U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Želimir Jeremić, advokat iz ..., protiv tužene Opšte bolnice Čačak, čiji je punomoćnik Ivan Ćalović, advokat iz ..., uz učešće umešača na strani tužene BB iz ..., kao zakonskog naslednika umešača sada pok. VV, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1374/19 od 20.07.2020. godine, u sednici održanoj 15.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1374/19 od 20.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 627/17 od 25.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete kao posledice pogrešnog lečenja isplati za pretrpljene fizičke bolove 150.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 250.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 600.000,00 dinara. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1374/19 od 20.07.2020. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati za duševne bolove zbog pretrpljenog straha 415.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 20.07.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova isplati 150.000,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 742.375,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ...2004. godine primljena na bolničko lečenje u Opštu bolnicu Čačak, grudno odeljenje, zbog tegoba koje su ukazivale na mogućnost postojanja plućne tuberkuloze. Nakon prijema tužilje izvršeni su dodatni pregledi i nalazi dobijeni rendgentskim snimanjem pluća su pojačali sumnju na postojanje navedenog oboljenja. Ova sumnja je zasnovana na urađenom bronhoskopskom pregledu i viđenim naslagama na sluznici bronha. Nakon konzilijarnog mišljenja tužilji je uključena terapija antituberkuloticima, koju je prepisao sada pok. dr VV, usled čega je kod tužilje došlo do prestanka simptoma, zbog kojih je primljena na odeljenje. Bacil tuberkuloze nije nađen, ali su svi ostali simptomi ukazivali na tuberkulozu. Tužilja je lečena standardnom terapijom koja je sadržala lekove izonijazid, etambutol, rifampicin u dozama koje su u skladu sa standardima medicinske prakse i pulmološke doktrine. Prema savremenoj medicinskoj literaturi, jedan od ovih lekova entambutol, može se dovesti u vezu sa nastankom poremećaja vida koji kod tužilje postoji (toksična neuropatija očnog živca, odnosno obostrano, trajno oštećenje očnih nerava). Tužilja je ovaj lek dobijala 34 dana u dozi oko 20 mg/kg telesne težine do otpusta iz bolnice ...2004. godine. Poremećaj vida koji nastaje nakon terapije entambutolom predstavlja retku komplikaciju davanja ovog leka koja je poznata, priznata i opisana u stručnoj literaturi. Za nastanak ove komplikacije značajna je dužina davanja leka i primenjena doza. Podaci iz relevantne svetske literature ukazuju na to da samo 1% pacijenata koji su dobijali dozu približno jednaku dozi koju je dobijala tužilja razvija ovakav poremećaj, dok se ovakvi simptomi razviju nakon izloženosti leku 1,5 mesec, a poremećaj vida se obično javi tri do pet meseci nakon terapije, a najkasnije 12 meseci. U konkretnom slučaju imajući u vidu činjenicu da je tužilja dobijala entambuton u niskoj koncentraciji, u relativno kratkom vremenskom periodu, te da su se prema dostavljenoj medicinskoj dokumentaciji prve komplikacije javile godinu dana nakon primene terapije, može se zaključiti da je toksična neuropatija vidnog živca, odnosno obostrano trajno oštećenje očnih nerava koje postoji u vezi sa primljenom terapijom. Ovo stanje je trajno ( u budućnosti je moguće pogoršanje ali ne i poboljšanje vidne funkcije). Poremećaj vida predstavlja komplikacije terapije. Neželjeni efekat terapije se ne može predvideti na osnovu bilo kog prethodnog pregleda pacijenta, a kada nastane, nema terapije koja bi mogla sanirati postojeće stanje. Mikrobiološkim ispitivanjem nije dokazano prisustvo bacila turbekuloze, kako u materijalu sa prvobitne bronhoskopije, tako i u materijalu sa naknadne bronhoskopije, koja je učinjena u martu 2005. godine.

Proces slabljenja vida, utvrđen je od strane lekara specijaliste oftalmologa u Čačku i Instituta za neurohirurgiju Jedinici za neurooftalmologiju Beograd. Tokom 2008. godine kod tužilje došlo je do potpunog gubitka vida i konstatovana je dijagnoza toksična neuropatija očnog živca, odnosno obostrano trajno oštećenje očnih nerava.

Tužilji terapija nikada nije predočena, niti su joj predočene moguće posledice primene terapije. Tužilja je lečena kod tuženog, a dijagnozu je uspostavio konzilijum lekara tuženog. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka oftalmologa utvrđeno je obostrano oštećenje vida od 90%, da stanje koje je sada prisutno kod tužilje je posledica primene leka tuberkulostaticima i radi se o toksičnoj neuropatiji očnog živca. Tužiljin vid je pre terapije bio u fiziološkim granicama (koriguje naočarima sa + 2.00 dioptrijom) i da je procenat umanjenja životne aktivnosti 13% u domenu oftalmološkog veštačenja. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da progresivno slabljenje vida kod tužilje počinje od februara 2005. godine sve do potpunog slepila 2008. godine, da se od tada pa sve do danas pojavljuju komplikacije, stanja i oboljenja kao neposredna posledica oslabljenog odnosno gubitka vida, da su telesne povrede nastale usled padova posledica slabovidosti i slepila i psihijatrijskog oboljenja – depresije. Tužilja trpi strah sve vreme u različitom intezitetu i trajanju, zavisno od pojave novih komplikacija, stanja i oboljenja. Strah lakog inteziteta je neprekidno prisutan, a da je strah jakog inteziteta trpela u periodu potpunog gubitka vida, prilikom padova i povređivanja usled slabovidosti i slepila, da strah srednjeg inteziteta tužilja trpi u dužem vremenskom periodu nakon kritičkih oboljenja i događaja, a u sklopu depresivnog sindroma i da zbog dugog vremenskog perioda, mnogobrojnih oboljenja, događaja i stanja, sudskom veštaku je teško precizno odrediti trajanje straha jakog i srednjeg inteziteta.

Prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da do oštećenja vida kod tužilje nije došlo kao posledica pogrešnog lečenja od strane tužene, jer je isto sprovedeno u skladu sa medicinskom doktrinom i pulmološkom praksom, već da predstavlja komplikaciju terapije koja je adekvatno određena i stručno sprovedena, primenom člana 181. u vezi člana 170. Zakona o obligacionim odnosima i člana 33. stav 2. Zakona o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“, broj 45/13).

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio zahtev tužilje za naknadu predmetne nematerijalne štete, s obzirom da je zaključio da je tužena odgovorna za štetne posledice koje je pretrpela, jer tužilji nisu predočene sve moguće pa i izuzetno retke komplikacije i posledice preduzete medicinske mere. Ovo, jer je tužilji određena terapija antituberkuloticima – etambutolom, a da joj prethodno nije dato obaveštenje o vrsti i verovatnoći mogućih rizika, što predstavlja zakonsku obavezu zdravstvenog radnika lekara koji je bio u vreme prepisivanja terapije. Pravo pacijenta na informisanje prostire se i na rizike male učestalosti, čak i na izuzetno retke, a po posledice teške. Kada je pacijent uskraćen u pravu da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno bude obavešten, rizik za štetne posledice snosi zdravstveni radnik, odnosno zdravstvena ustanova. U konkretnom slučaju je nastupila komplikacija koja se u praksi retko dešava, koja je u vezi sa propisanom terapijom, ali je po posledicama teška. Usled navedenog propusta, drugostepeni sud smatra da tužena treba da snosi odgovornost za nastalu štetu koja je proistekla iz propisane terapije antituberkuloticma, pa je zaključio da je tužena u smislu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da isplati novčanu naknadu na ime nematerijalne štete koju je tužilja pretrpela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 170. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Članom 171. stav 1. istog zakona propisano je da se odredbe prethodnog člana primenjuju i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi sa radom.

Članom 2. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/02), propisano je da je zdravstvena zaštita u smislu ovog zakona organizovana i sveukupna delatnost društva na očuvanju i unapređenju zdravlja građana, sprečavanju, suzbijanju i ranom otkrivanju bolesti, povrede i drugih poremećaja zdravlja i blagovremenom i efikasnom lečenju i rehabilitaciji. Članom 10. stav 1. istog zakona, propisano je da hirurške i druge medicinske intervencije, ako zakonom nije drugačije određeno, mogu se preduzeti samo po prethodnom pristanku obolelog ili povređenog lica odnosno njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca ako je to lice maloletno ili lišeno poslovne sposobnosti, a stavom 2. istog člana, da kada je u opasnosti život lica, hirurške i druge medicinske intervencije kao neophodne mogu se preuzeti po pravilu na osnovu konzilijarnog pregleda i bez prethodnog pristanka lica iz stava 1. ovog člana, ako je obolelo ili povređeno lice u takvom stanju da ne može samo doneti odluku ili usled hitnosti nije moguće pribaviti pristanak roditelja, usvojioca, odnosno staraoca.

Napred citirani Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji je važio u vreme lečenja tužilje, ne sadrži pravilo o pravu pacijenta na naknadu štete zbog nesavesnog ili nestručnog postupanja zdravstvenog radnika, zbog čega se na odgovornost tužene primenjuju opšta pravila obligacionog prava o odgovornosti za drugog, odnosno član 170. i 171. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 154. stav 1. istog zakona. Tužena, kao pravno lice odgovara za štetu koju učini zaposleni. Ta odgovornost je subjektivna i njen izvor je u krivici zaposlenog. Tužena je dužna da u izvršenju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti postupa sa povećanom pažnjom prema pravilima struke (pažnja dobrog stručnjaka član 18. Zakona o obligacionim odnosima). Imajući u vidu da prema citiranim odredbama tužena nije objektivno odgovorna već da je odgovornost subjektivna, tužena odgovara za štetu prouzrokovanu pacijentu u slučaju da njeni lekari i drugo medicinsko osoblje nisu postupali u skladu sa pravilima struke i odgovarajućom pažnjom i da je iz takvog ponašanja proistekla šteta.

Pored greške u lečenju, povreda obaveze obaveštenja pacijenta, a s tim u vezi i pristanak pacijenta je drugi razlog odgovornosti tužene. Članom 10. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, bilo je propisano da hirurške ili druge medicinske intervencije (koja podrazumeva i primenu leka), ako zakonom nije drugačije određeno, mogu se preduzeti samo po prethodnom pristanku obolelog ili povređenog lica.

Svako invazivno lečenje koje podrazumeva nasilan ulazak u organizam ili neinvazivno (konzervativno) lečenje zahteva pristanak pacijenta. Punovažan pristanak može dati samo lice koje razume ono sa čime se saglašava. Razumeti neku medicinsku meru znači biti donekle upućen u njenu suštinu, vrednost i domašaj. Drugim rečima, pacijent treba da zna sa čime se saglašava, šta će se s njim dešavati i šta se može desiti. Samo u tom slučaju pacijent je u mogućnosti da uzme u obzir razloge za i protiv i da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog zdravlja. U lekarskim naporima za izlečenjem on može sadelovati samo onda kada zna šta sam može učiniti kao podršku lekarskim aktivnostima ili u cilju izbegavanja štete. Međutim, pošto je pacijent najčešće, medicinski laik, koji o medicinskoj meri o kojoj treba da odluči ne zna ništa ili ne zna dovoljno, to je lekar dužan da ga o tome obavesti, nečekajući da bude pitan. Pristanak je punovažan samo ukoliko je pacijentu dato sveobuhvatno obaveštenje o suštini, smislu i cilju planirane medicinske mere. Obaveštenje pacijenta treba da obuhvati sve činjenice koje su bitne za njegovu odluku da na predloženu medicinsku meru pristane ili ne pristane, u koje činjenice spada i dejstvo lekova i moguće sporedne (neželjene) posledice tog dejstva. U svakom slučaju nije dopušteno lečenje protivno izričitoj volji pacijenta, ukoliko ova nedostaje, lekar treba da odustane i od tretmana koji je vitalno indikovan. Naime, nije odlučujuća medicinska indikacija načina lečenja, nego volja pacijenta, samo je ona u stanju da opravda lečenje pacijenta. Prinudno lečenje je dopušteno samo u izuzetnim slučajevima.

Kada se ima u vidu napred navedeno i utvrđeno činjenično stanje, odnosno da je tužilja primljena na bolničko lečenje kod tužene ...2004. godine, zbog tegoba koje su ukazivale na mogućnost postojanja plućne tuberkuloze, da su nakon prijema tužilje izvršeni i dodatni pregledi i da su nalazi dobijeni rendgentskim snimanjem pluća pojačali sumnju na postojanje navedenog oboljenja, da je tužilja lečena standardnom terapijom, koja je sadržala lekove izonijazid, etambutol, rifampicin u dozama koje su u skladu sa standardima medicinske prakse i pulmološke doktrine, ali, kako se prema savremenoj medicinskoj literaturi, jedan od ovih lekova entambutol, može dovesti u vezu sa nastankom poremećaja vida koji kod tužilje postoji (toksična neuropatija očnog živca, odnosno obostrano, trajno oštećenje očnih nerava) i kako poremećaj vida koji nastaje nakon terapije entambutolom predstavlja retku komplikaciju davanja ovog leka, ali koja je poznata, priznata i opisana u stručnoj literaturi, pa kako prilikom preduzimanja ove medicinske mere prema tužilji zdravstvena ustanova sa svojim lekarima tužilji, kao pacijentu nije dala potrebna obaveštenja o vrsti metode koju prema njoj primenjuju i specifičnostima te metode, posebno obaveštenje o mogućim rizicima, kao i da tužilja nije dala pristanak za preduzimanje ove medicinske mere i kako je kao posledica preduzete medicinske mere kod tužilje nastupilo umanjenje životne aktivnosti i kako je tužilja stim u vezi trpela strah određenog trajanja i intenziteta, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužena u obavezi da tužilji naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da se preduzeta medicinska mera, odnosno lečenje entambutolom moglo preduzeti samo po prethodnom pristanku tužilje, a koje je izostalo.

Takozvana lekarska greška u ovom slučaju ne predstavlja ponašanje lekara tužene za vreme lečenja, već ponašanje lekara tužene pre započetog lečenja, koje se ogleda u tome da tužilja nije obaveštena o preduzetoj medicinskoj meri u koju spada i dejstvo lekova i moguće sporedne (neželjene) posledice tog dejstva, odnosno nije dala svoj pristanak da se u lečenju koristi entambutol, to nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilno je drugostepeni sud odmerio naknadu na ime traženih vidova nematerijalne štete u skladu sa kriterijumima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a prema intezitetu i dužini trajanja straha koji je tužilja trpela, kao i posledicama koje su nastupile kod tužilje zbog umanjenja životne aktivnosti, pri tome vodeći računa o značaju povređenih nematerijalnih dobara.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić