Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitijući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 107/18 od 10.04.2018. godine, usvojen je prigovor ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 803/17 (ranije I 1795/08) i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, koji ne može biti duži od četiri meseca. Predmetni izvršni postupak iniciran je 26.12.2008. godine, predlogom za izvršenje tužioca, kao izvršnog poverioca, protiv AD „FRA“ Čačak i dr. kao izvršnih dužnika, na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Čačku P1 1221/03 od 03.04.2008. godine, koji predlog je usvojen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I 1795/08 od 26.12.2008. godine i određeno izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja tužioca na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po PKU za period od januara meseca 1997. godine zaključno sa julom mesecom 1998. godine, sa zateznom kamatom počev od 01.01.2004. godine i troškova izvršnog postupka sa zateznom kamatom počev od 26.12.2008. godine, plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i prenosom na tekući račun punomoćnika izvršnog poverioca, koje rešenje je po pravnosnažnosti dostavljeno NBS radi sprovođenja izvršenja i naplate potraživanja tužioca. NBS je dana 02.02.2009. godine sudu dostavila obaveštenje da izvršenje nije sprovedeno jer na računima dužnika nema dovoljno novčanih sredstava, a na ponovno traženje suda dopisom od 18.12.2017. godine izvestila je sud da je dužnik u neprekidnoj blokadi. Punomoćnik izvršnog poverioca je podneskom od 28.06.2016. godine istakla da ostaje pri podnetom predlogu za izvršenje i predložila da se postupak izvršenja nastavi pred Osnovnim sudom u Čačku. Zaključkom od 26.03.2018. godine sud je naložio NBS, Odeljenju za prinudnu naplatu da se izjasni da li je sprovedeno rešenje o izvršenju I 1795/08 od 26.12.2008. godine i da obavesti sud o toku sprovođenja izvršenja, te je NBS dana 30.03.2018. godine obavestila sud da je rešenje primljeno i da se nalazi u evidenciji primljenih rešenja. Zaključkom od 17.09.2018. godine naloženo je izvršnom poveriocu da se izjasni o daljem toku postupka, s obzirom na izveštaj od 30.03.2018. godine, pa je punomoćnik izvršnog poverioca podneskom od 02.10.2018. godine predložila da se od dužnika uzme izjava o imovini. Rešenjem I 803/17 od 13.08.2018. godine prekinut je postupak izvršenja u predmetu I 803/17 jer je izvršni dužnik prestao da postoji kao pravno lice, a u stavu dva je navedeno da će se postupak nastaviti kada pravni sledbenik preuzme postupak ili kada ga sud, na predlog protivne strane, pozove da to učini. Tužilac kao izvršni poverilac nije ni delimično naplatio svoje potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja izvršnog postupka, te da tužilac trpi materijalnu štetu usled toga i to u visini neisplaćenog potraživanja u izvršnom postupku u kome mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a što je utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda. Pretrpljena imovinska šteta je uzročno – posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa kako se tužena ne može osloboditi od odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg lica ni delimično, jer tužilac nije doprineo nastanku štete, to nema podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, naknada imovinske štete proistekla iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije vid satisfakcije za nenamireno potraživanje, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete a koja u ovom postupku nije dokazana, kao što nije dokazano ni da je predmetna šteta u uzročno – posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, budući da nije utvrđeno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate pograživanja tužioca neadekvatno postupanje suda. Tužilac nije dokazao da su dužnici u trenutku pokretanja postupka za naplatu imali dovoljno sredstava na računima i da je poštujući redosled isplate, kao izvršni poverilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom u cilju naplate potraživanja izvršnog poverioca. Postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka, ali ta odgovornost ne podrazumeva po automatizmu odgovornost tužene za dug izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu, niti tu štetu može predstavljati iznos potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku u izvršnom postupku. Stoga je primenom člana 172. stav 1. ZOO i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koje su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema poslodavcu – „Fabrika reznih alata“ u izvršnom postupku u kom je rešenje o izvršenju na predlog tužioca doneto 26.12.2008. godine. U relevantnom periodu izvršni dužnik, poslodavac tužioca je poslovao sa većinskim udeom društvenog kapitala. S obzirom da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, to postoji objektivna odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi u visini nenaplaćenih potraživanja iz izvršnog postupka (glavni dug i troškovi postupka) i troškova izvršnog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, ali istom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka jer zahtev nije opredeljen.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković