U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Tomović, advokat iz ..., protiv tužene UNICREDIT BANK SRBIJE a.d. Beograd, koju zastupa Tijana Vorotović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1055/21 od 02.07.2021. godine, u sednici održanoj 10.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1055/21 od 02.07.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1055/21 od 02.07.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P br 1773/20 od 02.04.2021. godine u stavovima drugom, trećem i petom izreke, tako što SE ODBIJA tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 1. tač. 1. i 2. ugovora o gotovinskom kreditu broj .. od 25.04.2016. godine, kojim su ugovorene obaveze korisnika kredita za plaćanje jednokratne naknade za obradu kredita od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara i plaćanja fiksne naknade za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice od 0,50% godišnje, a da se tužena obaveže da tužiocu isplati 28.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.04.2016. godine i iznos od 6.322,66 dinara sa kamatom od 06.05.2017. godine do isplate i da naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka od 51.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P br 1773/20 od 02.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim i trećim izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništave odredbe ugovora o gotovinskom kreditu broj .. od 25.04.2016. godine, zaključenog između tužioca i tužene, propisane članom 9. stav 1. tač. 1. i 2. ugovora, a kojim se korisnik kredita obavezao da plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kredita od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 RSD i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice od 0,50% godišnje, a da se tužena obaveže da mu isplati 28.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.04.2016. godine i iznos od 6.322,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.05.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu tužena po osnovu ništave odredbe ugovora propisane članom 9. stav 1. tačka 2. isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 18.817,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1055/21 od 02.07.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom 25.04.2016. godine zaključio ugovor o gotovinskom kreditu broj .. kojim mu je odobren gotovinski kreditu u iznosu od 1.400.000,00 dinara na rok od 97 meseci, koji je on prevremeno otplatio dana 05.05.2017. godine, zbog čega mu je na ime naknade za praćenje kredita naplaćen samo iznos koji je dospeo pre prevremene otplate kredita u iznosu od 6.322,66 dinara. U članu 9. stav 1. tač. 1. ugovora tužilac se obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita banke, odnosno minimum 1.600,00 RSD, dok se tačkom 2. obavezao da banci plati fiksnu naknadu za praćanje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje. Banka je od tužioca naplatila na ime troškova obrade kreditnog zahteva iznos od 28.000,00 dinara dana 26.04.2016. godine i na ime naknade za praćenje kredita iznos od 6.322,66 dinara 06.05.2017. godine. U obrazcu ponude za zaključenje ugovora predviđena je minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva-fiksno 2,00%, od iznosa kredita odnosno 28.000,00 RSD fiksno i naknada za održavanje kredita od 0.50% godišnje ili 27.045,40 RSD fiksno a isti iznosi su navedeni i u stavki 3.5 Obaveznih elemenata ugovora od 25.04.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovora odredba ništava jer banka pre zaključenja ugovora nije predočila tužiocu strukturu troškova (na ime obrade kreditnog zahteva i praćenja kredita) i njihov iznos, što odredbu čini neodređenom, pri čemu banka nije ovlašćena da naplaćuje troškove za koje nije utvrđeno da su stvarno postojali, a činjenica da je tužilac obavešten da treba da ih plati i da su isti uračunati u efektivnu kamatnu stopu nije od značaja, jer banka nije detaljno obrazložila pojedinačno troškove na koje se odnosi sporna ugovorna odredba, pa je tužena banka u obavezi da tužiocu vrati naplaćene iznose po ništavim ugovornim odredbama u smislu člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 25.04.2016. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tač. 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o gotovinskom kreditu i obavezao se da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati jednokratnu naknadu za obradu kredita u visini od 2,00 % od iznosa odobrenog kredita i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice od 0,50 % godišnje (član 9. stav 1. tač. 1. i 2.). Tužiocu je u ponudi i obrazcu-obavezni elementi ugovora od 25.04.2016. godine, prezentovana vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (pored ostalog) naknada za obradu kreditnog zahteva: 2,00% - 28.000,00 dinara (fiksno) i naknada za održavanje kredita: 0,50 % - 27.045,40 dinara (fiksno), od čega mu je naplaćeno 6.322,60 dinara, dana 5.05.2017. godine. Tužilac je u toku postupka osporio da je priložena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, ukazujući da u obrascu ponude nedostaju struktura i elementi koji sačinjavaju navedeni zbirni trošak, odnosno da nije mogao da utiče na sadržinu ugovora. Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, iskazivanjem u ponudi u stavu - Troškovi kredita u odeljku 3.3 i u obrazcu-obavezni elementi ugovora u stavu - Troškovi kredita odeljak 3.5 spornih naknada za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i naknada za održavanje kredita) zadovoljava se uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali saglasno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označene Odluke NBS, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ovih naknada, niti postojanje stvarnih troškova tim povodom, već je tužilac sadržinom ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknada (da li su fiksne ili promenljive) koje padaju na njegov teret. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 210. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. pripadaju traženi troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja od strane advokata na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara sve prema važećoj AT, dok trošak sudske takse nije priznat, jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić