U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Zečević, advokat iz ..., protiv tuženih NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i usluge, Novi Sad, čiji je punomoćnik Miroslav Đerković, advokat iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Verica Lakić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i zaštite prava svojine, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1115/24 od 12.12.2024. godine, u sednici održanoj 15.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu  Gž 1115/24 od 12.12.2024. godine. 

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi tuženih za naknsdu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e 

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu  Gž 1115/24 od 12.12.2024. godine žalba tužilje je odbijena, a žalba tuženih usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8431/22 od 25.01.2024. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je apsolutno ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 5. Ugovora o kupoprodaji nekretnine – stana, zaključenog u Novom Sadu 31.08.2012. godine između tuženih NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i usluge, Novi Sad i BB, u delu koji glasi: „ugovorne strane saglasno konstatuju da je prodavac dužan obezbediti i jedno parking mesto u dvorištu – parking broj 2, opremiti ga potrebnom opremom, betonirati ili popločati, za šta mu pripada naknada od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti“; da se utvrdi da tuženi uznemiravaju tužilju u pravu svojine na nepokretnosti – poslovnom prostoru za koji nije utvrđena delatnost, površine 23 m2, broj posebnog dela L1A, broj objekta 5, evidencioni broj 2, koji se nalazi u Novom Sadu, u ul. ... broj .. na kat. parceli broj .., upisan u listu nepokretnosti .. KO Novi Sad 2 neosnovanim iscrtavanjem parking mesta broj 2 ispred ulaza u navedeni poslovni prostor od strane tuženog NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i usluge, Novi Sad i njegovim korišćenjem od strane tužene BB; da se naloži tuženima da prestanu da uznemiravaju tužilju u pravu svojine na nepokretnosti – poslovnom prostoru za koji nije utvrđena delatnost, površine 23 m2, broj posebnog dela L1A, broj objekta 5, evidencioni broj 2, koji se nalazi u Novom Sadu, u ul. ... broj .. na kat. parceli broj .., upisan u listu nepokretnosti .. KO Novi Sad 2, na taj način što će tuženi NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i usluge Novi Sad, ukloniti oznaku parking mesta broj 2, a tužena BB prestati parkirati vozila odmah po prijemu presude. Tužilja je obavezana da tuženima naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 63.950,00 dinara, kao i troškove žalbenog postupka tuženom NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. za proizvodnju, trgovinu i usluge Novi Sad u iznosu od 21.800,00 dinara i tuženoj BB u iznosu od 18.000,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. Novi Sad je na osnovu izdate građevinske dozvole bio investitor izgradnje stambeno-poslovnog objekta u Novom Sadu, na adresi ..., po kojoj se objekat sastojao od tri poslovna prostora, 21 stambene jedinice i 9 garažnih mesta. Dana 31.08.2012. godine između tuženih je zaključen kupoprodajni ugovor, kojim je konstatovano da su stranke 09.12.2011. godine sklopile predugovor o kupovini stana u izgradnji, da je predmet ugovora stan na trećem spratu površine 49 m2. Spornom odredbom člana 5. ugovora predviđeno je da je prodavac kupcu dužan da obezbedi jedno parking mesto u dvorištu – parking broj 2 i opremi ga potrebnom opremom, betonirati ili popločati, za šta mu pripada naknada od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Navedeno parking mesto bilo je obeleženo i opremljeno i tužena BB ga je koristila i 17.09.2012. godine, kada je zaključen kupoprodajni ugovor između tuženog NS INŽENJERING – PROJEKTNI BIRO d.o.o. iz Novog Sada, kao prodavca i tužilje, kao kupca. Predmet ovog ugovora je stan oznake 0,2, etažirane površine 23,02 u prizemlju u stambenom objektu, sa ulazom iz dvorišta. Tuženi je ovaj stan izgradio mimo građevinske dozvole, kojom je u prizemlju bio predviđen veći poslovni prostor, tako da nepokretnost koju je tužilja kupila ima samo ulaz iz dvorišta. Tužilja je nepokretnost kupila u izgrađenom i viđenom stanju, sa namerom da je koristi kao stomatološku ordinaciju. Nakon izdavanja upotrebne dozvole nepokretnost tužilje etažirana je kao poslovni prostor za koji nije utvrđena delatnost, površine 23 m2. Tužilja je svoju nepokretnost koristila kao stomatološku ordinaciju do oktobra 2022. godine, nakon čega je prostor preuredila kao stambeni i izdaje ga kao „stan na dan“. Osim na obeleženom parking mestu broj 2, koje je postojalo u vreme kada je tužilja zaključila kupoprodajni ugovor, u dvorištu zgrade i drugi vlasnici posebnih delova zgrade parkiraju svoja vozila. Tužilja je bez primedbi koristila svoju nepokretnost 10 godina nakon kupovine.

Prvostepeni sud, na osnovu odredbi članova 3, 4, 18. stav 2, 19, 42. i 43. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i članova 1. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti nalazi da je ništava ugovorna odredba kojom je prvotuženi teretno raspolagao parking mestom u korist drugotužene, pošto s obzirom na namenu nepokretnosti prvotuženi nije mogao raspolagati dvorištem, kao zajedničkim delom nepokretnosti. Pošto je raspolaganje izvršeno protivpravno, uznemiravanje tužilje kao vlasnika posebnog dela zgrade je neosnovano, pa tužilja osnovano zahteva da uznemiravanje prestane.

Po stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je odluku zasnovao na merodavnim materijalnopravnim odredbama, ali je te odredbe pogrešno primenio. U vreme kada je tužilja zaključila kupoprodajni ugovor sa tuženim, čiji predmet je stan u užem centru Novog Sada sa ulazom iz dvorišta, zgrada je bila izgrađena, u dvorištu obeležena parking mesta koja od tog vremena koriste vlasnici posebnih delova stambene zgrade. Tužilja je kupila nepokretnost u viđenom stanju i koristila je kao stomatološku ordinaciju bez primedbi 10 godina, na koji način je prihvatila obim stvarnih prava koja je teretno stekla. Pošto je tužilja kupila svoju nepokretnost površine 23m2 bez primedbi vezanih za način korišćenja dvorišta, nepokretnost zatim nesmetano koristila kao poslovni prostor 10 godina, po oceni drugostepenog suda ne postoje protivpravne radnje na strani tuženih vezane za način korišćenja dvorišta i tužilji ne pripada zaštita od uznemiravanja svojine.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio postavljeni tužbeni zahtev.

Prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80 ... „Službeni glasnik RS“ br.115/05), svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3. stav 2.); vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.); zabranjeno je vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato (član 4. stav 2.); ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik odnosno pretpostavljeni vlasnik može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane (član 42. stav 1.); pravo na podnošenje tužbe ne zastareva (član 42. stav 3.).

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilja dvorišni stan, odnosno poslovni prostor stekla na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog sa prvotuženim, kao investitorom 17.09.2012. godine, kada je zgrada bila izgrađena i useljena, a dvorište zgrade koristili za parkiranje automobila na obeleženim parking mestima vlasnici posebnih delova zgrade. Korišćenje dvorišta stambeno- poslovnog objekta kao parking prostora u centru grada predstavlja upotrebu nepokretnosti u skladu sa njenom prirodom i namenom, a tužilja u vreme kupovine svog posebnog dela nije stavljala primedbe na način korišćenja dvorišta i svoju nepokretnost je nesmetano koristila kao stomatološku ordinaciju tokom 10 godina. Predmetnu parnicu tužilja je pokrenula nakon odluke da poslovni prostor pretvori u stambeni i izdaje ga kao „stan na dan“. Nesumnjivo je da je novi način korišćenja dvorišne nekretnine opredelio tužilju da zahteva sudsku zaštitu od uznemiravanja svojine.

Imajući u vidu da se nepokretnost koja se sastoji od više posebnih delova nalazi u užem centru Novog Sada u kome postoji izražena potreba za parkiranjem automobila, vreme i osnov po kome je tužena BB, kao vlasnik posebnog dela zgrade obezbedila parking prostor na obeleženom mestu broj 2 u dvorištu, kao i činjenicu da je tužilja nesmetano koristila svoju nepokretnost tokom 10 godina, nesumnjivo je da se dvorište koristi tako da služi redovnoj upotrebi zgrade. U vreme kada je tužilja zaključila kupoprodajni ugovor na osnovu kog je postala vlasnik stana, parking prostor ispred njene nepokretnosti je postojao i koristila ga je tužena BB. Tužilja nije imala primedbi na ovakav način korišćenja dvorišta ni tada, a ni u kasnijem periodu do podnošenja tužbe 12.10.2022. godine, pa ne postoje radnje tuženih koje se mogu pravno standardizovati uznemiravanjem tužilje, kao vlasnika nepokretnosti. Tužena BB ostvaruje pravo svojine na posebnom delu zgrade u skladu sa prirodom i namenom nepokretnosti, radnjom parkiranja vozila ona ne povređuje pravo svojine tužilje na posebnom delu zgrade, pa pravilno drugostepeni sud nalazi da ne postoji povreda prinudnih propisa, javnog poretka ili dobrih običaja zbog koje bi član 5. kupoprodajnog ugovora koji su tuženi zaključili 31.08.2012. godine bio ništav.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke, pa je na osnovu odredbi čl. 165. stav 1. i 154. ZPP stavom drugim izreke odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković