Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2128/15 od 28.12.2015. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu vrati iznos od 67.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u pogledu kamate, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na iznos od 67.000 evra isplati kamatu po stopi Evropske centralne banke počev od 16.11.2012. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti. Stavom trećim izreke ukinuta je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu petom prvostepene presude i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je preko punomoćnika podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog kao prodavca i tužioca kao kupca zaključen je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 19.03.2009. godine, koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 16.06.2009. godine. Predmet ugovora o kupoprodaji je bio apartman površine 36,38 m2, koji se prodavac obavezao da izgradi na kp. ... KO ..., prema rešenju o odobrenju za izgradnju od 10.04.2008. godine, izdatom od strane Opštinske uprave Opštine ..., Odsek za urbanizam, stambeno komunalne delatnosti i zaštitu životne sredine. Ugovorom o kupoprodaji ugovorena je kupoprodajna cena od 67.000 evra, koju je tužilac tuženom isplatio u ratama, od kojih je poslednja isplaćena na dan overe ugovora kod suda. Tuženi se ugovorom obavezao da predmetnu nepokretnost završi do 15.10.2010. godine, uz mogućnost produžetka roka za još 60 dana u slučaju objektivnih smetnji za završetak radova, i da tužioca po završenim radovima uvede u posed nepokretnosti predajom ključeva, što tuženi nije učinio. Tužilac je tuženom uputio opomenu pred tužbu, u kojoj je naveo da raskida ugovor o kupoprodaji i zahteva da mu tuženi do 15.11.2012. godine vrati iznos od 67.000 evra i ugovornu kaznu. Tužilac tuženom nije vratio primljeni novčani iznos.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca, tuženi obavezan da tužiocu vrati iznos od 67.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom, kao i kada je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ništav i ne proizvodi pravno dejstvo.

S obzirom da je u ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti kao bitni element ugovora bilo ugovoreno ispunjenje obaveze tuženog u određenom roku, istekom tog roka ugovor je raskinut po samom zakonu, u smislu čl. 124. i 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu isplatom kupoprodajne cene, pa stoga ima pravo na povraćaj datog, odnosno iznosa od 67.000 evra sa pripadajućom kamatom, u smislu člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi tokom postupka nije dokazao da je predmetni ugovor o kupoprodaji simulovan pravni posao, te da volja ugovarača nije bila usmerena na kupoprodaju nepokretnosti, već da je ugovor zaključen kao garancija nastavka poslovne saradnje između firmi tuženog i tužioca. Ugovor je zaključen u zakonom propisanoj formi u smislu člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti, i nema razloga koji ukazuju na apsolutnu ništavost u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Navodima revizije kojima se ukazuje da tužilac tuženom nije isplatio kupoprodajnu cenu, te da primerak ugovora na nemačkom jeziku nije bio veran originalu, kao i navodima kojima se ukazuje na bitne povrede postupka, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić