Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe (posebna revizija) je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je 06.03.2017. godine uručila tužiocu ponudu na propisanom obrascu u kojem su iskazani troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u iznosu od 14.000,00 dinara, kao i visina efektivne kamatne stope od 11,14%. Ugovorom o kreditu od 06.03.2017. godine tužiocu je odobren kredit u iznosu od 700.000,00 dinara sa rokom vraćanja od 30 meseci. Odredbom člana 6. tog ugovora, pored ostalog, predviđena je obaveza tužioca da na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati tuženoj jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Tužilac je 06.03.2017. godine platio tuženoj iznos od 14.000,00 dinara na ime izvršenja obaveze iz navedene ugovorne odredbe. U obrascima – obavezni elementi ugovora o kreditu i planu otplate kredita, iskazana je visina efektivne kamatne stope i izraženo ukupno dugovanje tužioca u nominalnom iznosu od 798.172,80 dinara, koji čini: glavnica u iznosu od 700.000,00 dinara, ugovorena kamata u iznosu od 83.826,80 dinara, troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u iznosu od 14.000,00 dinara, izdavanja menice u iznosu od 100,00 dinara i izveštaja kreditnog biroa u iznosu od 246,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odlučio da odbije tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, osporena ugovorna odredba je pravno dozvoljena u bankarskoj praksi i nije protivna prinudnim propisima – Zakonu o obligacionim odnosima, Zakonu o bankama, Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku. Pre zaključenja ugovora tužena je, u skladu sa članom 17. i članom 19. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, tužiocu pružila sve informacije i potrebna obaveštenja o uslovima koji se tiču ugovora o kreditu, kroz ponudu sačinjenu na obrascu propisanom navedenom Odlukom Narodne banke Srbije, koja je sadržala pregled svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, jasno izraženih po vrsti i visini. Zbog toga, po nalaženju prvostepenog suda, takvim ugovaranjem nisu povređena osnovna načela obligacionog prava, posebno načela ravnopravnosti stranaka i jednake vrednosti uzajamnih davanja, pa zato nije osnovan ni tužiočev zahtev za restituciju po članu 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledici utvrđene ništavosti osporene ugovorne odredbe.

Drugostepeni sud je smatrao da je nižestepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Polazeći od zakonskih i podzakonskih odredbi citiranih u obrazloženju drugostepene presude, taj sud je zaključio da tužena u ponudi nije jasno i nedvosmisleno navela podatke o troškovima obrade kredita, već je to učinila paušalno, što obavezu tužioca iz osporenog člana čini neodređenom i neodredivom, pa je zato ta odredba ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i tužena dužna da na osnovu članova 210. i 214. tog Zakona vrati primljeni iznos od 14.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana kada je isplatu primila. Iz tih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbene zahteve.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije tužene da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Ugovor o kreditu uređen je odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama dat je pojam tog ugovora, određena njegova forma i sadržina, uređena pitanja otkaza davaoca kredita i odustanka od ugovora i vraćanja kredita pre roka, ali nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koje nastanu u toku njegove realizacije.

Ni Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/05...14/15) kojim je propisano (član 4. stav 1. tačka 2) da banka može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) nije bliže određena sadržina ugovora o kreditu i prava i obaveze banke i klijenta. Tim Zakonom predviđeno je da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju Opšti uslovi poslovanja banke (član 42), kao i da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (član 43).

Prema članu 9. stav 3. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 26/11 i 139/14), opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Tim Zakonom, pored ostalog, propisana je obaveza banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika ni jednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 17. stav 1). Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu i, pored ostalog, sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat, kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačke 8. i 10).

Izgled i sadržinu obrasca ponude utvrdila je Narodna banka Srbije Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 65/11 i 62/18). Utvrđeni obrazac ponude u tački 3 obuhvata troškove kredita, a u tački 3. tačka 3. vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, sledi da važeći propisi omogućavaju davaocu i korisniku kredita da u skladu sa načelom autonomije volje (član 10. Zakona o obligacionim odnosima) urede pitanja troškova obrade kreditnog zahteva, kao i drugih troškova i naknada u vezi sa svojim kreditnim odnosom. Zato banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, i odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita, ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora, mogu biti određeni procentualno i iskazuju se kroz efektivnu kamatnu stopu.

U konkretnom slučaju, u ponudi tužene banke iskazani su troškovi obrade kreditnog zahteva u nominalnom iznosu od 14.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom je tužilac obavezan da tuženoj plati jednokratnu naknadu na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita (700.000,00 dinara). Tužilac je prijemom ove ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknada koje padaju na njegov teret, na način koji zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom odlukom Narodne banke Srbije nije predviđeno da banka mora korisniku kredita predočiti strukturu ili specifikaciju troškova, kako bi se smatralo da je klijent – tužilac sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način.

Iz obaveznih elemenata ugovora o kreditu i plana otplate kredita utvrđeno je da je iznos troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje iskazan u efektivnoj kamatnoj stopi.

Iz navedenih razloga, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ne postoji obaveza tužene na restituciju onoga što je od tužioca primila na ime izvršenja obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona. Zbog toga je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke – preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda prvostepenog suda.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 4.920,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 7.380,00 dinara. Tuženoj nije priznato uvećanje troškova za sastav revizije za 20% jer njen punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost, kao ni troškovi odgovora na žalbu, jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić