Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 5691/2019 od 25.10.2019. godine utvrđeno je da je ovde tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St br. 1/14. Rešenjem istog suda od 07.07.2020. godine ispravljeno je napred navedeno rešenje od 25.10.2019. godine u pogledu označenja imena predlagača, tako što u prvom redu, prvom stavu umesto pogrešno označenog prezimena „AA1“ treba da stoji „AA“. Zaključkom o utvrđenim potraživanjima Privrednog suda u Leskovcu od 11.09.2014. godine, u stečajnom postupku nad stečajnim dužnikom DP PK „Delišes“ iz Vladičinog Hana, priznato je potraživanje pravnom prethodniku tužioca BB u iznosu od 381.711,80 dinara. Tokom stečajnog postupka poveriocu je isplaćeno potraživanje u iznosu od 12.286,85 dinara, tako da ukupno nenamireno potraživanje iznosi 369.424,95 dinara. Potraživanje je iz radnog odnosa pravnog prethodnika tužioca. Tužilac je podneo tužbu 22.01.2021. godine, sa zahtevom da mu tužena, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku naknadi imovinsku štetu na ime potraživanja (neisplaćenih zarada) utvrđenog u stečajnom postupku.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca jer je zaključio da je tužena shodno članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku objektivno odgovorna za imovinsku štetu koju je tužilac pretrpeo povredom prava na suđenje u razumnom roku i obavezao je tuženu da tužiocu istu nadoknadi u visini njegovog potraživanja koje nije namireno u predmetnom stečajnom postupku.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ovo jer je smatrao da je tužba za naknadu imovinske štete podneta po isteku jednogodišnjeg roka iz člana 22. i 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, budući da je pravnosnažnošću rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 5691/2019 od 25.10.2019. godine tužilac stekao pravo na pravično zadovoljenje, te da se od dana pravnosnažnosti istog, odnosno od 11.11.2019. godine, ima računati rok od godinu dana za podnošenje tužbe za naknadu imovinske štete, pa kako je tužilac tužbu podneo 22.01.2021. godine, da je tužbu podneo po proteku roka od godinu dana u kome je shodno članu 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku mogao da traži naknadu imovinske štete.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje da se izloženi stav drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br.40/15) propisano je: da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak i određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. st. 1. i 2); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1).

Kada se pođe od sadržine napred citiranih odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pre svega onih koji se odnose na određivanje roka u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, to po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju, rešenjem kojim je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku, rok za preduzimanje određenih procesnih radnji nije određen u smislu člana 11. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Određenjem „u najkraćem mogućem roku“ - rok u kome sudija treba da postupi, a time i rok u kome stranka stiče pravo na novčano obeštećenje ili naknadu štete, nije određen niti odrediv, jer je podložan različitom tumačenju. Stoga, zbog propusta suda da rešenjem kojim je utvrđena povreda prava odredi i tačan rok za preduzimanje određenih procesnih radnji, tužilac ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava na pravično zadovoljenje i naknadu imovinske štete.

Saglasno napred iznetom, kada rok u kome sudija treba da postupi, a time i rok u kome stranka stiče pravo na novčano obeštećenje ili naknadu štete nije određen niti odrediv, to se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac stekao pravo na pravično zadovoljenje od dana pravnosnažnosti rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St 5691/2019 od 25.10.2019. godine i da se od tada ima računati rok od godinu dana za podnošenje tužbe za naknadu imovinske štete. S toga je, po oceni Vrhovnog suda tužba u ovoj parnici podneta u okviru zakonom pripisanog roka i ima se smatrati blagovremenom, zbog čega je primenom člana 416. stav 3. ZPP drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imajući u vidu napred izneto, ispitati i oceniti sve okolnosti koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i odlučiti o žalbi tužene, pravilnom primenom i tumačenjem zakonskih odredaba doneti novu odluku.

Ukinta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković