U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužilja S.S. iz S.M., V.M. iz D. i S.N. iz O., čiji je zajednički punomoćnik N.T., advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2329/2015 od 26.01.2016. godine, u sednici održanoj 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužilja S.S. i V.M. i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2329/2015 od 26.01.2016. godine, u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete tako što se OBAVEZUJE tužena Republika Srbija - Ministarstvo pravde da tužiljama S.S. i V.M. na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njihovog oca – sada pok. B.S., pored dosuđenog iznosa isplati i iznose od po 344.130,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.06.2015. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

Revizija tužilja S.S. i V.M. u preostalom delu, a revizija tužilje S.N. u celosti, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2329/2015 od 26.01.2016. godine, ODBIJAJU SE kao neosnovane.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 33/2014 od 24.06.2015. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev (stav prvi izreke). Obavezana je tužena da tužiljama S.S. i V.M. na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njihovog oca – sada pok. B.S. isplati iznose od po 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate (stav drugi izreke). Odbijeni su tužbeni zahtevi tužilja S.S. i V.M. preko dosuđenih iznosa od po 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njihovog oca, pa do zahtevanih 6.666.666,00 dinara, zahtev tužilje S.N. za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njenog oca u iznosu od 6.666.666,00 dinara, kao i zahtev tužilja za naknadu materijalne štete, i to na ime: obavljenog, a neplaćenog rada u redovno radno vreme u iznosu od 4.680.000,00 dinara; obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada u iznosu od 9.911.250,00 dinara; neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode u iznosu od 3.565.440,00 dinara; gubitka penzije u iznosu od 1.620.000,00 dinara i u vidu razlike u penzijama u iznosu od 5.130.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom (stav treći izreke). Tužena je obavezana da tužiljama S.S. i V.M. na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 36.000,00 dinara (stav četvrti izreke).

Odlučujući o žalbama tužilja i tužene Apelacioni sud u Novom Sadu dana 26.01.2016. godine doneo je presudu Gž 2329/2015, kojom je žalbe tužilja i tužene odbio i presudu Višeg suda u Somboru P 33/2014 od 24.06.2015. godine u pobijanom usvajajućem delu preko dosuđenih iznosa od po 55.870,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, u pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnoj stvari i pobijane odluke o troškovima parničnog postupka potvrdio.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužilja S.S. i V.M. delimično osnovana, a da revizija tužilje S.N. nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o navodno učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 5. i 12. ZPP su bez uticaja, s obzirom da ne mogu biti razlog za izjavljivanje revizije, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su ćerke sada pok. B.S. koji je preminuo 12.01.1990. godine. Tužilja S.S. je rođena ... godine, tužilja V.M. ... godine, a tužilja S.N. … godine. Sada pok. otac tužilja je bio učesnik Drugog svetskog rata kao pripadnik partizanskog pokreta, po završetku rata je sa porodicom kolonizovan u S.M., gde se zaposlio kao magacioner, njegova supruga, a majka tužilja bila je domaćica, ali je povremeno odlazila da radi u nadnicu. Dana 10.08.1951. godine B.S. je uhapšen od strane lokalne UDB-e zbog delovanja na liniji IB, pa je rešenjem Narodnog odbora II reona Grada Beograda – Komisije za prekršaje, 15.11.1951. godine osuđen na kaznu lišenja slobode u trajanju od mesec dana i dve godine društveno korisnog rada, a kaznu je izdržao u periodu od 05.11.1951. – 10.11.1953. godina i to na Golom Otoku. Za vreme izdržavanja kazne njegova porodica – supruga, ćerke – tužilje S. i V., kao i treća ćerka, sada pok. D., živele su u siromaštvu, B. suprugu niko nije hteo da zaposli, a bile su izložene i osudama okoline, koja ih je nazivala ''informbirovcima''. Po povratku B. sa Golog Otoka porodica je i dalje teško živela, iako se B. zaposlio na mesnoj ekonomiji, ali su pripadnici UDB-e nastavili da ga prate, tokom noći su upadali u njegovu kuću i pretresali je, što je uznemiravalo porodicu, a naročito decu. Posle povratka sada pok. B.S. sa izdržavanja kazne na Golom Otoku rođena je ... godine tužilja S.N.. Utvrđeno je i da su tužilje S.S. i V.M. trpele duševne bolove jakog intenziteta i trajnog karaktera zbog svega što se događalo njihovom ocu, da su živele sa osećajem da su javno obeležene kao izdajnice, a što je kod njih dovelo do osećaja stida, nesigurnosti, izbegavanja kontakta sa okolinom, što je sve teško narušilo njihovu psihičku ravnotežu u vidu pojave teškog stresa i poremećaja prilagođavanja. Duševni bolovi koje su tada osećale postepeno su se smanjivali, ali su ostale trajne posledice zbog preživljene nepravde. Rešenjem Višeg suda u Somboru Reh 60/12. od 13.02.2013. godine rehabilitovan je sada pok. otac tužilja i utvrđeno je da je ništavo rešenje Komisije za prekršaje pri Narodnom odboru II reona Grada Beograda br. 818/1951 od 15.11.1951. godine, kao i pravne posledice istog.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo – odredbe člana 7. tačka 5. i 26. Zakona o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 92/11), kada su našli da tužilje S.S. i V.M. imaju pravo da podnesu zahtev za rehabilitaciju jer su deca lica iz člana 1. stav 1. ovog Zakona i jer su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja (sada pok. oca B.S.) rasle bez roditeljskog staranja oca, te da imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepene presude u odbijajućem delu zahteva tužilja S.S. i V.M. za naknadu nematerijalne štete su delimično zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, i to odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Iz ovog razloga Vrhovni kasacioni sud je preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Tužilje S.S. i V.M., kao lica kojima je bilo uskraćeno roditeljsko staranje u periodu dužem od dve godine, a počev od četvrte godine života tužilje S.S., odnosno počev od prve godine života tužilje V.M., prema odredbama člana 7. tačka 5. i člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode sada pok. oca.

Ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja: dužinu perioda i vreme od kada su tužilje S.S. i V.M. bile lišene očevog prisustva, njegovog staranja, izdržavanja, pažnje i ljubavi i da je od najranijeg detinjstva kod njih postojala svest o negativnom odnosu okoline prema njima zbog boravka njihovog oca na Golom Otoku i ta svest se protezala tokom njihovog odrastanja i školovanja, te da se odrazila i na njihovu ličnost, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 55.870,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužilja i cilju kome naknada služi. Zato je presuda drugostepenog suda delimično preinačena, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužena obavezana da tužiljama S.S. i V.M. isplati pored dosuđenih iznosa i iznose od po još 344.130,00 dinara što čini ukupne iznose od 400.000,00 dinara svakoj, koji predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužilja za pretrpljene duševne patnje. Tužiljama je dosuđena shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima i kamata i to od donošenja prvostepene odluke pa do isplate.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Traženi iznosi naknade nematerijalne štete preko dosuđenih pa za još 4.266.666,00 dinara su previsoko postavljeni, pa je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične novčane naknade reviziju tužilja u preostalom delu odbio kao neosnovanu. Ni jednim revizijskim navodom ne dovodi se u sumnju pravilnost ocene da iznosi od po 400.000,00 dinara predstavljaju pravičnu novčanu naknadu i da je ista srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova koje su tužilje S.S. i V.M. pretrpele. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome pravična novčana naknada služi, a to je ublažavanje posledica pretrpljenih bolova. Dosuđivanje većih iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova nisu od uticaja međunarodni pravni akti na koje se revizija poziva (odredba člana 14. stav 1. i 2. Konvencije UN protiv torture). Isto tako, nije osnovan ni revizijski navod da je u nižestepenim postupcima povređeno pravo tužilja na pravično suđenje garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije, kao i da je drugostepenom presudom odredba člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji tumačena i primenjena prema tužiljama na način koji grubo krši član 21. Ustava Republike Srbije, koji u stavu 3.zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenje, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Tužilje ovu diskriminaciju vide u biološko-prirodnom prestanku života svakog živog bića kao ličnom svojstvu i navode da se nejednako postupalo prema tužiljama, jer je njihov pravni prethodnik – otac kao lice koje je rehabilitovano preminuo, u odnosu na lica koja su rehabilitovana a još uvek su u životu. Ovi navodi revizije su neprihvatljivi i za iste tužilje ne pružaju dokaze, niti navodi imaju uporište u sudskim odlukama (tužilje takve odluke nisu priložile) ili materijalnom pravu.

Kako je tužilja S.N. rođena .... godine, dakle posle izdržavanja kazne i puštanja na slobodu B.S., odnosno posle prestanka povrede njegovih prava i slobode, to ona nije rasla bez roditeljskog staranja oca, pa nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja, pa su pravilno odlučili nižestepeni sudovi da iz ovih razloga zahtev tužilje S.N. za naknadu nematerijalne štete nije osnovan.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo - odredba člana 26. Zakona o rehabilitaciji odbijanjem zahteva tužilja za naknadu materijalne štete (obavljen a neplaćen rad u redovno radno vreme; obavljen a neplaćen prekovremeni rad; neisplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode; gubitak penzije i razlika u penzijama). Iz sadržine člana 26. Zakona o rehabilitaciji proizlazi da pravo na naknadu materijalne štete nastale zbog povrede prava i slobode pripada isključivo rehabilitovanim licima. Zakon o rehabilitaciji je specijalan zakon koji je izričito odredio osnov i obim prava za rehabilitaciono obeštećenje i krug lica kojima pripada ovo pravo i taj krug se ne može proširivati pravilima o nasleđivanju i pravnom sledbeništvu. Zato tužilje kao ćerke rehabilitovanog lica, preminulog pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji (B.S. je preminuo 12.01.1990. godine) nemaju pravo na naknadu tražene materijalne štete. Iz ovih razloga ne može se prihvatiti tumačenje odredbe člana 26.stav 1. Zakona o rehabilitaciji na način kako to čine tužilje u reviziji.

Cenjeni su i svi drugi navodi revizije, ali kako nisu od značaja za mogućnost donošenja drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, to shodno članu 396. stav 1., u vezi člana 419. ZPP nisu posebno obrazlagani.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a na osnovu člana 414. istog Zakona kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.