Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 18.03.1998. godine, tužiocu je priznato pravo na starosnu penziju koju mu je tuženi isplaćivao do februara 1999. godine, kada je prestao sa isplatom. Rešenjem tuženog od 09.09.2014. godine, tužiocu je, po njegovom zahtevu, uspostavljena isplata starosne penzije po rešenju od 18.03.1998. godine, počev od 24.07.2006. godine, a istim rešenjem je i obustavljena isplata penzije sa 31.01.2012. godine, iz razloga što je tužilac korisnik penzija na Kosovu i Metohiji po osnovu doprinosa, shodno odredbi člana 119. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, zbog čega ne može da prima dve penzije. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužioca na ime neisplaćenih penzija i to u varijanti 1, bez umanjenja za isplaćene penzije na Kosovu i Metohiji i u varijanti 2, uz umanjenja za te penzije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, obavezujući tuženog da mu isplati razliku neisplaćene penzije za utuženi period, bez umanjenja na ime isplaćene penzije na Kosovu i Metohiji, u smislu odredbe člana 154. stav 1. i 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tuženi dužan da tužiocu naknadi pričinjenu štetu jer nema doprinosa tužioca nastanku štete u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da je donošenjem rešenja o uspostavljanju isplate starosne penzije po rešenju od 18.03.1998. godine, počev od 24.07.2006. godine i istim rešenjem obustavom isplate penzija od 31.01.2012. godine, prestao da postoji pravni osnov za isplatu penzije tužiocu od strane tuženog, zbog čega, prema nalaženju drugostepenog suda, nema ni osnova za obavezivanje tuženog u smislu odredbe člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju drugostepenog suda, sudovi opšte nadležnosti nisu ovlašćeni da cene pravilnost donetog rešenja tuženog kojim je tužiocu obustavljena isplata penzija, a zakonitost prvostepenog upravnog akta, u postupku po žalbi ili po pravu službenog nadzora, može da ispituje nadležan drugostepeni organ uprave, dok se sudska kontrola obezbeđuje u upravnom sporu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Pod nezakonitim radom organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica.

U konkretnom slučaju, tužilac je stekao pravo na penziju koja mu je isplaćivana sve dok isplata nije obustavljena (31.01.2012. godine), jer je on korisnik penzije po Uredbi o penzijama na Kosovu i Metohiji br. 201/35 od 22.12.2001. godine i Uredbi br. 2605/20 od 20.04.2005. godine. To rešenje nije osporavano žalbom u upravnom postupku, a njegovim donošenjem, prestao je da postoji pravni osnov za isplatu penzija tužiocu od strane tuženog, pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da nema osnova za obavezivanje tuženog da tužiocu naknadi štetu u smislu odredbe člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković