U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branka Miljanski, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Strahinja Stupar, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2279/18 od 21.06.2018. godine, u sednici održanoj 30.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2279/18 od 21.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1703/2017 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen 11.09.2015. godine i overen pred javnim beležnikom Miroslavom Obradovićem u Novom Sadu pod brojem OPU ..-2015, kojim je VV poklonila svojoj ćerki BB ¼ idealna dela stambene porodične kuće, u ul. ... br. .. u ..., izgrađene na parceli br. .., upisane u listu nepokretnosti broj .. KO ... i to u delu koji se odnosi na deo porodične stambene zgrade koja se nalazi na parceli broj .. KO ..., površina tog dela ukupno 46,45 m2, koji se sastoji od hodnika površine od 3,72 m2, kuhinje i trpezarije u površini od 10,27 m2, dnevne sobe 14,00 m2, terase 2,72 m2, deganžmana od 2,61 m2, kupatila od 3,55 m2, sobe od 9,58 m2, „prostora koji služi u zajedničke svrhe“ koji se nalazi u podrumu (PO) i to: sklonište u površini od 14,12 m2, stepenište 8,32 m2, ostava za ogrev 28,67 m2 i požarno stepenište 1,10 m2. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužilac suvlasnik u ¼ idealna dela nekretnine zemljišta pod parcelnim brojem .. KO ..., koja parcela je ukupne površine 7a 72 m2 i suvlasnik u ¼ idealna dela porodične stambene zgrade broj 1, spratnosti podrum, prizemlje i prvi sprat, izgrađene na parceli broj .., upisane u list nepokretnosti broj .. KO ..., u ul. ... broj .. u ..., što u prirodi stvari predstavlja stan broj .., na prvom spratu porodične kuće u površini od 46,45 m2, što je tužena dužna trpeti da se tužilac upiše u RGZ kao vlasnik. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu preda posed na ¼ idealna dela nekretnine, zemljišta pod parcelnim brojem .. KO ... koja parcela je ukupne površine 7a 72 m2 i ¼ idealna dela porodične stambene zgrade broj 1, spratnosti podrum, prizemlje i prvi sprat, izgrađene na parceli broj ..., upisane u list nepokretnosti broj .. KO ..., u ul. ... broj .. u ..., što u prirodi stvari predstavlja stan broj 2, na prvom spratu porodične kuće u površini od 46,45 m2, predajom ključeva stana i zajedničkih prostorija. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2279/18 od 21.06.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena, delimično odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i odluke o troškovima postupka, pa je utvrđeno da je tužilac vlasnik stana broj 2 površine 46,45 m2, na prvom spratu porodične stambene zgrade izgrađene na kp. br. .., upisane u ln. br. .. KO ..., uz dužnost tužene da trpi da se tužilac upiše u RGZ kao vlasnik istog kada se za to steknu uslovi, i tužena obavezana da navedeni stan tužiocu preda u posed predajom ključeva stana i zajedničkih prostorija, te da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 111.425,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je prvostepena presuda potvrđena u pobijanom delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i u preostalom nepreinačenom delu kojim je tužbeni zahtev odbijen. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 54.587,50 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovan je i razlog revizije kojim se ukazuje na prekoračenje granica tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda. Naime, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je prava volja poklonodavaca, roditelja parničnih stranaka, sadržana u perfektnim i punovažnim ugovorima o poklonu 02.08.2013. godine i 22.08.2014. godne upravo bila da svakao dete (tužilac i tužena) u isključivu svojinu dobije tačno određeni, postojeći, posebni deo stambene zgrade čiju gradnju su investirali roditelji, na koji način su roditelji faktički izvršili deobu, pri tom ocenivši i da je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 8. ZPP utvrdio postojanje posebnog dela stambene zgrade – stana broj 2 na prvom spratu površine 46,45 m2 (koja činjenica nije bila sporna ni tuženoj), te da je kasnije osporavanje ove činjenice prvostepeni sud pravilno cenio u skladu sa članom 230. stav 3. ZPP. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je presudom odlučio u granicama postavljenog tužbenog zahteva, o čemu je dao razloge u obrazloženju presude, te shodno navedenom nema bitne povrede odredaba parničnog postupka koja bi mogla predstavljati osnovan revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, 02.08.2013. godine zaključen je i istog dana overen ugovor o poklonu nepokretnosti sa teretom pod Ov.br. ../2013 između VV i GG, kao poklonodavaca, i tužene, kao poklonoprimca, kojim su roditelji ćerki poklonili deo stambene porodične kuće sagrađene na kp.br. .. KO ... i to: prizemlje ukupne površine 104,01 m2, prostor koji služi u zajedničke svrhe u podrumu (sklonište, stepenište, ostava za ogrev, požarno stepenište), pomoćni prostor ukupne površine 96,85 m2 i potkrovlja ukupne površine 20,34 m2. Dana 22.08.2014. godine zaključen je i istog dana overen ugovor o poklonu nepokretnosti sa teretom pod Ov.br. .. između VV i GG, kao poklonodavaca, i tužioca, kao poklonoprimca, kojim su roditelji poklonili sinu deo stambene porodične kuće sagrađene na kp.br. .. KO ... i to: stan br. 2 površine 46,45 m2 koji se sastoji od hodnika, kuhinje i trpezarije, dnevne sobe, terase, degažmana, kupatila i sobe i prostora koji služi u zajedničke svrhe (sklonište, ostava za ogrev i požarno stepenište) koji se nalazi u podrumu. U oba ugovora je navedeno da su poklonodavci investitori i vlasnici stambene porodične kuće izgrađene na kp.br. .. KO ..., ul. ... br. .., upisane u l.n. .. KO ... . Kako tužena na osnovu ugovora o poklonu od 02.08.2013. godine nije mogla da se uknjiži, budući da u javnom registru nepokretnosti nije izvršeno etažiranje, to je u cilju omogućavanja tužiocu i tuženoj da uknjiže pravo svojine dogovoreno da roditelji sa decom zaključe anekse ugovora. Tužena je 10.06.2015. godine sa roditeljima zaključila aneks ugovora o poklonu, u kom je navedeno da se usklađuju podaci i precizira predmet poklona iz ugovora o poklonu od 02.08.2013. godine i konstatovano da poklonodavci kao investitori i vlasnici sa po ½ dela porodične zgrade svojoj ćerki poklanjaju po ½ od svog idealnog dela, odnosno po ¼ dela cele nepokretnosti porodične stambene zgrade. Javni beležnik je solemnizovao predmetni ugovor 15.06.2015. godine, nakon čega se tužena uknjižila kao vlasnik navedene nepokretnosti upisane u ½ dela. Kako je otac stranaka preminuo 31.08.2015. godine, to nije realizovana namera o zaključenju aneksa ugovora sa tužiocem. Majka stranaka zaključila je sa tuženom ugovor o poklonu pod Opu. ../2015 od 11.09.2015. godine, kojim je ćerki poklonila ¼ dela stambene porodične kuće, a na osnovu kog ugovora se tužena uknjižila kao suvlasnik u ¾ dela, dok se preostala ¼ vodi na ime oca, pok. GG. Majka je preminula 17.09.2015. godine. Tužilac zahteve koje je postavio u postupku zasniva na činjenicama da su mu roditelji poklonili stan broj 2 površine 46,45 m2 koji se nalazi u porodičnoj kući (koja se sastoji od podruma, prizemlja i sprata) u ... i koja se sastoji od tačno opredeljenih delova.

Polazeći od od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen 11.09.2015. godine, ocenivši da je predmet ovog ugovora i deo nepokretnosti koji je bio predmet ugovora o poklonu od 22.08.2014. godine, koji je zaključen sa tužiocem, zbog čega je ovo raspolaganje protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, dok je odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je suvlasnik u ¼ idealna dela nepokretnosti bliže opisane u izreci presude, što u prirodi stvari predstavlja stan broj 2, na prvom spratu porodične kuće u površini od 46,45 m2, zaključivši da su roditelji tužioca, kao poklonodavci tužiocu poklonili, kako je u ugovoru navedeno tačno određen deo kuće detaljno opisan u ugovoru kao stan broj 2, a ne ¼ idealnog dela nekretnina, te da ¼ idealnog dela porodične zgrade, shodno članu 13. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ne može predstavljati stan broj 2 na prvom spratu porodične zgrade.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je prava volja poklonodavca – roditelja parničnih stranaka, sadržana u perfektnim i punovažnim ugovorima o poklonu 02.08.2013. godine i 22.08.2014. godine bila da svakao dete u isključivu svojinu dobije tačno određeni, postojeći, posebni deo stambene zgrade, na koji način su roditelji faktički izvršili deobu, pri tom ocenivši i da je prvostepeni sud pravilno utvrdio postojanje posebnog dela stambene zgrade – stana broj 2 na prvom spratu, površine 46,45 m2, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužilac vlasnik stana broj 2, na prvom spratu porodične stambene zgrade izgrađene na kp. br. .., upisane u ln. br. .. KO ..., te da je tužena dužna da trpi da se tužilac upiše kao vlasnik istog kada se za to steknu uslovi i tužena obavezana da navedeni stan tužiocu preda u posed predajom ključeva stana i zajedničkih prostorija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, predmet sticanja prava svojine shodno odredbi člana 9. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, mogu biti ne samo stambene zgrade, nego i stanovi, poslovne zgrade, poslovne prostorije, poljoprivredno zemljište i druge nepokretnosti. Na osnovu člana 19. stav 1. istog zakona dozvoljeno je sticanje prava svojine na posebnom delu zgrade, odnosno na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu. Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti propisano je da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drugačije određeno. Nije zabranjeno prometovati nepokretnost ugovorom o poklonu, a nepokretnost u smislu stava 2. ovog člana jesu: zemljište, zgrade i drugi građevinski objekti, kao i posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) na kojima može postojati zasebno pravo svojine.

U konkretnom slučaju stan broj 2 koji je precizno opisan i određen kao predmet ugovora o poklonu koji je 22.08.2014. godine zaključen i istog dana overen pod Ov.br. .. između VV i GG, kao poklonodavaca, i tužioca, kao poklonoprimca, nalazi se u okviru stambene zgrade (čiji su investitori bili roditelji stranaka), kao realno izdvojen, zato je predmet poklona moguć, dopušten i određen, pa ugovor nije ništav u smislu odredbe člana 47. i 103. Zakona o obligacionim odnosima kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da činjenica da postojeći posebni deo zgrade nije kao takav evidentiran u javnom registru nepokretnosti (kao što nije ni poseban deo – prizemlje koje su roditelji poklonili tuženoj) nije odlučna za zakonitost presuđivanja, niti uslovljava mogućnost sticanja svojine.

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepneog suda da tužiocu pripada u svojinu samo poseban deo stambene zgrade koji je bio predmet poklona, odnosno stan broj 2 na prvom spratu, a ne zahtevani suvlasnički udeo na celoj nepokretnosti. Naime, prema odredbi člana 13. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, susvojina postoji kada na nepodeljenoj stvari više lica ima pravo svojine ali tako da je deo svakog titulara svojine određen srazmerno celini. To znači, da na jednoj stvari pravo svojine pripada većem broju lica, a pošto stvar nije podeljena, to niko od suvlasnika nema isključivu vlast na fizički određenom delu stvari, nego svako vrši svoja vlasnička ovlašćenja srazmerno svom suvlasničkom idealnom delu na celoj stvari, a u smislu odredbe člana 14. istog zakona, što znači da je idealni deo, deo prava na stvari za razliku od realnog dela koji je deo same stvari. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužilac vlasnik stana broj 2 na prvom spratu koji je dobio na poklon od svojih roditelja, budući da je prava volja poklonodavca, roditelja parničara, sadržana u perfektnim i punovažnim ugovorima o poklonu 02.08.2013. godine i 22.08.2014. godne bila da svakao dete (tužilac i tužena) dobije u isključivu svojinu tačno određeni, postojeći, posebni deo stambene zgrade, na koji način su roditelji faktički izvršili deobu.

Neosnovani su navodi revizije da stan broj 2 od 46,45 m2 zapravo soba u okviru porodične kuće na kojoj tužilac ne može upisati pravo svojine u javne knjige, jer ne postoje materijalnopravni uslovi i volja vlasnika objekta da se izvrši etažiranje, te da je upis prava svojine na navedenom stanu nemoguć. Naime, u konkretnom slučaju reč je o vanknjižnom vlasništvu tužioca na samostalnoj, funkcionalnoj, građevinskoj celini u stambenoj zgradi, a pri činjenici da etažiranje stambene zgrade nije izvršeno u javnom registru nepokretnosti, to je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, pa utvrdio da je tužilac vlasnik stana broj 2 površine 46,45 m2, na prvom spratu porodične stambene zgrade izgrađene na kp. br. .., upisane u ln. br. .. KO ..., uz dužnost tužene da trpi da se tužilac upiše u RGZ kao vlasnik istog kada se za to steknu uslovi (odnosno sprovede etažiranje stambene zgrade u katastru), i tužena obavezana da navedeni stan tužiocu preda u posed predajom ključeva stana i zajedničkih prostorija.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužene i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić