S obzirom da je tužba u ovom predmetu podneta nakon stupanja na snagu važećeg Zakona o parničnom postupku i da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda, revizija je dozvoljena u smislu noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tužene od 26.07.1993. godine tužiocu, kao zastavniku prve klase na službi u VP ... ..., dat je na korišćenje službeni stan koji se nalazi u Sportsko rekreativnom centru „BB“ u garnizonu ..., s tim da će rešenje služiti kao osnov za zaključenje ugovora o zakupu stana sa vojnom ustanovom nadležnom za upravljanje stambenim fondom JNA. Tužilac je dana 17.01.1994. godine sa Vojnom ustanovom „VV“ zaključio ugovor o korišćenju službenog stana koji je predmet ovog spora, za period od 16.11.1993. godine Zaključkom Ministarstva odbrane – Sektora za ljudske resurse od 09.10.2007. godine, donetim po zahtevu tužioca, konstatovano je da je prestalo pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte ... ... od 27.06.2003. godine, te da je prihvaćen zahtev AA, zastavnika prve klase u penziji, za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme sa ukupnim brojem od 505 bodova na dan donošenja rešenja. Tužilac je dana 13.06.2014. godine podneo tuženoj zahtev za zaključenje ugovora o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme, na koji tužena nije odgovorila, nakon čega je podneo predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, pa je rešenjem suda u predmetu R1 83/2014 od 17.04.2015. godine upućen da pokrene parnični postupak radi utvrđenja prava zakupa na stanu na neodređeno vreme. Veštačenjem je utvrđeno da prostorije koje tužilac koristi mogu da se smatraju stanom kao posebnim delom zgrade u okviru Sportsko rekreativnog centra „BB“. Tužilac u spornom stanu neprekidno stanuje više od 20 godina.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da ima pravo zakupa na neodređeno vreme na navedenom stanu u Sportsko rekreativnom centru „BB“, sa pravom otkupa, što je tužena obavezana da prizna i trpi. Po oceni prvostepenog suda, predmetni stan tužilac koristi po osnovu zaključenog ugovora o zakupu neprekidno više od 20 godina, što mu je tuženi zaključkom od 27.06.2003. godine i priznao i utvrdio njegovo pravo na rešavanje stambene potrebe davanjem u zakup na neodređeno vreme stana koji po strukturi odgovara predmetnom stanu, pa su bili ispunjeni uslovi da se tužiocu prizna pravo zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu kao stanu u državnoj svojini, i da mu pripada pravo da taj stan otkupi po odredbama Zakona o stanovanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj drugostepenoj presudi pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Tužiocu je rešenjem tužene od 26.07.1993. godine dodeljen sporni stan na korišćenje kao službeni stan, na osnovu koga je zaključio ugovor o korišćenju službenog stana sa tuženom. Iako prostor koji tužilac koristi u okviru Sportsko rekreativnog centra „BB“ predstavlja stan kao posebni deo zgrade u smislu člana 3. Zakona o stanovanju, tužena kao vlasnik stana nije izvršila prenamenu stana, pa se još uvek radi o službenom stanu, koji ne može biti osnov za sticanje prava zakupa na neodređeno vreme, u smislu čl. 7. i 39. Zakona o stanovanju. Na službenom stanu se takođe ne može steći ni pravo na otkup, s obzirom da je Zakonom o stanovanju otkup omogućen nosiocima stanarskog prava, odnosno zakupcima, prema članu 16. tog zakona, a korisnik službenog stana nije zakupac, odnosno nosilac stanarskog prava u smislu navedene odredbe.

Navodima revizije neosnovano se ukazuje da je tužena bila u obavezi da izvrši preimenovanje službenih stanova u smislu člana 52. stav 1. tada važećeg Pravilnika o dopuni Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane. Osim toga, tužilac u toku postupka nije podneo dokaz da sporni stan više ne predstavlja službeni stan, odnosno da je doneto rešenje o prenameni ovog stana, niti je pokrenuo upravni spor. Takođe se neosnovano revizijom poziva na zaključak tužene kojim je prihvaćen zahtev tužioca za davanje dvosobnog stana u zakup na određeno vreme, jer se ovaj zaključak od 27.06.2003. godine nije odnosio na sporni stan, za koji je tužilac već imao zaključen ugovor o korišćenju službenog stana. Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava navodima da je povređeno njegovo pravo na dom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U ovoj parnici, predmet tužbenog zahteva nije bilo iseljenje tužioca iz predmetnog službenog stana, u kom slučaju bi predmet ocene bilo njegovo pravo na dom u smislu navedenog člana Evropske konvencije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić