska zatezna kamata na dan 25.04.2014. godine iznosi 2.882.623,00 dinara, tako da ukupan dug tuženog iznosi 2.923.316,00 dinara. Veštačeno je i utvrđeno i potraživanje tužioca u preostalom delu, po ostalim računima koje ne glase na tuženog niti ih je on potpisao, a takođe je preračunato u evre potraživanje tužioca za koje je naveo da je platio na ime obezbeđenja DD tokom 1995. godine, za povraćaj po osnovu duga tuženom BB u toku 1998. godine i za kupovinu automobila u toku 1998. godine, sve sa pripadajućom domicilnom kamatom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati dug po osnovu korišćenja ugostiteljskih usluga samo za račune koji glase na njega, koje je on lično potpisao ne osporavajući da su te usluge izvršene, kao i njihovu visinu, u iznosu utvrđenom veštačenjem, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev jer tužilac nije dokazao osnovanost navedenih potraživanja prema tuženom u tom delu, sve pozivajući se na odredbe, člana 17, 262, 557. u vezi sa članom 749,761, 762. stav 1. kao i članom 210. ZOO. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu zaključujući da su potpuno i pravilno utvrđene sve činjenice koje su od značaja za odluku o tužbenom zahtevu tužioca AA, te da je na tako utvrđeno činjeničio stanje pravilno primenjeno materijalno pravo odlučujući kao u stavu prvom i drugom izreke pobijane presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava potvrdio prvostepenu presudu, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, uz razloge koje u celini prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionim odnosima dužne da izvrše svoje obaveze i odgovorne su za njeno ispunjenje (stav 1.), a da se obaveze mogu ugasiti samo uz saglasnost volja strana u obligacionom odnosu, ili na osnovu zakona (stav 2.). Odredbom člana 262. stav 1. ZOO propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

Polazeći od sadržaja navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, suprotno revizijskim navodima, tužilac svoje potraživanje, u odbijenom delu, bazira na računima koji ne glase na tuženog, a kako ih je tuženi osporio po osnovu i visini utuženog duga, sami po sebi ne mogu predstavljati validan dokaz o osnovanosti potraživanja tužioca, jer predstavljaju jednostrani akt tužioca, pa kako su u konkretnom slučaju bili osporeni od strane tuženog, teret dokazivanja leži na tužiocu, zbog čega je pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja. Suprotno navodima revizije, i po oceni ovog suda, tuženi ne može biti obavezan za isplatu duga po neisplaćenim računima za pružene ugostiteljske usluge od strane tužioca trećim licima, koje tuženi nije potvrdio potpisom i priznao da duguje, odnosno da je preuzeo ispunjenje duga ili da je pristupio dugu po tim računima, a takođe ni za potraživani iznos koji je tužilac isplatio DD tokom 1995. godine za troškove obezbeđenja, kao i za kupovinu automobila u toku 1998. godine, jer je to odnos trećih lica u kojima tuženi nije učestvovao, zbog čega je bez uticaja na ovu parnicu da li je navedeni iznos tužilac isplatio tuženom za DD, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, a nije pružio sudu dokaz ni da je tuženom isplatio potraživani iznos na ime povraćaja dela duga po osnovu ugovora o zajmu, zbog čega se njegov tužbeni zahtev u ovom delu pokazuje kao neosnovan.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu s obzirom da se ostalim navodima revizije ponavljaju žalbeni navodi za koje je apelacioni sud dao jasne i pravilne razloge, a u većem delu navodi revizije koji se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i daje drugačija ocena izvedenih dokaza i s tim u vezi ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, nisu od uticaja na drugačiju odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, odnosno ne dovode u pitanje pravilnost pobijane presude, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud reviziju odbio kao neosnovanu.

Imajući izneto u vidu, odlučeno je kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić