Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2191/20 od 23.09.2020. godine, žalba tužene je delimično usvojena a delimično odbijena i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu potvrđena za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode u iznosu od 1.000.000,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara i za pretrpljene bolove u iznosu od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i delu kojim je tužena obavezana da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period od 24.04.2003. do 12.08.2003. godine, kao i delu kojim je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove sastava odštetnog zahteva u iznosu od 11.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Prvostepena presuda je preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode preko iznosa od 1.000.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko iznosa od 100.000,00 dinara i za pretrpljene bolove preko iznosa od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom do presudom dosuđenih iznosa, za isplatu naknade materijalne štete u vidu izgubljene neto zarade za period od 13.08.2003. do 01.03.2005. godine u pojedinačno označenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci, kao i u delu kojim je traženo da se tužiocu utvrdi radni staž, odnosno staž osiguranja u periodu od 13.08.2003. do 01.03.2005. godine i tužena obaveže da za označeni vremenski period Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih sa pozivom na lični matični broj tužioca kao osiguranika uplati sve doprinose na neto osnovice i isplati naknadu za neiskorišćen godišnji odmor za 2003. i 2004. godinu u označenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci i za isplatu troškova sastava odštetnog zahteva preko iznosa od 11.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom do dosuđenog iznosa kao i zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od presuđenja do izvršnosti presude. Odluka o troškovima postupka je preinačena tako što je obaveza tužene snižena na iznos od 488.816,64 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), ispitao je pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je preinačenjem prvostepene presude, drugostepeni sud prekoračio obim pobijanja prvostepene presude žalbom tužene i time učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 386. ZPP. Tužena je žalbom pobijala prvostepenu presudu u usvajajućem delu, pa drugostepeni sud nije prekoračio granice ispitivanja prvostepene presude u onom delu u kome se pobija žalbom (član 386. stav 1. ZPP), a preinačenjem prvostepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava, drugostepeni sud nije prekoračio granice razloga navedenih u žalbi jer po službenoj dužnosti pazi na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. do 3, 5, 7. i 9, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. stav 3. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je lišen slobode rešenjem o zadržavanju MUP-a, SUP Pančevo od 09.04.2003. godine, a rešenjem Okružnog suda u Pančevu Ki. 52/03 od 24.04.2003. godine tužiocu je određen pritvor zbog sumnje da je učinio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službene isprave, te je pritvor od strane vanraspravnog veća produžavan. Tužilac je pušten na slobodu 25.08.2003. godine na osnovu rešenja o ukidanju privora Okružnog suda u Pančevu Ki 52/03. Presudom Višeg suda u Pančevu K 10/10 od 09.01.2012. godine tužilac (ranije neosuđivan) je oslobođen od optužbe. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 3686/12 od 03.06.2014. godine. Tužilac (rođen ... godine) je proveo u pritvoru 139 dana. U prostorijama policije je prvu noć proveo vezan za sto bez hrane i vode i od policijskog službenika je dobio prazan papir sa nalogom da napiše izjavu, a zatim i šamar kada je rekao da ne zna povodom čega treba da da izjavu. Tužilac je nakon dva dana saslušan u prostorijama policije u Vršcu gde je tučen, a na osnovu konkretnih pitanja o radu na brodu i krađi nafte mogao je da zaključi o čemu se radi. Fizička i psihička tortura započela je kada je ušao u prostoriju u kojoj je saslušavan, gde ga je stariji inspektor obraćajući se rečima mlađim kolegama „da ih ne zavara seda glava tužioca i da je on bitanga i baraba“ ošamario, nakon čega su ga tukli i dvojica inspektora rukama i pendrecima. Tom prilikom tužilac je potpisao izjavu sačinjenu od strane policijskih službenika, a u toku boravka u pritvoru više puta je odvođen u prostorije policije gde je saslušavan i jednom prilikom udaren pesnicom u glavu od strane inspektora. Zbog batina koje je dobio prilikom saslušanja pretrpeo je povrede i pregledan je u zdravstvenoj ustanovi više puta. U vreme pritvaranja trpeo je strah jakog intenziteta a potom i strah srednje jačine, a zbog zadobijenih povreda trpeo je bolove srednje jačine. U pritvoru je bio smešten u prostoriji sa više ljudi od kojih su neki bili višestruki učinioci krivičnih dela. Slučaj zbog koga je uhapšen bio je medijski propraćen što je uticalo na odnos zatvorskog osoblja prema njemu. Tužilac je pre ovog događaja bio ugledni građanin, a ceo događaj je imao izuzetno ponižavajući efekat imajući u vidu da je slobode lišen pred maloletnom decom, suprugom i sveštenikom. Zbog široke informisanosti o konkretnom događaju izbegavali su ga prijatelji i rodbina, a zatvorsko osoblje se prema njemu ponašalo kao da je krivičnim delom zaista pribavio veliku količinu novca. U pritvoru je više puta fizički zlostavljan od strane policijskih službenika i verbalno ponižavan a nakon puštanja na slobodu okolina se prema njemu držala i dalje kao da je učinilac krivičnog dela što je sve ostavilo posledice na njegovo zdravlje. Pre lišenja slobode i vođenja krivičnog postupka tužilac je bio zaposlen u ..., kao ... i u svom radnom okruženju uživao je ugled i poštovanje. Nakon što je lišen slobode tužilac je rešenjem poslodavca udaljen sa radnog mesta počev od 24.04.2003. godine pa dok traje pritvor, te je određeno da ima pravo na 1/4, odnosno 1/3 plate ako izdržava porodicu koju je ostvario za prethodni mesec. Tužiocu je prestao radni odnos na sopstveni zahtev na osnovu rešenja od 12.08.2003. godine, uz konstataciju da je tog dana podneo pisani zahtev za prestanak radnog odnosa i da je isti prihvaćen. Pritvor koji je tužiocu određen između ostalog iz razloga propisanih u članu 142. stav 2. tačka 1. i 3. ZKP, te je i produžen pozivom na citiranu odredbu, odnosno zbog opasnosti da krivično delo ponovi i opasnosti od bekstva. Pritvor je ukinut sa obrazloženjem da je istog dana doneto rešenje kojim je prihvaćeno jemstvo upisom hipoteke na nepokretnosti a tužilac je nakon izlaska iz pritvora u više navrata pokušavao da se vrati na svoje radno mesto ali nije uspevao iz razloga što se protiv njega vodio krivični potupak, te nije mogao ishodovati uverenje potrebno za zasnivanje radnog odnosa. Zasnovao je radni odnos u ... 01.03.2005. godine ali je zbog odnosa kolega prema njemu napustio posao 19.07.2007. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade za vreme suspenzije od 24.04.2003. do 12.08.2003. godine, kao i zarade (izgubljena zarada) za period od 13.08.2003. do 01.03.2005. godine i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor za 2003. i 2004. godinu. Tužilac je pre podnošenja tužbe podneo zahtev za naknadu štete Ministarstvu pravde Republike Srbije 02.06.2015. godine ali nije dobio odgovor.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode na osnovu člana 35. Ustava Republike Srbije i odredaba Zakonika o krivičnom postupku. Visina naknade nematerijalne štete odmerena je primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, uzimanjem u obzir okolnosti pod kojima je tužilac lišen slobode, trajanje i uslove pritvora, način na koji je tretiran od strane policijskih službenika i odnos zatvorskog osoblja prema njemu, kao i vrstu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, te tužiočev ugled, porodični i poslovni status pre lišenja slobode i odnos prijatelja i rodbine nakon ukidanja pritvora, kao i medijsku propraćenost slučaja. Pored naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode (koja je odmerena u iznosu od 2.500.000,00 dinara), tužilac ima pravo i na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove (300.000,00 dinara) zbog povreda koje je zadobio od strane policijskih službenika što predstavlja ponašanje suprotno zabrani torture iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i za strah (500.000,00 dinara) koji prelazi nivo straha koji trpi svako pritvoreno lice. Pored naknade razlike zarade za vreme suspenzije (član 169. Zakona o radu), tužilac ima pravo i na izgubljenu zaradu, utvrđenje radnog staža i uplatu doprinosa od prestanka do ponovnog zasnivanja radnog odnosa i naknadu za neiskorišćen godišnji odmor, jer je zahtev za prestanak radnog odnosa podneo u cilju izlaska iz pritvora, budući da je jedan od pritvorskih razloga bio opasnost da se krivično delo ponovi a krivični postupak je vođen u vezi sa službom. Tužilac ima pravo i na naknadu troškova povodom sačinjavanja zahteva za obeštećenje koji je upućen komisiji Ministarstva pravde pre podnošenja tužbe.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu, prihvatajući izloženo stanovište prvostepenog suda o osnovu odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode. Međutim, primenom pravila iz člana 200. ZOO, zaključio je da je visina pravične novčane naknade previsoko odmerena za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, nalazeći da adekvatna naknada iznosi 1.000.000,00 dinara, kao i naknada za pretrpljene fizičke bolove (70.000,00 dinara) i pretrpljeni strah (100.000,00 dinara). Tužiocu je radni odnos prestao na njegov zahtev i prestanak radnog odnosa nije bio razlog za ukidanje pritvora (već prihvatanje jemstva upisom hipoteke na nepokretnosti), pa po stanovištu drugostepenog suda tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade, utvrđenje radnog staža i uplatu doprinosa za period od 13.08.2003. do 31.03.2005. godine i naknadu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2003. i 2004. godinu, jer ta šteta nije u uzročnoj vezi sa neosnovanim lišenjem slobode. Tužilac ima pravo na naknadu troškova sastava odštetnog zahteva, međutim ovi izdaci imaju karakter troškova postupka jer su nastali u vezi sa vođenjem parnice u smislu člana 150. ZPP, pa je drugostepeni sud odmerio njihovu visinu srazmerno uspehu u sporu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su delimično osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, dok je u preostalom pobijanom delu odluke stanovište drugostepenog suda pravilno.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog Ustavom zaštićenih prava i dobara, kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknadu štete odmerava sud uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, kao što su trajanje lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, životno doba oštećenog i porodično stanje u vreme lišenja slobode, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode.

Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud odmerio pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode (kao jedinstven vid naknade) u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete. Navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, dok je u preostalom delu zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete neosnovan, budući da bi dosuđivanje većeg iznosa pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. ZOO.

Utvrđene okolnosti u konkretnom slučaju, opravdavaju dosuđivanje i posebne novčane naknade za pretrpljeni strah i fizičke bolove nezavisno od novčane naknade za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, kao jedinstvenog vida naknade. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi, primenom kriterijuma iz čana 200. stav 1. ZOO, a imajući u vidu trajanje i intenzitet pretrpljenog straha i fizičkih bolova da je pravična novčana naknada za pretrpljeni strah 200.000,00 dinara, a za pretrpljene fizičke bolove 150.000,00 dinara. Zato je delimično preinačena drugostepena presuda i tužiocu dosuđeno na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha (pored dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara) iznos od još 100.000,00 dinara i zbog pretrpljenih fizičkih bolova (pored dosuđenog iznosa od 70.000,00 dinara) iznos od još 80.000,00 dinara, Dosuđivanje naknade u većem iznosu, imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, zbog čega je suprotno navodima revizije tužioca, pravilno odbijen njegov tužbeni zahtev preko navedenih iznosa.

Po članu 35. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije, ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren i osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom. Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovao državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom, po članu 18. Zakonika o krivičnom postupku ima lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo.

Imajući u vidu navedeno, sa stanovišta pravila o naknadi štete neosnovano osuđenim licima ili licima neosnovano lišenim slobode, zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade, utvrđenje radnog staža i uplatu doprinosa za period od 13.08.2003. do 31.03.2005. godine i naknadu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2003. i 2004. godinu je neosnovan, jer ova šteta nije posledica neosnovanog lišenja slobode, već prestanka radnog odnosa tužiocu na sopstveni zahtev od 12.08.2003. godine. Suprotno navodima revizije, kojima se ukazuje na razloge tužioca za podnošenje takvog zahteva, ova šteta nije u uzročno- posledičnoj vezi sa neosnovanim lišenjem slobode jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu pritvor ukinut iz razloga prihvatanja jemstva kao sredstva obezbeđenja u vidu upisa hipoteke na nepokretnosti. Takođe je pravilno stanovište drugostepenog suda da tražena naknada na ime troškova povodom sastava odštetnog zahteva (koji je podnet pre podnošenja tužbe) ima karakter troškova postupka po članu 150. ZPP, koji su nastali u vezi sa vođenjem parnice, pa je njihova visina pravilno odmerena srazmerno uspehu u sporu, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude.

Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe i četiri obrazložena podneska od strane advokata u iznosu od po 6.000,00 dinara, zastupanja na petnaest održanih ročišta po 12.750,00 dinara i četiri neodržana ročišta po 7.125,00 dinara, kao i za sastav revizije 22.500,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja. Tužiocu pripadaju i opredeljeno traženi troškovi veštačenja u ukupnom iznosu od 103.000,00 dinara i na ime sudske takse za tužbu i prvostepenu presudu po 55.864,00 dinara, za reviziju 26.800,00 dinara i revizijsku odluku 40.200,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od izvršnosti odluke do isplate.

Na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić