Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju u odnosu na preinačujući deo, zbog pogrešne primene materijalnog prava. 

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog BB osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi žive u istoj ulici ... u ... . Tužilja je bila u braku sa tuženim BB i brak je razveden 2019. godine. Iz braka imaju dvoje maloletne dece i to ćerku GG rođenu 2009. godine i ćerku DD rođenu ...2017. godine. Brak između BB i AA je razveden presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1505/2018 od 31.10.2018. godine. U braku su bili od 02.05.2009. godine. Istom presudom je maloletna GG poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava ovde tuženom BB, dok je maloletna DD poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci ovde tužilji. Istom presudom stranke su se obavezale da na ime svog doprinosa za izdržavanje uplaćuju mesečno od 1.000,00 dinara od dana presuđenja pa ubuduće a na ime izdržavanja maloletne dece. Uređen je način održavanja ličnih odnosa roditelja sa maloletnom decom. Maloletna GG je prešla da živi kod majke dana 30.10.2022. godine. Tužilja navodi da je tuženi BB imao konflikte sa maloletnom GG. GG je dijagnostifikovana epilepsija bez fiziološkog uzroka. Maloletna GG nije imala dobre odnose ni sa svojom babom ovde tuženom VV. Tužilja navodi da je tuženi maloletnu GG maltretirao, da je dana 07.05.2023. godine došlo do incidenta tako što je tuženi izašao na ulicu gde je bilo par dečaka koji su čekali GG a koji su njeni vršnjaci. Stajali su u ulici i razgovarali. Tuženi je izašao iz kuće i na drzak način počeo da se obraća dečacima nakon čega je usledila prijava policiji, pretnje je uputila i njegova majka, baba GG. Tada je navodno BB više puta ponovio sve ću vas pobiti i biće mrtvih tamo, a dok je tužena VV rekla: „nemoj biti kuč.a ako moj BB završi u zatvoru biće mrtvih“. Istakla je da se BB ne plaši ali da joj je neprijatan svaki kontakt sa njim, zbog njegovog obraćanja se svaki put uznemiri i stresira. Zatražen je izveštaj od Centra za socijalni rad u Novom Sadu, pa je utvrđeno da je kod BB uočena emotivna nedistanciranost od uzroka prekida bračne zajednice sa AA iako on tvrdi suprotno. Komunikacija između BB i AA je konfliktna i često prelazi u nasilje u vidu izrečenih pretnji i uvreda. AA je zasnovala novu zajednicu i iz braka sa drugim licem ima maloletnog sina ĐĐ. Tužilja ima strah da će ponašanje BB i VV prema njoj biti pogoršano da ukoliko sud ne izrekne meru zabrane od nasilja u porodici da će ih to motivisati da budu agresivniji prema njoj i njenoj familiji. BB se uredno odazivao pozivu Centra za socijalni rad ali nije uočeno da isti ispoljava posebno neko nasilje prema bivšoj supruzi. Tužena VV bila je saradljiva, komunikativna i ispoljavala je zabrinost što se postupak vodi. Negirala je da je ikada bila nasilna prema AA i da joj je ikada upućivala pretnje. Centar za socijalni rad je dao mišljenje da, a imajući u vidu dobijene podatke i stručnu procenu faktori ponašanja nisu prepoznati u poslednjih godinu dana u obliku nasilja, da se zasnivaju na subjektivnom doživljaju ugroženosti AA i da nema događaja koji bi opravdali izricanje mere zabrane te da tražene mere aktuelno nisu svrsishodne.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da se postupci tuženih ne mogu okarakterisati kao vid nasilja u porodici, s obzirom da tužilja nijednim dokazom nije dokazala akt nasilja tuženih a što proizlazi iz poslednjeg izveštaja Centra za socijalni rad od 10.09.2024. godine. Stoga je prvostepeni sud tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da u smislu odredbe člana 268. Porodičnog zakona organ starateljstva na zahtev suda treba da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti zatraženih mera. Međutim, citirana zakonska odredba po svojoj prirodi nije imperativne prirode (član 268. Porodičnog zakona) te ista ne podrazumeva obavezu suda da u svakom pojedinačnom slučaju mora da uzme u obzir mišljenje organa starateljstva. Budući da je svrha izricanja mere zaštite od nasilja u porodici da se preventivnim delovanjem spreče eventualni budući sukobi između supružnika odnosno da se otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja i izvršenje drugih vidova nasilja, u konkretnom slučaju ima osnova za izricanje istih odnosno za tuženog BB bivšeg supruga tužilje. Kao nasilje u porodici podrazumeva se svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice. Da bi to ponašanje bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan određeni kontinuitet, tj. trajnost ponašanja. Međutim, događaj od 07.05.2023. godine koji je bio povod pokretanja postupka za sudsku zaštitu od strane tužilje ipak je dovoljan da se može okarakterisati da ima karakter nasilja u porodici. Tužilja je navela da je tuženi uputio reči „sve ću vas pobiti“ i „biće mrtvih tamo“. Osim toga tuženi je u više navrata ranije bio nasilan prema njihovoj maloletnoj ćerki GG a koje ponašanje odstupa od standarda normalnog ponašanja i ophođenja među članovima porodice, pre svega na relaciji otac - ćerka. Opisani postupak tuženog ukazuje da je tuženi sklon ponavljanju akta nasilja da to predstavlja akt uznemiravanja te da ima osnova za usvajanje tužbenog zahteva u odnosu na tuženog BB, preinačio je prvostepenu presudu u tom delu i usvojio tužbeni zahtev dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio i doneo odluku o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

Naime, članom 197. Porodičnog zakona propisano je da nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice (stav 1); da nasiljem u porodici, u smislu stava 1 ovog člana, smatra se naročito: 1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; 2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu.

Međutim, izvedeni dokazi koje je prvostepeni sud pravilno cenio nisu ukazivali na opravdanost usvajanja predložene mere. I prema izveštaju Centra za socijalni rad i ostali izvedeni dokazi ne ukazuju na nameru tuženih za ispoljavanje nasilja prema tužilji. Osim toga izgovorene reči prema spornom događaju, tuženi BB je uputio prema ćerki GG a ne prema tužilji, a GG se u ovom slučaju ne pojavljuje kao tužilja. Zbog svega iznetog ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da su ispunjeni uslovi o neophodnosti usvajanja predložene zaštitne mere.

Na osnovu iznetog, u smislu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković