Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 23.12.1998. godine sa preduzećem sa sedištem u Sloveniji zaključio ugovor o kupoprodaji određene količine cigareta za ukupnu cenu od 544.160 DEM, odnosno 4.897.590,00 dinara po tada važećem kursu. Posrednik u tom pravnom poslu bilo je preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, kojem je tužilac 25.12.1998. godine uplatio iznos od 294.166 DEM, a 30.12.1998. godine i iznos od još 250.000 DEM. Preduzeće - posrednik je u više navrata prodavcu iz označenog kupoprodajnog ugovora, na njegov račun, uplatilo ukupan iznos ugovorene kupoprodajne cene. Roba koja je bila predmet prodaje oduzeta je na graničnom prelazu i stavljena pod carinski nadzor, a pred Carinarnicom Novi Sad je vođen prekršajni postupak protiv preduzeća „Tranšped eksim“ iz Novog Sada, odgovornog lica u tom preduzeću, BB iz ... i NN lica, zbog prekršaja iz člana 188. i člana 198. Carinskog zakona. U tom postupku je rešenjem od 25.05.1999. godine izrečena zaštitna mera oduzimanja robe. Žalba na izrečenu zaštitnu meru odbijena je rešenjem drugostepenog veća za prekršaje PŽC 1685/99 od 20.04.2000. godine, a zahtev za sudsku zaštitu je odbijen presudom PZS 68/00 od 18.07.2002. godine. Krivični postupak, pokrenut protiv tužioca i više drugih lica zbog krivičnog dela iz člana 189. stav 1. Carinskog zakona i članova 235. stav 1, 233. i 117. stav 1. Krivičnog zakona, obustavljen je rešenjem Višeg suda u Šidu Kv. 340/09 od 07.12.2009. godine zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Označeno rešenje postalo je pravnosnažno 29.12.2009. godine. Tužilac je 30.05.2013. godine, pre podnošenja tužbe, Republičkom javnom pravobranilaštvu podneo predlog za mirno rešenje spora.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti tužiočevog potraživanja jer je tužba podneta 25.12.2014. godine - po proteku roka od tri godine od pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka, propisanog članom 557. Zakonika o krivičnom postupku. Osim toga, po stanovištu tog suda, tužbeni zahtev nije osnovan bez obzira na ishod krivičnog postupka, jer je roba oduzeta u prekršajnom postupku zbog učinjenog carinskog prekršaja, tako da u postupanju organa tužene nema protivpravnosti - nezakonitog ili nepravilnog rada, kao osnova odgovornosti tužene za traženu štetu u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, utvrđeno činjenično stanje upućuje na pravilnost zaključka nižestepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo zbog protreka roka od tri godine iz člana 557. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 58/04 ... 76/10), računajući od dana pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka. Žalbene navode tužioca da je rok zastarelosti prekinut podnošenjem tužbe od 28.12.2012. godine, koja je odbačena zbog toga što prethodno nadležnom organu nije podnet zahtev za mirno rešenje spora, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane jer o tim navodima u spisima nema dokaza, a odredbom člana 372. stav 1. ZPP je propisano da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave.

Po oceni Vrhovnog suda, o tužbenom zahtevu u ovom sporu odlučeno je pravilnom primenom materijalnog prava, zbog čega se revizijom izjavljenom i iz tog razloga neosnovano osporava zakonitost nižestepenih presuda.

Tužena nije dužna isplatiti tužiočevo novčano potraživanje u visini ugovorene prodajne cene oduzete robe, kako po osnovu odgovornosti za štetu iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako i po osnovu sticanja bez osnova iz člana 210. tog zakona.

Roba koju je tužilac kupio bila je predmet carinskog prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1. i člana 198. stav 1. Carinskog zakona („Službeni list SRJ“ broj 454/92). Odredbom člana 200. tog zakona bilo je propisano da će se oduzeti roba koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1. i člana 198. stav 1. tog zakona, ako je učinilac prekršaja izvršio neku radnju iz tih članova (stav prvi); da se roba koja je predmet carinskog prekršaja, za koji je propisana zaštitna mera oduzimanja, kao i roba za koju nije sproveden carinski postupak može smestiti pod carinski nadzor (stav peti); da vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor u smislu stava 5. ima pravo na naknadu štete na teret saveznog budžeta, ako se u sprovedenom carinskom postupku utvrdi da nije postojao carinski prekršaj (stav šesti). Tim zakonom je, pored toga, bilo propisano: da se roba koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1. i člana 198. može oduzeti ako nije svojina učinioca prekršaja, čime se ne dira u prava trećih lica za naknadu štete od učinioca (član 203. stav 1. i 3); da se roba i prevozno sredstvo kojim je prekršaj izvršen može oduzeti, odnosno naplatiti njihova vrednost i kad se protiv učinioca ne može voditi prekršajni postupak zbog toga što je nepoznat ili nedostupan nadležnim organima, ili zbog postojanja drugih zakonskih smetnji, osim u slučaju nastupanja apsolutne zastarelosti (član 204. stav 2).

U konkretnom slučaju, roba - predmet ugovora o prodaji od 23.12.1998. godine, bila je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1. i člana 198. stav 1. Carinskog zakona, i oduzeta je saglasno članu 200. stav 1. u vezi članova 203. stav 1. i 3. i člana 204. stav 2. tog zakona, bez obzira što nije bila svojina učinilaca označenog prekršaja. Izricanje zaštitne mere oduzimanja robe u prekršajnom postupku, saglasno navedenim zakonskim odredbama, rešenjem protiv kojeg su neuspešno korišćena raspoloživa pravna sredstva, potvrđuje nepostojanje nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, kao osnov odgovornosti tužene po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Oduzimanje robe na osnovu konačnog i pravnosnažnog rešenja o izricanju zaštitne mere u prekršajnom postupku znači da je postojao pravni osnov da ona iz imovine tužioca pređe u imovinu tužene, tako da ne postoji sticanje bez osnova iz člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i dužnost tužene da naknadi tužiocu vrednost postignutih koristi.

Iz navedenih razloga, kod nepostojanja osnova tužbenog zahteva, irelevantni su revizijski navodi o pogrešnoj primeni zakonskih odredbi o zastarelosti tužiočevog potraživanja, bilo po osnovu naknade štete ili po osnovu sticanja bez osnova.

Zbog toga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković